Monthly Archives: новембар 2011

Fragmenti

Уобичајен

Kaže:
– Svet je iz želje nastao – i smešta ruke oko njenog struka. I ruke klize.
J. stoji uplašena jer ne zna kako bi izgovorila ono što ne zna ni da je domislila. Potrebu, na primer. Misao o tome kako previše joj je lepo da uopšte mogla bi da govori.
Trepće pazeći da ne sušti trepavicama. Diše nečujno.
“Samo da se ne probudim, samo da se ne probudim…” 

Ljudi su teško pripitomljive životinje

Уобичајен

J. mi je jednom, tako odjednom, rekla kako misli da je vreme u kom je sebe zvala kao nekim usranim filantropom davno prošlo vreme, ali da i dalje misli da ljudi ipak „jesu čudesne životinje”.
Naširoko, pričala mi je o tome kako istinski jeste teško verovati čoveku i voleti ga od početka do kraja ako ti se već toliko – i – toliko puta desilo da se opečeš o vatru zvanu čovek. Posle te rečenice, na trenutak je zastala i, skoro pa slatkasto zaiskrenih očiju, rekla:
– Ali, znaš, ono što je divno u svemu tome, u ljubavi prema čoveku, jesu oni trenuci u kojima neko nam istinski postaje blizak. Kada upoznaš čoveka ti vidis samo jedno njegovo lice. Kako blize i bliže mu prilaziš (ljudi su teško pripitomljive životinje i za to treba vremena) otvaraju ti se… ne znam… kao novi prozorčići u čoveku. Pa najednom, u čoveku koji ti je ličio na zver vidiš divno mekog dečaka, ili već nešto tako slatko, lako povredivo, nežno. I kad vidiš taj istinski krhk komad drugog čoveka, ti (može i protiv svoje volje) i iz sebe izvučeš takav deo, i onda taj trenutak ima drugačiju jednu vrednost, jer sve ono najmekše u tebi i u nekom jedno uz drugo stoji. To je pomalo blesavo, ali je i čudesno. Mislim… taj način na koje naše Ja tuđim Ja bude prožeto.
I, onda, taman kad ti se učini da je sva ta nežnost ono što i ne voliš tako jako, ti vidiš kako ta zver i taj dečak i taj muškarac i to sve, tako magično jedno uz drugo stoje, da prosto moraš to da voliš i pitaš se – šta ima dalje. A dalje uvek ima, znaš… Iza tog “dalje” često su neke svemirske strasti, neke debele tajne, neki strahovi, ili ljubav koja čeka da se raspline. Iza “dalje” uvek ima još. To je ono što je izvesno. I nemoj nikada misliti da nekoga si sasvim upoznao, samo zato što video si ga stotinu puta kako svršava, pet i deset puta kako plače, dvadeset puta kada je besan i sve tako redom. “Dalje” je jedina izvesnost u komplikovanoj i teško pripitomljivoj životinji zvanoj čovek.

Nije da mi je taj razgovor baš nešto prijao. Ja sam se plašio i onoga što je u meni, a posebno onoga što bih u drugom čoveku mogao naći.
Verujem da je to do to neke kretenske nežnosti koju J. gaji kada se o tuđoj unutrašnjosti, o tuđoj zatvorenosti radi, ali nije me pitala mnogo, kao da je primetila da mnogo o tome i ne bih želeo da govorim. Pa ipak, pitala me je kada sam poslednji put nekog stvarno pustio u sebe, za nekog se stvarno otovrio, ili već nešto poput toga…
– Auh – uzdahnuo sam (takvo pitanje, taj pederski uzdah teško da moze da zauzda) – Valjda se i ne sećam.
Ćutao sam par trenutaka. I učinilo mi se da upravo taj trenutak je bio nešto kao najdublji nečiji pogled u moju unutrašnjost u poslednjih… u poslednjih… jebemliga, stvarno mnogo.

Kako to normalni ljudi rade?

Уобичајен

Ona je uvek bila previše gladna, na svaki od načina, a posebno na onom jednom mestu gde mokro je i vlažno i gde centar njenih strasti sa centrom njenog srca spaja se.
I uvek ga je previše htela. Na svaki od načina.
I dok je bio u njoj il’ sa njom, njoj se stvarno činilo da jednom će morati da izjede ga. Ne k’o bogomoljka mužjaka posle parenja, ne k’o da hoće da nema ga, ne k’o da besna je u strasti il’ besu, već k’o da hoće, jer nekako kao da mora, u sebe do kraja da upije ga – da do kraja bi razumela, da do kraja bi shvatila, da do kraja bi osećala. Njega. Sebe. Granicu. I brisanje granica.

