Mr. Perfect

Уобичајен
– On je tako… ne znam… pa skoro idealan, jebi ga…
– O, ne…
Telefonski razgovor. Mama i ja. Novi Sad, decembar 2008.
(On je, naravno, bio sve samo ne idealan. I mami je, naravno, bila jasna tragicna besmislenost moje recenice i cak za dva meseca i meni je, naravno, postala i vise nego jasna.)
– On je tako… ne znam… mislim, sve sto bi jedna zena mogla da pozeli.
Nesto sto je samo u prvih par minuta licilo na dijalog, a potom je postalo monolog. Moj. Spoljasnji. U, recimo, avgustu 2009. – e.
(I on je, zapravo, i bio sve sto bi jedna prosecna zena mogla da pozeli. Nije da sam ja kao iznad nekog proseka, nego sam nisam ta zena koja bi sve to sto on jeste mogla da pozeli na dugorocno. Pa se to i shvatilo. Posle, doduse, malo previse vremena, no i to je nesto…)
– On je tako… ne znam… Mislim, ja sam apsolutno sigurna da je on od svih ljudi koje poznajem, koje srecnem tako… tako apsolutno najblizi svemu onome sto ja trazim, jebi ga.
Nesto sto uglavnom lici na dijalog i sto mi te usne svako malo izgovaraju, uvek kao novootkriveni aksiom, a vec nekoliko godina. I poslednji put je, mislim, izgovoreno u januaru 2010..
(On je (od ovog apsurda me boli mozak) covek koji je, kaze, jos uvek, od svih ljudi koje poznaje, najpriblizniji onome sto trazi. Ali, ne samo to! On je i covek koji je u zatvoru! I sigurno da je gotovo idealan. Sigurno! Cak bez imalo sumnje! Oh, totalno!)
I tako, ima tih idealnih… I tih skoro idealnih. Bas ih ima.
Nekada kada nam je bas dosadno i kada smo, ovako kao ja, tek ispale u puberteta, mi zene volimo da zamisljamo kako taj idealni covek treba da izgleda, i sta treba da kaze, i kako da nas voli, i kako da nas uzme, i ovo i ono. Ja sam imala vec jedno milion verzija svog idealnog coveka pa su mi sve one vec pomalo dosadile. I sad imam jednu, kao skroz ludu i bas konacnu cini mi se, ali se uporno dogodi da u medjuvremenu sretnem nekog coveka koji tako pomalo lici na tog idealnog, pa da onda, kada se sve sa njim zavrsi, neku od njegovih osobina metnem na spisak “idealan covek” kao uzasno suvisnu. Ako nista drugo, idealan (u ovom slucaju, samo potreban i pozeljan) covek je sve definisaniji. I to je nesto. To bas jeste nesto!
Elem, negde u prvom srednje smo jedan moj gej drug i ja „sastavljali“ tog idealnog muskaraca. Lepo, uredno, na papiru. Vrlo su nam se razlikovali, spolja bar, pa je to i bilo kao skroz zabavno.
Njegov je, naravno, bio sav divnasto nezan i ljubak, i ovakav i onakav dok je moj, spolja bar, vise licio na komad zivotinje, ili, ‘ajde, na Tarzana.
Kako god… Spisak je, eto, licio na ovo:
Idealan batica – spolja

Visok. Visi od mene bar za glavu. Bar! (Treba da stojim na prstima dok ga ljubim. Moram da stojim na prstima dok ga ljubim. To je lepo i volim tako.)
Dugacka kosa. Bas dugacka. Najbolje talasasta. I tamna. Obavezno tamna! Ako mu je kosa tamna (prirodno, razume se) onda ce imati i te tamne obrve, i te jake trepavice, i te kao fino maljave ruke i tu jaku bradu, vec posle dana, cak.
