Platonsko trabunjanje i poligamija

Уобичајен
Sklona sam, dakle, zaljubljivanju u ljude koje ne poznajem. Kada bih to prihvatila kao potpuno normalno i nesto sto mojoj dusi (i pre svega telu) “lezi” – onda bih to sebi verovatno i cesce dozvoljavala. Ovako, ne upadam u ludilo odvec jednostavno. Ali, da, sklona sam mu…
Licno verujem da je to zbog toga sto covek, ukoliko mi je dovoljno daleko, ne uspeva da mi se ogadi, kao ni ja njemu, ume da bude nenemetljivo (neosetno, bez mirisa i ukusa!) prisutan, i da mi ostavi prostora, slobode koje sam vecito gladna. Verujem i da je to zbog toga sto previse volim reci. I sto sam idealista. Mozda pre svega zbog toga.
Danas sam se, eto, setila dana kada sam se i istinski upoznala s tim covekom s kojima sam se, do tada, znala (samo) preko interneta (i to preko neke mizerne, male drustvene mreze, cije ime me je sada sramota i da ispisem). Setila sam se apsolutno svih emocija koje su u meni tada postojale, one nezdrave uznemirenosti, pre i posle susreta, pripremanja za isti, i cega sve ne…
Setila sam se, dakle, toga, i dana kroz koje sam tada plovila, a koji su, usudjujem se reci, bili posve drugaciji od ovih kroz koje sada plovim.
Online susret – nebitan.
Cao, ja sam…
Cao, i ja sam…
Bla bla…
A nije, zapravo, bilo samo bla, bla… Tone savrsenih stvari je ispisao. I ja sam, mislila sam. Samo, kada sam nakon godinu dana od svog tog ludila stala da iscitavam reci koje sam mu pisala – nisam se bas najponosnije osecala i pozelela sam da spalim i prokleti sajt, i proklete reci, i sve sto se moze i ne moze. No kako god… Njemu se dopadalo, kaze. I meni je.
Posle prvog online susreta – gomile novh.
Uz gomile novih online susreta – nekoliko razgovora telefonom.
– Imas lep glas…
– Tvoj je divan…
– Ma hajde…
– Imas…
– Ma…
Razumeo me je i razumela sam ga, i nigde, gde god da sam se okretala, nije postojao covek (ni zena) koji bi me bolje razumeo. “Ni mene”, kaze on, a ja mu tako, eto, verujem, jer je lepo, i jer je ludo, i jer mi se dopada da verujem…
I cujemo se. Svaki dan. Vise i ne govorimo “cujemo se”, jer znamo da hocemo, jer ne bi bilo prirodno da se ne cujemo…
Tu negde sam, cini mi se, prvi put pomislila da sam ipak monogamna. (Ili okrenuta askezi?) Apsolutno nisam osecala potrebu ni za jednim covekom koji nije on. U grad sam izlazila odvec retko, o seksu sam mislila – ali vise s neznoscu nego s napaljenosu, i bila sam sasvim svesna sta mi se desava, ali i nimalo rada da sve to prekinem.
Potencijalni susret smo pominjali, ali vise usput, kao bez istinske zelje da se on dogodi. A zelelo se. Pa se onda i dogodio, najzad. Neplanirano.
Mesecima pre tog susreta, pre spavanja sam zamisljala taj dan i imala vec milione idealnih odevnih kombinacija, i vec sam znala sta cu reci, i kako ce me pogledati, i kako cu ga pogledati, i sta cemo onda misliti… Sve se cinilo sasvim izvesnim.
– Dolazis?
– Pa… ne znam…
– Javi se. Ja sam tu.
I htela sam da se ne javim. Citavih sat vremena.
A u kurac, Dijana, i savrsena garderoba i sve na svetu! Taj covek je tu! Idi da ga vidis!