Kako to normalni ljudi rade?
Kako normalni ljudi s tom željom barataju?

Ti si moja muzika

Уобичајен

M. mi je bio prijatelj. Nekada davno, nesto smo se kao muvali, ljubili se, jednom imali i neki neuspešan pokušaj seksa, no sve u svemu – najveći deo vremena smo se toliko (zapravo sasvim prijateljski) obožavali da uporno smo tražili način da jedno u drugo što silnije upijemo. Kada smo ispucali sve te pokušaje i shvatili da od toga nema ništa, on je našao neku devojku, ja nekog dečka i stvarno smo kao shvatili šta smo od početka i trebali da budemo. Tu je kao počeo i najlepši deo našeg druženja. Nikada mi nije bilo dosta njegove muzike, a njemu mojih knjiga i najfinije smo uspevali da se razumemo i kroz ćutanje.

Jednom sam mu, sećam se, bivajući sva nešto tugaljava, rekla da je on moja muzika, lepa i skladna, koja me nađe i kad najdalje sam.
Kasnije mi je rekao da je tada prvi put pomislio kako bi bilo strašno da me neko kao, eto, otme, da negde nestanem i sve to tako. Objasnila sam mu, naravno, kako će me evenutalno uspeti oteti samo onaj koji na njegov način bude razumeo moju tišinu. I smejali smo se. Lepo i dugo. Onda smo se malo napili i više se ne sećam šta se desilo, ali znam da se nismo ljubili. Nikada posle onog poslednjeg puta, što se desio davno još.Juče me je nazvao, ne zvučeći baš nešto ludo srećan.
– Pije mi se sa tobom, znaš.
– Ne pije ti se sa mnom. Budem dosadna kada nasamo pijem sa čovekom i previše pričam. Idi u grad. Ili se napij sam.
– Ne seri. Hajde. Idemo na plazu. Toplo je, a nema ljudi.
– Kupićeš me sa prirodom i odsustvom ljudi.
– Znam te.
– Hajde, jebiga. Za dva sata.
– Vidimo se.

Kad sam ga videla, za trenutak sam se setila kako je izgledao tog leta kad smo se kao ljubili i to… Imao je tu lepu, dugu i sjajnu kosu i te vesele, kao večito žive, oči i neke krpe, skoro pa sasvim nemarno nabacene na sebe, a meni se, sećam se, to baš činio lepim, nekako udobnim, šta znam…
Smestili smo se kod nekog drveta, kod kog smo još nekada davno sedeli, kada smo kao oboje bili u nekim ludim ljubavima, sve srećni i najsrećniji, i jedno drugom pričali kako lepo je ovo i kako lepo je ono, ne stižući čak ni da se zapitamo da li gušimo jedno drugo svim tim pričama. Bilo je udobno. Tako, kao tada i sada ta njegova pomalo odrpana odeća.
I onda mi je rekao, sasvim ozbiljnim tonom:
– Pazi ovo: zauvek pamtimo samo ono što se nije dogodilo.
Ćutala sam par trenutaka i sastavljala tu misao u sebi.
I onda je pričao… O nekoj ženi sa lepim, veselim i uvek kao pomalo tužnim očima (tako mi je, eto, rekao).
Priča je bila… ljudska, mislim. Nekako sasvim ljudska. Više dečija, možda, no dobro sad… Imala je te neke ozbiljne elemente u sebi, ta neka bežanja, ta neka skrivanja, i sve te stvari kojima ljudi pribegavaju onda kada zapravo strašno uplašeni su.
Kao: Žena je bila tu, sasvim tu i lepo tu, i on je bio tu, i niko nije pričao o bežanju, valjda ni mislio, mada mu se, kaže, ponekad činilo da u očima joj vidi neko nemirno iščekivanje i šta sve ne, i onda jednog dana (vrlo brzo, kaže, brže nego iko, čak!) samo je prosula neke besmislene reči, nešto o premalo vremena, o premalo ovoga i previše onoga, i nestala, tek tako – nestala.
Kasnije se, kaže mi, setio kako mu je pričala da uvek je tako i odlazila kada čini joj se da previše je svega, da lepo je, da nestvarno je lepo i da završiće, da jednom će morati da završi, i da boleće, najviše na svetu, eto, jer ne može drugačije ni da boli kada toliko divno je.
Slušala sam, pažljivo, pažljivije nego ikada, valjda, i činilo mi se lovim zamućen smisao. Kao: Potreba da uništimo čaroliju koju smo zgrabili jer ne možemo da poverujemo da je stvarna, pa ćemo je testirati: ako se uništi – stvarna je, ako ostane nepomična – istina, sve je bio samo san.
– I onda, vidiš… Tih milion zašto i zato. I tih, još više, šta – bi – bilo – da – je – bilo. Pateticno sranje, ali… Kad dodirneš taj trenutak, znaš da ćeš se sećati svega sto se nije dogodilo. Nelepo secati. Sranje je, da.

