Nemam više s čim da se hranim.
Nedostaju mi
slatkiši
cigare
hleb
poezija
on.
Hranim se otpacima.
Jedem biljke i sasušena sećanja.
Razvlačim kroz prste, umesto hleba,
ustajalu nadu,
Utapam u čajevima
(a trebalo bi u votki)
vrisak
jauk
suze.
I njušim tuđu poeziju
umesto svoju da rodim.
Besplodnog pera
pred njim gola krvarim.
Umesto da uzme I zagrli
on cuti i ustukne.
Kad nema cigarete i dima
po uzoru na Silviju Plat
otvorim rernu
i smestim glavu unutra.
I onda prođe.
Onda više ne boli.
Moj izbor albuma, filma i knjige
“New Skin for the Old Ceremony” – Leonard Koen (Leonard Cohen)
Koen se sluša uz vino. Ne! Uz patnju. Ne, ne! Sluša se dok vodiš ljubav, kad si zaljubljen. Ne, ipak ne… Sluša se dok je napolju mračno, a ti si očajan ili poluočajan, ili dok je leto, ili dok je jesen i proleće. Najbolje, u stvari, dok je napolju kišno, a unutra toplo, uz čaj ili vino, ili gorku, crnu kafu, i cigaretu, umotan u ćebe, ili u nečiji zagrljaj, ili u neku tihu, ili u neku glasnu tugu. Eto tako nekako.
“New Skin for the Old Ceremony” sluša se na repeat, u svakom slučaju. Duboki, hrapavi glas ovog mračnog šarmera magično hipnotiše. Stvori vino! Stvori jesen! Izleči svaku bolest i razboli u svakom zdravlju! Ne možeš slušati “Take This Longing” i ne naježiti se. Nije pristojno. I ne možeš ostati hladan dok njegov šapćući glas peva “I Tried To Leave You”.
Play it again, L. Cohen!
“Ultimo tango a Parigi” (Poslednji tango u Parizu)
Bertoluči (Bernardo Bertolucci) je ovde razbio! Napravio je bajku za odrasle!
Priča o dvoje stranaca koji se sreću u Parizu i uplovljavaju u neobičnu seksualnu (a potom i romantičnu) vezu može da probudi i tvoje međunožje, i tvoje suze, i tvoju čežnju, i tvoje misli o egzistencijalnom beznađu, i romantično sanjarenje o fantastičnom Brandu (Marlon Brando) ili Mariji (Maria Schneider).
Ovde je smešteno više lepote i poezije od zamislivog. Ako gledaš kroz poeziju i strast. I ako voliš. I ako tražiš sredinu između Diznija i pornografije.
“Znakovi pored puta” – Ivo Andrić
Ovo stvarno jeste Biblija duše! Delo u kom je slavni nobelovac skupio misli koje je beležio celog života može da dirne ono najtananije i najlepše u tebi. Ako se pustiš. Ako mu se pustiš.
U slučaju da tražiš knjigu koju bi mogao/la čitati svakog dana, u sve i jednom raspoloženju, bez reda, jednako predano, godinama – ova može biti ta! Slavljenje života, lepota neuhvatljivosti vremena, čežnja za mirom, za prevazilaženjem unutrašnje “izdeljenosti” samo su komadić onoga o čemu Andrić priča. Utisak povezanosti sa autorom nepogrešivo je snažan: on ne piše, on priča – tebi.
I kad sa stotim po redu čitanjem završiš, bude samo ono o čemu je govorio: “Minut čiste radosti ostaje u nama zauvek kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.”
Pljuneš na ranu.
Pljuvačka je slanja od soli.
Volim kada peče.
Još i to pljuvanje
u sebi sadrži tako mnogo
od divljaštva,
od moje davnašnje, a uvek prisutne
potrebe za grubošcu.
Pljuneš na ranu.
Gledaš kako se presijava.
Ja noktima razrovam već rovito meso
želeći da vidim kako krvari.
Pričala sam ti o svojoj gladi
za crvenom bojom, nije da nisam.
A nema je već dugo, predugo…
Pitam se, da li naredni put kada me budeš uzeo
moći ćeš u sebi divljaštvo da probudiš?
Ne znam.
Pljuneš na ranu.
Molim da to učiniš što više puta.