Oci – crne. Akcenat je na ocima. Cak i ako su u nekoj drugoj boji. Vazno je da su pomalo lude. Da uvek izgledaju kao da se smeje. Ili kao da se cudi. Ili kao da je pijan. Ili kao da se sprema da izusti najsarkasticniju stvar koju bi moje usi mogle cuti. Kako god. Da nisu obicne. Da u njih mogu da gledam satima i da mi se uvek ucini da sam na tragu neceg novog.
Vilica… oh, vilica! Zelim celjust! Divnu, snaznu, sa carobno izrazenim vilicnim kostima. Tako da se sledim samo dok je posmatram. I da, pre no sto butine pocnu da mi se znoje, ne stignem ni da pomislim sta bi sa njom jos mogao da ucini.
Ako bas mogu da biram, trebalo bi da ima i ta snazna i siroka ramena. Kao, da lepo, kada se tu negde nadjem, osetim da me s njima celu pokriva. (Sto i nije tako tesko kada se mojih 157 cm visine uzmu u obzir.)
Izuzetno je zabranjeno da bude neuhranjen. Moze da bude krupan, cak i vise nego sto je kao lepo, i to ce uvek biti pozeljnije nego da do mene dodje sa tim pregadno mrsavim nogama (kojima cu se kasnije posebno posvetiti.) Misici su u redu ako cine da deluje fino snazno, a ne kao covek koji svojim misicima biva posvecen vise nego, recimo, slusanju dobre muzike, citanju dobre knjige, ili pijenju dobrog piva. U sustini, potencijalno prisustvo stomacica bi i moglo ici u prilog cinjenici da je odan raznim oblicima hedonizma. Ok ako jeste. Nemam nista protiv nesavrsenosti tog tipa ako fino ume da ih nosi.
Sake su vazne, apsolutno! Snazne, dakako. Ako vec mogu da biram, onda, naravno, glasam za te divne ruke sa divno izrazenim venama. Za takve uvek glasam, da. (Zbog predavanju jednim takvima, upravo zelim da obustavim ovo besmisleno pisanje.)
Zadnjicu ne umem da opisem. Ona mi se prosto svidi ili ne svidi. Vaznije od njenog oblika je da su kukovi adekvatne sirine. U svakom slucaju, vazi tek da nije lepo kada je premala zakacena za prevelikog coveka. Jos je manje lepo kada je prevelika zakacena za prevelikog.
Noge, dakle! Jedna od stvari koje se posebno gnusam su te premrsave noge. Kapiram da nista ne moze da nacini coveka tako… ne znam… tako mizerno slabasnim i smesnim kao te mrsuljave nogice. Ne volim ih, jbg. Jako ih ne volim. Volim te lepe, oble, snazne butine. Volim kada se njihova punoca divno naslucuje u bilo kom komadu farmerica, trenerke, pantalona ili cega god.
Malje su pozeljne. Na svim mestima. Ne kao covek – sam – koji – je – bas – juce – pobegao – iz – dzungle nego kao muzijak – sam. Ne volim na muskom telu nista sto lici na zensko. Ne volim da na coveku srecem te tackice koje lice na tackice koje se povremeno javljaju na mojim nogama. Ili na bilo kom drugom mestu. Ne volim to sve. Kapiram, i higijena, i leto, i prolece, i ovo i ono, ali ne volim, eto.
Oh, vrat je vazan. Dug. Tako da mami dok ga posmatram. Tako da posebno mami dok ga gledam iz “iznad tebe sam” perspektive. Tako da, u onim trenucima u kojima se potiljak vidi, imam zelju da na njega spustim usne. Lep. Ne postoji tu ovakav – i – onakav. Lep, naprosto.
Usne, nos i zubi mi kao nisu od posebne vaznosti. Mada je pozeljno da su zubi lepi i usne punije i nos kao divan i to. Ne znam… Kao, negde treba da postoji neka nepravilnost, jer ja za nepravilnosti izvesne uvek i glasam, a s obzirom da ostale moment na licu (oci, obrve i celjusti) previse volim – glasam za nesavrsenost koja ce se naci na tom mestu. Pozeljno je zapravo da nos bude nepravilan. Velik, grbav, mesnat, kakav god. Tek, nisam nesto luda za bilo kojom vrsto pravilnosti, ni generalno, ni kada se o nosevima radi. I pozeljno je da se usne lepo slazu sa mojima, vise nego da budu pune, bozemoj, ili ne znam kakve. Pozeljno je da budu mekane. I da zubi budu dovoljno snazni, pre svega.