Popili smo tu votku do kraja, mislim. Možda smo nešto usput i prosuli, ne sećam se.
Kada je već svanulo, ulovila sam neki taksi, sela u njega i stigla do stana, pa sam onda još neko vreme (prilično zamućene svesti, zapravo) mislila na njegove reči i na to kako se sećam jednog Staklenog Čoveka sa kojim ništa, baš ništa se nije dogodilo, i kako pamtim ga bolje nego sve one sa kojima mnogo i najviše toga bilo je.
Kasnije sam doradila onu misao koju nekad mu rekoh…
– Ti nisi samo moja muzika. Ti si moja unutrašnja muzika, znaš…
Smejao se. Lepo. Onako, kao kada se čovek stvarno smeje. Eto tako.

Kad se Neko oglasi

Уобичајен

(Čula sam priču pre nekoliko dana. Nije ni priča, valjda. Samo sam neki gotovo dečije romantičan prizor pred očima imala slušajuci deo, zapravo skoro pa posve smešnog, izlaganja…) 

Bilo je oko pet sati izjutra. N. je sedela, zatrpana papirima, zavrsenim i nezavršenim obavezama, paleći cigaretu za cigaretom, po treći put prosipajuci do vrha punu pepeljaru. Povremeno bi bacila pogled na telefon bačen na drugi krevet, besno ga posmatrala par trenutaka, pa zabadala nos u papire pred sobom, sve nameštajući naočare, kao ozbiljna i posve predana poslu.
I onda je stalo da sviće, i sviće, i sviće i nije bilo kraja tom dosadnom svitanju i ona je već postala sva nešto kenjkava i htela je da dohvati prokleti telefon i napiše nekoliko reči tom nekom čoveku koji ne da joj da mirno radi.
– Ali ja sam to uvek mogla, znaš… Da tako, kad nesto, bilo šta, mi nedostaje, da samo lepo predam se obavezama, da skroz pustim da me pojedu, i da onda prosto ne mislim na bilo šta sto moglo bi da nedostaje. Mislim, nije da je baš tako… Povremeno se setim i to, ali ti trenuci budu stvarno krakti.
I onda je, kaže, taman odlučila da će, evo, baš posle ove, šezdesete po redu, cigareta da ustane, dohvati prokleti telefon i napiše tu prokletu poruku. I onda, taman kad je krenula da izmešta papire, sa svog krila na sto, sa stolice na pod, sa poda na drugu gomilu i sve tako redom, telefon se oglasio.
– Mislim, ja sam se odsekla!
I rasula je, kaže, tu tonu prokletih papira i dohvatila prokleti telefon.
– I znaš šta je pisalo u poruci? Znaš li šta je jebeno pisalo u poruci?
– Šta?
– “Lepa si.” Eto, zbog toga sam ja jebeno drhtala tuda, bacala papire i pizdela na univerzum.
Smejala sam se slušajući je.
Odgovorila je, kaže, nešto podjednako glupavo i blesavo i onda ju je taj čovek (kog je, inače, kao već mesecima pomalo volela) nazvao i rekao da doći će, za toliko – i – toliko, i onda je konačno sasvim izvukla nos iz tih papira u koje ga je ubacila.
– Rekla sam sebi, znaš: ko ga jebe, mogu valjda i ja da osećam nekada.
Kaže da je posle toga odlucila da ne spava i da se setila da mora da obrije noge i sve to što već sleduje.
– Mada, znaš, možda je trebalo da uhvatim par sati sna. Bre, bila sam užasno umorna već posle trećeg seksa!