Ne stvaram ode lepoti bola,
ali ti očekujes, u svakom trenu,
da one skliznu sa mojih usana.
Priviknutog na moju samodestruktivnost,
ja bih te pitala:
Zašto konačno ne odeš?
Pljuneš na ranu.
Zašijem je kad odeš.
Ne moraš ti baš sve znati:
Kad sam sama baš i ne volim da mnogo boli…
“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.”
Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali(Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.
“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”
Ovaj Španac, ali francusko–meksički režiser, jedan je od najznačajnijih predstavnika filmske avangarde i nadrealističke struje.
Rođen u Aragonu 1900. godine, Luis je bio najstarije od sedmoro dece. Na nagovor oca, upisuje agronomiju u Madridu, da bi se ubrzo ipak opredelio za književnost i filozofiju. Na studijama upoznaje Lorku (Federico García Lorca) i Dalija, i već uplovljava u vode nadrealizma.
Lorku je u svojoj autobiografiji “Moja labudova pesma” (My Last Sigh) opisao rečima:“Blistav um, veliki šarmer, upadljivo elegantno odeven, uvek sa besprekornomkravatom, tamnih i sjajnih očiju, Federiko je bio neodoljiv.” Rekao je i kako ga je druženje sa njim (tad još nije poznavao Dalija) postepeno menjalo, te kako se pred njim otvarao čitav jedan novi svet, koji mu je ovaj otkrivao iz dana u dan.
Slavna scena iz “Andaluzijskog psa”
U to doba, proučavao je i hipnozu i Frojdovu (Sigmund Freud) psihoanalizu. Snovi su imali ogromnog značaja, kako na život njegovih filmova, tako i na njegov život generalno. “Kadbi mi neko rekao: ‘Preostalo ti je 20 godina života. Kako želiš da provedeš 24 sata usvakom danu koji ćeš proživeti?’, ja bih mu odgovorio: ‘Dajte mi dva sata aktivnogživota i 22 da sanjam, pod uslovom da mogu da se setim šta sam sanjao – jer sanpostoji jedino ako se ne zaboravi.’ ”
Upravo ovaj deo njegovog života, u kom je izučavao snove, hipnozu, nadrealizam i družio se sa Dalijem i Lorkom imao je, moguće, i ponajviše uticaja na formiranje njega kao režisera.
“Tih godina smo se formirali kao ljudi. Teško je naći reči za naše svakodnevne susrete,razgovore, rad, šetnje, pijanstva, posete madridskim bordelima (verovatno najboljim nasvetu) i duge neprospavane noći u Domu.”
U Madridu se bliže i upoznao sa filmom, kao član bioskopskog kluba, pišući filmske kritike i pesme. Pa ipak, tek u Parizu, nakon smrti oca, dolazi do njegovog umetničkog procvata. Nakon asistiranja u filmu “Pad kuće Ašer” (Fall of the House Usher), prema priči Alana Poa (Edgar Allan Poe), on se sa Dalijem upušta u svoj prvi režiserski poduhvat zvani – “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou).
Prema Bunjuelovim rečima, ovo delo je nastalo iz spoja jednog njegovog i jednog Dalijevog sna. Prožet nadrealističkim simbolima, od kojih je svaki priča za sebe, ovaj film, za konzervativnu publiku šokantan, bio je tek nešto manje skandalozan od sledećeg, samostalno režiranog i mnogo godina zabranjivanog “Zlatnog doba” (L’Age d’Or). Kako i sam Bunjuel kaže, gotovo svaki od njegovih filmova ima u sebi delove iz njegovih snova, a njegovi snovi lišeni su kasnijih pokušaja tumačenja i racionalizacije. “Andaluzijski pas” je i režiran tako da ne postoje slike koje bi dale mogućnost za racionalno, kulturološko ili psihološko tumačenje, već s ciljem da se što šire otvore vrata iracionalnog. Naredni film, “Zlatno doba”, režiran je bez Dalijevog učešča, jer je tada već otpočela njegova veza sa Galom, a Bunjuel je, u to vreme, Dalija ocenio kao potpuno promenjenog, a njihovo prijateljstvo kao prepuno nesuglasica.