Uopste uzev, vazno je da citava pojava zraci muskoscu i snagom. Dobro, moze i ludilom. Dobro, i samopouzdanjem. Da ga kao vidim i sledim se. Ne zbog toga sto je lep i najlepsi vec zbog toga sto je muzevan i najmuzevniji.
Ako bih dozvolila sebi detaljisanje (rado to cinim) onda bih povremeno glasala i za pirsigne i tetovaze. Ne kao da ih ima tonu, ali je ok da ih ima ponegde.
Ako bih dozvolila sebi jos za korak dalje detaljisanje i stigla i do garderobe, za to bi mi trebalo najmnogo mesta. I, kao, mrzi me da to sebi dozvolim, upravo, pa bih tek naglasila kako su najstrozije zabranjene neke roze nijanse. Mislim, Moj Covek koji kao treba sav da bude olicenje neke snage i muskosti, bozemoj, nikako ne moze tu da mi se seta u nekim rozim majicicama. Ne moze i tu je tacka. To cak ne vazi za idealnog. To vazi sa svakog.
(Mesta na kojima odstupanja nisu dozvoljena:
Oci – vazno je da su zanimljive. Najvaznije.
Visina – vazno je da je visok.
Brijanje – vazno je da se desava samo u podrucju lica.
Majice – vazno je da nema rozih.
Noge – vazno je da nisu mrsave.
Sve ostalo, podlozno je izmenama i tolerisanjima.)
Idealan batica – iznutra
(Ovde se, pak, krece od nesavrsenosti…)
Pozeljno je da ima neki manje ozbiljan psihicki problem. Ne kao sizofren je i to, ali divno je ako je bar opsesivno kompulsivan. Za to bih uvek glasala. Sto da ne? Desili su se neki tako sasvim ispravni i uzasno su mi bili dosadni. Sa njima se bas nista interesantno ne desava. Sa njim je svaki dan tako dosadno, dosadno isti. A ja ne volim kolotecinu. I lepse mi je i ako je prekinuta nelepim. Samo da je prekinuta!
Fina doza (dobro, neka je i preterana) egocentricnosti je korektna stvar. (U skladu sa njom dolaze i jos poneke stvari o kojima ovako javno ne volim da pisem, jer onda otkrivam i komad svoje slabosti, a to kao nije kul.)
(U vezi sa slaboscu…) Vazno je, bolesno vazno, da je (bez obzira na potencijalnu psihicku nestabilnost) psihicki stabilniji i snazniji od mene. Ja sam tako sva leprsava, sva uvek i zauvek u oblacima i istinski je pozeljno da on bude nesto prizemniji. Nikako preterano realan i racionalan. Samo vise od mene. Kao – on je cesce na zemlji, a ja sam cesce u oblacima. Eto, tako jednostavno.
Vazno je da bude duhovit, naravno. (Ne pominjem ovde inteligenciju jer nju, na jedan poseban nacin podrazumevam kada govorim o onoj vrsti duhovitosti koja mi treba.) A u vezi sa duhovitoscu – vazno je da ume da je na lep nacin upotrebi onda kada ja stignem do svog durenja. Da ume da prekine te moje moment. Ne kao da mi kaze nesto lepo i slatko, vec da tako prirodno baci neku besmislicu na koju bih se ja, eto, mogla nasmejati, i da onda vise i ne mogu da se ljutim na njega, jer ima te lepe oci, eto, i govori te tako besmisleno smesne stvari, i jebi ga.