Trafika

Уобичајен

Luna je radila u trafici pored autobuske stanice i dnevno bi videla prave gomile ljudi. U nekim danima joj se činilo da cela jebena planeta uspeva da se sjati na taj komad prostora, da stigne do njenog prozora, kupi novine, paklu cigareta, kutiju kondoma ili da samo stoji tu i čeka dosadni autobus, satima.
Da bi prekratila vreme (u onim trenucima u kojima je sva dnevna štampa izlistana, a koncentracije nedovoljna da bi se neko ozbiljnije štivo čitalo) ona je osmislila nekoliko igrica koje je sa samom sobom i slučajnim prolaznicima igrala (a da oni ne znaju, naravno).
Jednu je zvala prosto Pogađanje. Posmatrala bi ljude i na njihovim licima, u njihovim pokretima, pokusavala bi da pročita kakvi su zapravo. Bilo je raznih. Najviše onih samima sobom spustanih. Uživala bi da ih gleda i zamišlja kakvi su im životi, kako dišu, smeju se, jebu, kakvi su kad izgube kontrolu, koliko daleko odlaze, i da li su srećni, najzad.
Druge se igrala često uporedo sa prvom. Zvala ju je Seksualni profil. Jednostavna je bila i tu je (kasnije je utvrdila, na neke bizarne načine) uspevala najređe da omane. Pogađala bi koliko su čulni, da li tokom seksa govore, da li vole nežno, da li vole grubo, da li vole da ga puše, da li vole u prirodi… i sve tako redom. Bilo je sjajnih. Viđala je one za koje je, na primer po samom načinu na koji pale cigaretu, mogla biti sigurna da su malopre imali lud “na brzaka” seks i da im oči još uvek zažareno sijaju opijene ubrzanim disanjem i znojenjem. Činilo joj se da na ponekim butinama može da vidi graške znoja, ostatke sperme, iako ničega od svega toga tu nije bilo. Sretala je i one kojima kao da je mogla vidi zgrčene penise i vagine kako plašljivo se bude kada se bude (odveć retko, znala je) i kako se daju, tako nekako, odrešenih ruku, a s ogromnom rezervom. I kako ne žele više od toga. I to ju je na poseban način plašilo.
Treću je igrala isključivo sa starcima. Nije imala nikakvo ime. Zamišljala je kakvi su bili kad su bili mladi. I žene i muskarci. Da li su se često smejali, bili brbljivi, šmekeri i male lolite, ili su pak bili stidljivi, čekali nekog da ih otme, verovali u bajke i u koje, i da li su danas srećni. I bilo je zadivljujuće koliko toga se moglo pročitati iz bora na licu. Sretala je žene, skupljenih obrva i kada se smeju, i samo bi sebi dugo ponavljala: ovakva ne smem postati, ovakva ne smem postati. Sretala je stare muškarce koji su sedeli mirno, sa onom količinom šarma koju je evenutalno još Hemprfri Bogart u tim godnama mogao imati, gledajući ljude ispod oka, sve nekako nasmešeno, a kao izazivački, potcenjujuće skoro. Bilo je bizarno.
Postojala je izvesna prednost koju je ona imala kao posmatrač, za razliku od gotovo svih drugih posmatrača: ljudi manje – više nikada nisu znali da ih gleda. Na taj način, fantastično čitajući govore tela, mogla je gotovo nepogrešivo da ih proceni i to ju je radovalo. Oduševljavala ju je ta trenutna ogoljenost ljudskog bića koja kao da bljesne za trenutak, obasja ili uprlja prostor, i onda prosto nestane, ispod slojeva samokontrole.

Ponekad bi je, naravno, sve to umaralo, pa bi (kondicije radi) samo glumila da ih posmatra dok bi, na stolicu na kojoj sedi, u malom, zatvorenom prostoru, spustila vibrator i sela na njega, grizući usne i pravecći se da lista dnevnu štampu, odsutno.

 

Уобичајен

…bude fantastično kako emocije, dok snažne, lepe i lepršave postoje u nama, osećamo kao istinski veliku snagu koja omogućila bi nam da pomerimo zemlju za nekoliko milimetara bliže suncu.
Pa ipak, kad desi se da smrači se za trenutak i dva, taj do juče snažan osećaj iznenada liči na slabost jednu beskrajnu, i dugo ga samo mrzimo, i osećaj, i zemlju što nije se pomerila, i sunce što ga više nema.
Sranje.