Scena iz filma “Lepotica dana”
U svojoj autobiografiji, kada se o ovom delu njegovog života radi, on naširoko piše o nadrealistima i pridruživanju nadrealističkom pokretu.
“Jedna od najčuvenijih anketa koju su sproveli nadrealisti počinjala je pitanjem: ‘Čemu se nadate od ljubavi?’. Ja sam odgovorio: ‘Kada volim, nadam se svemu. Kada ne volim, ničemu.’ Smatrali smo da je voleti neophodno da bi se živelo, radilo, razmišljalo i istraživalo.”
Ovaj zaljubljenik u lepotu i snove, koji je odbijao da se priklanja ičemu do mašti, koji je podjednako odbijao i veru i nauku, celog života bio je odan i hedonizmu. Obožavajućimartini-draj, on je pisao o tome kako je celoga života pio, ali ne bivajući alkoholičar, čak ni pijan, već više omamljen. “Ako me pitate da li sam jedan jedini dan u životu doživeo tu nesreću da mi zafali pića, mogu vam otvoreno reći da se ne sećam takve situacije. Unapred se obezbedim, tako da uvek imam neko piće pri ruci.”
O piću je pisao kao o kralju, a o cigareti kao o kraljici, nužnoj uz piće. Iako je ceo život konzumirao cigarete, bio je prilično umeren i u ovoj strasti, ne premašujući kutiju gotovo nikad. Na stranicama svoje autobiografije divno, gotovo potpuno poetično, opevavao je lepotu cigarete i svih čula koja, u piću i duvanu, mogu da uživaju, gotovo podjednako koliko i u seksu.
Fantastično opisana požuda u “Mračnom predmetu želja”
Ni njegovi junaci na platnu nisu lišeni ovozemaljskih zadovoljstava. Naprotiv. U “Lepotici dana” (Belle de Jour), za koju je dobio i Zlatnog lava, erotska maštanja predivne Ketrin (Catherine Deneuve) dočarana su nadrealističkom preciznošću, tako da gledaocu može i da promakne šta je od onoga što vidi na platnu stvarnost glavne junakinje, a šta san. U “Diskretni šarm buržoazije” (The Discreet Charm of the Bourgeoisie) gotovo polovina filma se odvija u snu, a ovde je san upotrebljen tako da se kroz njega ismeva buržoazija, što jeste bila jedna od Bunjuelovih najdražih tema.
Nakon duže pauze, živeći u Americi, on je snimio film “Zaboravljeni” (Los Olvidados) kojim dobija priznanje – nagradu za režiju, i vraća se u svet filma, a potom i u Pariz. “Virdijana” (Viridiana), još jedan od filmova kojima je dobio nagradu, njegov je prvi španski film. U “Anđeo uništenja” (The Exterminating Angel) on se ponovo, na interesantan način, bavi buržoazijom, u “Dnevnik sobarice” (Diary of a Chambermaid) – fašistoidnošću malograđana i niže klase. U svom poslednjem filmu “Taj mračni predmet želja” (That Obscure Object of Desire), otišao je za korak dalje od svojih poigravanja sa simbolima i filmskim prostorom, te iskoristio dve glumice za dočaravanje dve različite strane ličnosti jedne žene.
“Mašta je najveća privilegija. Neobjašnjiva kao i slučajnost iz koje se rađa.”
Osim snovima, nadrealizmom, buržoazijom i malogrđanima, ovaj režiser ogromnog sjaja, bio je posvećen i pitanjima vere, verujući, pre svega, u slučajnost kao u gospodara svih stvari.
“Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva mi je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg nijedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao sam za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Možda su neki drugi svetovi, nedostupni našem saznanju, nastavili upravo tim nepojmljivim tokom. Otuda privlačnost haosa koju katkad duboko u sebi osećamo.”
Govorio je kako ateizam, odnosno njegova verzija ateizma, nužno vodi prihvatanju tajni. Iz tog razloga, gomile odgovora nije tražio ni okrećući se nauci, smatrajući je pretenciozno analitičnom i površnom i naglašavajući kako ona “ne uzima u obzir snove, slučajnosti, smeh, osećanja i protivrečnosti – sve ono što je meni dragoceno.” Maštu je, očekivano, stavljao na pijadestal, smatrajući da u njoj slučajnost može najfinije da se raspline. Niti svoje režiserske umešnosti spretno je pleo oko mašte, slučajnosti, igre, satire, lepote i haosa.