I krenula sam…
U teksas skunjici za koju sam tog leta mislila da mi divno stoji (a koja mi sasvim nije tako stajala), u crnoj majici s onim besmislenim zabicama, cime li vec…, sto lici na one majice sto se po latinoamerickim sapunicama srecu, sa gornjim delom rozo – plavog kupaceg kostima ispod, u japankama koje, kao, nisam birala bas za jednu ovakvu priliku, sa kosom, kao, nonsalantno pokupljenom velikom snalom…
Nisam mislila da izgledam divno niti sam mislila da izgledam lose. Bila sam, tek, nezdravo uznemirena cinjenicom da ce oci koje sam predugo gledala na fotografijama konacno oziveti.
Mozda mi se nece dopasti? Mozda ce mi se previse dopasti? Mozda je idiot? Mozda je divan?
Bilo je vec sasvim prekasno za pitanja i ja sam toga, dakako, bila svesna.
Dok mi je mahao iz daljine vec sam znala da cu morati da se vratim mislima o poligamiji, maker da ne bih dozvolila sebi da bolesno budem zaljubljena u coveka koji mi previse daleko.
Zagrljaj. I reci. I oci koje su ozivele. Divno ozivele! I moje nervozno raspustanje kose, pa svezivanje, pa stavljanje suncanih naocara, pa skidanje istih, pa gledanje u njega, pa gledanje u stranu, pa njegovo paljenje moje cigarete, pa njegov drug koji nam se smesi, pa njegovo “Hajde nas uslikaj”, pa odvratna fotografija, pa moje slucajno naslanjanje na njega, pa…
– Moram da idem. Cekaju me. – izgovara Dijana TheCleverOne.
Zasto? Ne znam zasto.
I ide…
Bas si onakva kakvom sam te zamisljao… Divna!”
I ceznja se nastavlja. Besmislena. Besmislenija od svega zamislivog. I dalje postoje poruke, i dalje postoje pozivi, i dalje postoji jedna mizerna drustvena mreza, samo… razum se lose (ili ne tako lose?) probudio. Oprezno odgovaram na poruke. Oprezno pijem njegove reci dok pijem prvu jutarnju kafu. Brisem iz uma neke recenice. Brisem iz telefona sve poruke. Javljam se ljudima koje dugo nisam videla. Javljam se ljudima koje sam nekada ljubila.
Od toga susreta, prosle su vec dve godine. I jos nekoliko desetina puta bar sam prevrtela taj susret po glavi i shvatila kako je sve bilo apsolutno pogresno, osim osecaja koji sam u sebi imala i osim osecaja koji sam osecala da i on u sebi ima.
I nije bitno sto se prica zaledila jer verovatno nikome i nije poznato.
Tek, mislim da smo se previse i predugo vijali oko vatre, skakutali po uzarenoj liniji, neodlucni, uplaseni ko zna cega, zeljni nekih drugih, a s druge strane – gladni jedno drugom reci, i tako do beskraja…
Jos uvek se cujemo.
On je na jednom vrlo nelepom mestu sa kog mi njegove reci mnogo sporije stizu.
Ironije radi, ja sam sasvim blizu mestu na kom je on nekada bio, a on je sasvim blizu mestu na kom sam ja nekada bila. Mimoilazimo se, pomalo. Vec tri godine, eto.
I dalje je onakav kakav je bio. I dalje sam onakva kakva sam bila, kaze. I dalje se razumemo. Predobro. I dalje njusim ostatke svojih platonskih govana, povremeno. U nocima kao sto je ova, recimo. I i dalje ne verujem u monogamiju. Ali mogla bih da je podnesem. I on jos uvek ne veruje u istu. Ali mogao bi da je podnese. Zbog nekog pravog, kaze…
Sada se vec predobro znamo.
Nekada sam mislila da pomakli smo se sa mesta na kom smo stajali.
Ipak, uvek kada se recima priblizi mom platonskom zamku ludila, ja osetim da nas noge jos uvek peku od stajanja na uzarenoj liniji.
Nije mozda vazno, ali…
…cini mi se, on je moj nacin da budem poligamna i onda kada monogamiju nastojim da ispostujem.
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s