(U mom svetu, ovo se sa duhovitoscu i inteligencijom preplice.) Sarkazam, ironija i cinizam. Da, da, da. Bez smisla sa ironiju nema sta da trazi pored mene.
Izvesna kolicina pretencioznosti je pozeljna ukoliko ume da, bez obzira na nju, deluje pristupacno. Ukoliko sa tom pretencioznoscu sedi i bahati se pred mojim prijateljima, mamom i sestrom – treba da racuna na to da ispada iz mog sveta. Preda mnom se sa tim jos moze bahatiti. Ja ionako volim svasta od onoga sto niko ne voli.
Dalje, radovacu se ukoliko se bavi nekim oblikom umetnosti. (Trenutno, mislim da ne bih volela da pise. Ne znam da li bi nase potrebe za tim vidom stvaranja u nekom momentum ogle da se “sudaraju” na vrlo specificne nacine.) Mogao bi da fotografise, recimo. Zapravo bi najbolje bilo da slika, eto. Ili da pravi neku lepu muziku. Ili da je zaljubljen u kinematografiju. I tako… svacim lepim i leprsavo umetnickim bi mogao da se bavi. A zapravo sve to, samo po sebi, nije toliko vazno zbog onoga sto bi on sa tim bio, vec zbog cinjenice da bi to bio nacin da se nasa dva sveta vrlo brzo dodirnu i shvate. Kada mu kazem “inspiracija” on bi apsolutno znao sta to podrazumeva. Kada mu kazem “nema inspiracije” i to bi mu bilo jasno. Dakle, razumevanje i odavde stize. (Mada, i ako neki dinamican posao za svoj zivotni poziv odabere – necu se uopste buniti.)
Spontanost, spontanost, beskrajna spontanost! U skladu sa njom, potrebno je i da je gladan za zivotom, za promenom, da prezire kolotecinu i sve to tako. Zapravo, ta sklonost ka bilo kom obliku rutine nikada nije nesto sto mi se posebno dopada, ali ume biti ok ako je “zakacena” za poneke od stvari koje voli. (Rutina u vezi sa umetnickim stvaranjem i ponekim ritualima koji uz to idu je u redu.)
Nemiran duh je ono na sta bez razmisljanja padam. Ako vidim da u njemu zivot tako bolesno gori, ako vidim da nema mira (ne dok sedi, nego dok govori i opija se trenucima) ja cu uspeti da pretpostavim da takav ume biti na jos ponekim poljima i bicu srecna kada do njih dodjem.
(U vezi sa “jos ponekim poljima”…) U seksu je vrlo vazno da je veseo. (Milena Dravic u Misterije organizma lepo kaze: “Namecu nam lazne dileme: Da li je bolji debo i kratak ili tanak i dug? Veseli je najbolji!”) Ne kao – da se smeje dok vodimo ljubav i to, ali da se smeje dok o vodjenju ljubavi pricamo (i da to nikako ne zove vodjenjem ljubavi, osim ako se bas pravo jedno vodjenje iste ne desi). Da kroz taj smeh moze da mi kaze sve sto zeli i sve sto zeli da zelim. Da moze da me pita da li hocu ovako i onako, da li volim ovo i ono, sta mislim o tome i tome. I da hoce da se sa mnom sa svim tim igra. Da ne shvata seks ozbiljno. Kao: mi smo sada tu i mi cemo to da obavimo i dozivecemo orgazam. Meni je vaznije da recimo podelimo cigaretu dok smo jos uvek spojeni i da se smejemo u medjuvremenu nego da se taj orgazam, eto, desi. Dakle, bez ozbiljnosti na tom polju. Ili sa ozbiljnoscu onda kada je trenutak prepun vatre, bas, i kada je sve tako da ozbiljnost prosto biva nuzna.