Igrom slučaja ili nužnosti, ostavio je nadrealno velik trag, svakom posvećenom sanjaru primamljiv i blještav.
Kupila sam novu peglu.
Na paru.
Sad konačno mogu da popeglam
onaj svinjac koji si ovde ostavio
poslednji put kad si otišao.
Mogu sa njom da poravnam rubove
stare suknje
pa da se za mnom ponovo okreću
dok popeglana i sastavljena
hodam gradom.
Prislonim tu peglu ravno na srce.
Puši se.
K’o i svaki put kad odlaziš.
Neću da govorim tiho
kad hoću da popljujem
onoga ko sedi iza mene.
Neću da sam diskretna
kad se u gradskom smejem
neukusno odevenim ženama,
baba – devojkama sa trajnama,
tetama sa brkovima i
crvenim ružem za usne.
Neću da se utišam
dok svršavam
i neću da ne svršavam
kad mi se hoće.
Neću da nisam sebična,
neću da su mi drugi
ispred mene same.
Neću da naučim
da pravim jebenu sarmu,
jebote.
Neću da se budim pre podneva i
neću da ne žderem
slatkiše i gomile kafe.
Neću ni da furam epitete
žene koja zvoca
bivšeg pušaca
feministkinje
pisca
nepisca
buduće žene
buduće majke
bivše žive
uskoro mrtve.
Neću da imam
otromboljenu sisu
i da ostarim,
da su mi ruke
ružne i izborane,
da vezem goblene
i mrzim zgodne ribe
i njihove tipove.
Neću da mi libido opadne,
a sa Njim –
neću da se podrazumevamo,
da se dohvatimo
jednom dnevno
ili triput nedeljno
jer je tako red,
jer tako bi, u principu, trebalo.
Hoću da se dohvatimo
uvek kad nam se dohvata,
ali neću ni da nam se
čak ni orgazmi podrazumevaju.
Neću da podrazumevam
da vole me
on,
mama,
ker.
Bilo ko.
Ali podrazumevala bih tebe,
poezijo,
O, još kako bih.
Dok se ne izboram sva.
Ma, i dok cela ne postanem
sve ono što neću.
Nema veze…
Ja ću se zaljubljivati u vrhunske virtuoze,
u dame iz bordela,
u napaćene prosjake što na uglu,
za dinar i dva, sviraju gitaru.
Sve ću učiniti samo da zaboravim
da u neku nepravu sebe sam, kroz tebe,
zaljubljena bila.
Prevaću ovim napuklim glasom
na balovima ludaka,
dozvoliću glasnim žicama
i da do kraja pokidaju se.
Masturbiraću na slike
srednjovekovnih Lolita
i s unutrašnje strane kaputa
nositi samo jednu
sa licem zveri.
Nema veze…
Ti ćeš disati na drugom delu planete,
zaljubljen u cifre,
u ukus kvalitetnog maslaca,
u miris preskupog vina,
u svoj duboki džep
i u plitke pantalone žena koje te i ne gledaju.
I bićeš srećan, verujem.
Kao što ću i ja biti
dok vodim ljubav na hladnim pločnicima,
ili prislonjena uz previše grub zid,
ili izgubljena u lišću, dok bube ujedaju za kožu.
Biće nam oboma lepo, čini mi se.
Odvojenima, u svakom slučaju,
mnogo lepše nego zajedno.
Oni vrhunski virtuozi,
one dame iz bordela,
oni prosjaci na uglu…
i tvoj maslac,
i vino,
i predubok džep,
i žene koje te i ne gledaju…
ne čini li ti se to
trenutno tako savrseno
zanosnim?
Ne nalaziš li radost
u samoj pomisli
da bićeš samo svoj,
bez neke Mene
koja bi ti skraćivala korak,
oduzimala dah,
besna na sve što nije
ono što ona hoće da jeste?
Ne nalaziš li lepotu
u budućim danima
što bez mene će da se
probude?
Ja… ja sam opijena radošću,
žudnjom
i vinom.
Jeftinim.
Ove su samo snovi skupi.
A i oni se samo dušom plaćaju.
A za toliko znaš da imam.
Srećno ti.
