„Samo zaželi – ostvariće se.“ Kako da ne!

Уобичајен
Pozelim, tako, da ne mislim. Da malo stvarno ne mislim. Ne ono kao: briga me, necu da analiziram i rasclanjujem dolazeci do besmisleno besmislenih finesa. Pozelim da ne stignem ni to “briga me” da domislim. Da bas se stvarno malo iskljucim, tako, lepo, da ne stigne ni utroba ni na sta da mi odreaguje.
Pozelim da zaboravih neke brojeve telefona. Da ih ne pamtim, kao, pet godina, ili sedam, sada, kada se koriste neki drugi brojevi, na koje te neke stare ljude ne bih mogla dobiti, i to ne zbog toga sto su mi novi brojevi nepoznati, vec zbog toga sto starog coveka nema, sto je i on sasvim nov i drugaciji, i sto mi takav ne treba.
Pozelim, tako, da neke slike iz glave sasvim uklonim. Kao, neke lepe oci, neke preduge trepavice, neke bozemesacuvaj divne osmehe, neka siroka ramena, predvine udove, i to… Stvarno pozelim da to izbrisem iz secanja. Najskrozije. Da ih tako ne uporedjujem sa nekim drugim licima, da se ne secam kako ovaj lici na ovog, ovaj na ovog, i sve u kurac.
Pozelim da zaboravim da se nekada osecalo. To posebno cesto pozelim. Da mi se, eto, ne desava da trenutni intenzitet emocija uporedjujem sa nekim bivsim, pa da pretpostavljam da li sam bila srecnija tada ili sada, i da obavezno dodjem do zakljucka kako je nekada sve bilo intenzivnije, zaobravljajuci, uporno, da me je tada nekada dodirnuo samo jedan covek, prvi put, da sam tada prvi put volela, da tada bas nista nisam znala, da tada nisam imala neke druge, kao svemirske, stvari o kojima bi se trebalo misliti. I kazem ok, naravno da je tada bilo jace. A nije ok. Jer ne znam da li je to – naravno.
Pozelim, tako, da svacega eto nema. Da se dok se covek voli ne razmislja o nekim drugim covecima. Da se, dok je jedan ud u nama ne razmislja o nekim drugim udovima. Da ono sto se desava uvek bude najsjajnije. I da se razne stvari ne dovode u pitanje. Da se ne vaze tezina nekih odluka. Da se ljubav ne meri bivsim nekim ljubavima. Da se udovi ne mere nekim bivsim udovima. Da se ludilo ne meri normalnoscu. Da se ne misli na zablude koje su se desile, pa da se jos sa strahom pomislja da je i novi osecaj neka nova zabluda.
Pozelim, tako, i da ne mislim, sve sa prekorom, zasto sam neke ljude mislila da volim i trebam. Kao, da ne razmisljam o tome sta mi se kod njih cinilo sjajnim, vec da lepo prihvatim iluziju i kazem: Jebi ga, Dijana, bilo se slepo, sta ima veze. Tako bih da mislim. Da ne rovam. Da ne budem besna na sebe. Da mi ne pada na pamet da to sto sam jednom mislila da volim coveka koji je sve ono sto mi ne treba… da sve to obavezno znaci da ce mi se takvo sta jos jednom desiti, i da ce to sve tada biti jos malo gore, jer necu biti tako besmisleno mala, i mozda ce se desiti jos neke velike stvari, kao, pa ce zabluda biti veca od moguceg…
Pozelim, stvarno, da je kafa uvek istog ukusa. Da se ne desavaju dani u kojima se jos pre prve cigarete pomisli na deset losih stvari. I da se deseta cigareta ne pali petnaest minuta posle prve, zbog besa, ludila i nemira, kao. Pozelim da malo odmorim pluca, stvarno, od ubrzanog disanja, od previse nikotina, od anksioznosti. Pozelim da malo mirno disem, jebiga. Da ne budem tako nezdravo frustrirana zivim i nezivim. Da se malo sacuvam za posle. Da ne ispalim sve sto u sebi imam za trenutak i dva. Da malo naucim da se stedim, posebno kada se sama trosim.
Pozelim, bas cesto, da telefoni ne postoje. Da se ne ocekuje njihova zvonjava. Pozelim, zapravo, i da kuce ne postoje. Kreveti, pre svega. Da niko nigde ne moze da dodje, da niko neke prostorije ne moze da uprlja svojim prisustvom. Pozelim da zaboravim na sve one koji su ovde krocili, da prestanem da perem pokrivace pedeset puta nedeljno, zamisljajuci da tako sve ono je tek od nedavno proslo vreme uspesno smestam u – davno proslo.
Pozelim, uopste, da sam malo normalnija. Ne racionalnija. Samo – normalnija. Da mogu da zelim neke obicne ljubavi, neke obicne seksove, neke obicne dane, pre svega.
Pozelim da malo zaboravim na vrednost stvari. Da ih sve bacam u isti kos. Da mogu da prodam sve na svetu za dinar ili dva, recimo. Da mi neki kao divni ljudi nisu bas jako vredni. Da samoj sebi nisam toliko vredna, pa da mogu da se ne plasim za to da gubim sebe cim mi je neko na udaljenosti manjoj od dvadeset kilometara.
Pozelim ja tu jednostavnost cesto, iako to bas tako i ne izgleda… Pozelim da kada pomnozim jedan i jedan – da uvek jedan dobijem, da logika uvek bude logicna, da nema odstupanja. Da kad volim kazem – ljubav i da ljubav bude, da ne moram bas sve da pakujem ovako i onako, da sabiram i oduzimam po million puta, svesna da mi te matematicke operacije nikada i nisu isle od ruke.
Pozelim, ustvari, i da prestanem da kenjam. Ovako, kao sada. Da mogu malo da se smirim i sredim. Da maksimum mog trabunjanja i ludila budu oni trenuci u kojima pricam sa samom sobom i da sve na tome ostane. Da ne moram ovako nadugacko i nasiroko da vrsim veliku nuzdu, jos pablisujuci sve to, zamisljajuci da to nekoga treba da znaima, jer, kao, mozda postoji jos neko dovoljno lud, pa ce se pronaci, i to… Pozelim, stvarno, da sve sto u meni postoji bude ogoljeno. Da ne moram nikome da se razlazem na sastojke. Da se sve lepo, fino vidi odmah. I velicina moga ludila, i medjunozja, i crvena boja ociju kada sam izbezumljena od besa. Stvarno to sve pozelim. I stvarno su mi vec dosadne sve te igre: vidi, ovako ovde izgledam; vidi, ovde sam se tada posekla; vidi, ovo je bio taj covek; vidi, ovakva sam kada sam nervozna; vidi, ovakva sam kad se kao stidim; vidi, ovakva sam kada bih te zubima udavila; vidi, ovako volim, ovako mrzim, bla bla…
Pozelim da se ovaj krov raspadne i da shvatim da postoji jos nesto sto mogu izgubiti, ako se upustim u ono u sta se upustam… da nije da imam bas nista… ili da i nista ima svoju tezinu i vrednost.
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

2 responses »

  1. Tvoj blog je divan.Oduševljava me.Najviše od svega to što se u većini tekstova pronalazim. :)
    Keep up the good work. :D

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s