Potrebno je, apsolutno, da mi bude drug, prvo. Nije da je neophodno da sa mnom gleda Seks i grad (mada se ja nikada ne bih bunila, osim u PMS-u kada bi mi se moglo desiti da zadrhtim zbog toga sto se se Samanta zaljubila u stotog lika sa kojim je polno opstila). Nije to neophodno, ne. Ali je neophodno da preda mnom ne glumi tako… bilo sta. Ja ‘ocu da bude otvoren. Da o stvarima moze da mi govori i onda kada su glupave. Da moze da mi kaze neku besmislicu koju bi eventualno svom drugu rekao i da zna da se necu naljutiti. I da ja njemu, naravno, govorim isto tako neke stvari. I da mu ne bude kao kriticno to sto cu ga zvati kretenom i budalom i idiotom i kakvim sve ne imenima. Treba da shvati da je to moj nacin da kazem: “Oh, dozvoljen ti je upad u moj svet; takvim imenima zovem samo one koji su mi pomalo ili bas jako dragi.”
Vazno, uzasno vazno: Da bude komunikativan! Da se ne snebiva kada je pred ljudima. Vise mi se dopada da bude gotovo sasvim nepristojan sa ostatkom covecanstva nego da tako smuseno cuti dok ja sa svetom komuniciram, sva predana i bolesno zivahna.
U sustini, ja bih jako zelela da mi njegova unutrasnjost bude tako prava mala riznica. Ne riznica dragocenosti nego riznica svega i svacega, neka koja nema kraja i to. Da uvek kada zavirim u njega mogu da nadjem nesto novo. Da je toliko prepun svega da nikada sve i ne stigne da mi isprica, prikaze i objasni.
Hocu i da se ponekad uplasim od snage koja u njemu postoji. Tako, da ga sva sledjena, sa polustrahom i poludivljenjem, posmatram dok mi prica o necemu kao nevaznom, dok sav je tako divno snazan i moj.
Ja volim ljude koji pomalo vole da rizikuju, na ovaj ili onaj nacin, pa je i to stvar koje bih potencijalno bila gladna.
Uzasno vazno je i sledece: Potrebno je da bude porocan. Fino okrenut nekom od poroka. Ako moze da zamisli dane i dane bez kafe, cigareta, alkohola – ja bih ga lepo odmah zamolila da iz mog sveta izadje. Postojao je jednom jedan koji je bez svega toga mogao pa mu je i zivot bez raznih drugih stvari mnogo lakse padao. I bez mene, dakako. Ili i bez bilo koje druge. A, opet, postojao je jedan koji je, eto, voleo i kafu i cigarete, bas jako kao, i meni se cinilo da je sasvim hedonizmu odan, a on zapravo nije bio odan nicemu sem svoj idiotluku i ponekad jos svom prljavom novcu. Razocaravajuce.
Ne znam da li ovo sledi iz gorepomenutih stvari, ali… potrebno je da snazno oseca, da burno, u sebi, reaguje na promene oko sebe. Da mi ne sedi jebeno ravnodusno dok citav svet se pomera. Da mi ne sleze ramenima kada kazem da sam frustrirana ljudskom gluposcu. Da lepo oseca prokleto pulsiranje planete i da mu bude jasna vaznost Dogadjaja u danima. Rutinu (u sebi i oko sebe) ako ‘oce – neka sa ljubavlju prema njoj lepo ode nekoj drugoj. Meni takav ne treba.
Idealan batica – u odnosu sa mnom

Tesko mi je da ovde navedem neki spisak momenata, upravo zbog cinjenice da je njegovo ponasanje sa mnom u uskoj vezi sa njegovim karakternim, gorenavedenim, osobinama. Ali, ‘ajde, poneke od stvari kojih mogu da se setim bile bi sledece:
Zabranjeno je da bude sav slatkast, da mi se tu raspada govoreci mi neke divne reci. Ok, jednom ce se desiti trenutak u kom ce divne reci trebati da mi kaze, ali i tada je zabranjeno totalno zadiranje u slatkastost jer se ona uvek i nalazi na samom rubu patetike. To mi ne treba.
Kada se svadjamo – potrebno je da shvati da moje “dvosatno durenje” nije prokleto durenje vec popizdjenost, ljutnja, bes ili kako god, i da to nece proci samo od sebe, i da nece sve biti dobro i najbolje ako bude cutao, vec da treba nesto da ucini, kaze i sl..
Vazno je da ne cuti o bivsim zenama. Nije da bih bila nesto luda od zelje da o njima sve saznam, ali je sasvim ok prica o njima (jer, prosto, postojale su), cak i pomalo sentimentalna, jer ja i jesam sentimentalan covek i sve ljude koji su mi se desili jos uvek vrlo nosim u svojoj unutrasnjosti, te se ni sama necu libiti da o njima govorim. Nece mi bas biti lepo ako bivse zene savrseno ispljuje. To nece imponovati mom egu, nikako. To ce ici u prilog cinjenici da je idiot i da ce takve stvari jednog dana i o meni umeti da govori, a uz idealnog coveka to prosto ne ide.
Ne sme da me gusi svojim prisustvom, porukama, pozivima, cime god. Ukoliko sam ne uspeva da pronadje granicu, ona ce mu biti vrlo jasna onda kada obrati paznju na to kako se ja ponasam, jer zaista se jezim od tih uvek – sam – tu trenutaka i nimalo mi ne trebaju. Jok. Ja sam ionako ona koja zamislja da sve moze sama, jebi ga. I nema veze sto to nimalo nije tako. Nema veze. Nece mi visiti za vratom i tu je tacka.
Ne sme da mi, posle mesec i dva dana veze dodje sa pricom o buducnosti – o proslavi nekih Novih godina, o nekim letovanjima i pickama materinama. Neka se sa svojim dugogodisnjim drugovima o tome dogovara. Ja mogu ili ne mogu da prihvatim i upadnem. Ne, stvarno, jako je zabranjeno da mi u zimu prica o tome kako smo na prolece mogli raditi to i to. To je, kada bolje razmislim, zabranjeno i nakon, recimo, pola godine i godinu dana veze. Jezim se od toga, jebi ga. Imam potrebu da pobegnem. Ne sasvim svesno, ali… citava unutrasnjost mi se tako zgrci, bolesna i otrovana. (Marina Cvetajeva lepo kaze: “Ali ja sam ptica i ne zali sto podelezem zakonu lakom…” Ne zali.)
(Evo jedne, pre godinu dana nastale, stavke. Bolesno vazne!!!) U mom stanu nije bas pozeljno da trazi mesta na kojima ima prasine, na kojima parket nije dobro prebrisan, na kojima se vidi paucina na zidovima i sve tome slicno. Moze to da vidi (i nuzno ce videti), ali ne zelim da mi na to skrece paznju. Posebno ne nekim kao strasno znacajnim tonom. Ipak, ‘ajde, i ako se takve stvari dogode, one nisu toliko strasne kao rovanje po mom frizideru i zelja da ga uredi. U moj frizider lepo moze zaviriti, cak i uci u njega ako mu se bas dopada, naci neki adekvatan komad hrane, jesti ga ili ga ne jesti, ali je jebeno totalno zabranjeno da mi govori stvari poput: “Juuuu, zasto ovo nisi bacila?” ili “Pa ovo ti stoji vec mesec dana.” Ili “Pa, Dijana, ovo je promenilo agregatno stanje!” Puca mi kurac!!! To je moj jebeni frizider, i ja sam tako koja jebeno jede iz njega, vec tri godine, i ako ti se ne dopada, ako mislis da ces dobiti prokleto trovanje hranom (to sto ja nisam verovatno govori o osnazenosti moga imuniteta, a ne o tome da je frizider ipak dovoljno u redu, ne, ne, nikako…), ako takve stvari mislis, dakle – jebeno ispadni iz stana i kupi sebi hranu koju ces jesti i zaboravi da si ikada imao glavu nabijenu u taj prljavi komad prostora. Ne, stvarno, ne mozes da mi glumis ni mamu ni tatu ni nikakvo ludilo. Trebalo bi da je moja razmazenost jasna stvar, kao i moja leprsavost, i u skladu sa tim trebalo bi da je jasno da ja bas i nisam covek koji sa drugim covekom voli da deli recimo osam zidova. Ne volim to. Ne kazem da mi nije lepo kada se to na neko vreme dogodi, ali generalno, da, ne volim tu stvar. I ne zelim da se uvaljujes u moj frizider, i ne zelim da ‘oces da ga spremis, i ne zelim da nista od stvar koje me okruzuju pokusavas da menjas. Jebena tacka ovde ide, da. (Frustracija, frustracija…)
I… i ne znam sta bi jos bilo vazno… Stvari koje su u vezi sa stvarima navedenim u odeljku vezanom za njegovu licnos, definitivno.
Vazno je da bude otvoren u odnosu sa mnom. Da mi prica o stvarima koje mu smetaju, koje mu se dopadaju, koje zeli, koje ne zeli…
Vazno je da jebeno ne zaboravlja na sebe i sve svoje dok se odaje nekim razigranim zanosima sa mnom. Vazno je da uvek, na jedan poseban nacin, bude vise sebi okrenut nego meni. I sada, dok ovo ispisujem, ja sapravo sebi postavljam pitanje: Kako je moguce da je to tako jebeno tesko? Mislim, kada bi meni neko trazio da na sebe mislim vise nego na njega, ja bih se smejala, jer mi je takav sled dogadjaja prosto logican. Ne vidim razlog za tu besomucnu potrebu za “kacenjem” za ljude. Trebas biti srecan sto ti neko velikodusno daje sansu da, dok si sa njim, i dalje na sebe previse mislis. Trebas biti bolesno radostan sto neko, vise nego sto zeli da te zadrzi, zeli da ti sebe zadrzis. Ne znam… kada bi meni to neko trazio – ja bih to shvatila kao krajnji stepen velikodusnosti.
I, u vezi sa tim… Nikada, jebeno nikada, ne sme pokusavati da skrati moj korak, da me ogranici, da zeli da me zarobi, da podize obrvu kada idem u grad sa zenama, da se lepo, elegantno napijem, a jos strozije je zabranjeno to dizanje obrve kada kazem da sam sa muskim dustvom, u kom se ja ionako ponasam kao decak, a ne kao neka jebite – me zena. Mislim, moze, za svoju dusu, da dizes tu prokletu obrvu, daleko od mojih ociju. To je ok.
I tako…
To je, dakle, taj idealan covek.
Kad to ovako poslozim (sto inace ne volim da cinim jer je besmisleno) cini mi se, istovremeno, i da je vrlo dostizan i da je nepostojeci.
Da se razumemo, ovaj blog je produkt ciste dosade. A ljudi (divni i nedivni muski ljudi) koji se u mom zivotu nadju, uglavnom tu i dospeju bas zbog pomenute dosade. Na ovaj ili onaj nacin. I svi oni (cak i kada su miljama udaljeni od ovog ovakvog coveka) bivaju idealni na jedan specifican nacin. I to ne samo zato sto me secaju sta je ono sto mi treba i sta je ono sto mi nimalo ne treba. Ne. Bivaju idealni zbog toga sto se carobno uklapaju u dane.
Ipak, kada bih stala da ih redom uporedjujem sa ovom „slikom“ koju sam ovde nacinila – to bi, verujem, bilo prilicno porazno. I za mene i za njih. No ja se ne bunim. Kada bih htela iskljucivo idealnog, k’o onaj mudri filozof bih koracala svetom sa svecom u rukama govoreci kako trazim coveka. Ne trazim ga. Ja se radujem nesavrsenostima koje tako neplanski upadaju u dane.
PS
Ono sto volim da vidim – tek je u vezi sa estetikom.
Ono sto fino osetim – od toga se tresu zidovi! I to je ono sto cini da se zaborave svi, oh, besmisleni ideali. :)
-_-
Da, za tebe ću čuvati svoju nevinosti <3
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s