Šta se dešava kada si Drugi?

Уобичајен
-Zaista me voli. I zaista je sve to nekako lepo.
Samo sto je tako sva musava zbog njega. A onda je kod njega musava zbog mene.
“Imam osecaj jaci da varam tebe kad sam s njim nego kad je obrnuto.“
(M., chat, septembar 2010.)


(On je trazio da zapisem ne da bi mogao da shvati, vec da bi mogao da pobedi.
A ja pisem, eto, da bih mogla da shvatiM. A, iskrena da budem, ne mislim ni da cu nesto shvatiti kada ovo do kraja napisem, a jos manje mislim da ce on ovde uspeti da pronadje nesto do sada vec nije provrteo kroz um.
Svejedno…)

Well, sta se desava kada si Drugi?
I don’t know.
Znam sta se desava kada si ona koja ima Drugog. I nije posebno lepo.
Ne znam, stvarno, sta se desava kada si Drugi. Zapravo sam sigurna da si bez obzira na to sto si Drugi vrlo cesto Prvi, iako se stvari ne pisu bas tako.
Kao “Ona je sa njim, a voli i tebe i njega.”
Zvucalo bi kao romanticna i sladunjava bajka koja se prodaje naivnoj deci (oba pola cak) da nije nesto sto se desava kao potpuna istina, a tako je besmisleno mirisljavo da ponekad stvarno i lici na bajku.
woman-cheating-asian
I bajka ovako izgleda:
Budes sa Jednim. Ne Prvim, ne Drugim. Budes sa Jednim koji je tada i – Jedini. I volis ga. I stvari su lepe. Bas. I onda, u nekom trenutku slabosti, ili u nikakvom trenutku nikakve slabosti, desi se Drugi. Kao, bezveze. Ludilo, zezanje i to. Ali onda se jednog dana Drugi desi opet. Pa se onda probudis jednog dana i shvatis kako bi da ti se Drugi desi i treci put. I onda se desi i treci put, eto. I onda ti se ucini da to vise nije ludilo i zezanje.
Evenutalno, zakljucis da si pocela da osecas.
Evenutalno, i Drugi zakljuci da je poceo da oseca.
Ne bedrima. Ne telom. Drugacije.
I onda to pokusas da prekines. Jednom, drugi put. Pa onda on malo pokusa da prekine. Jednom, drugi put. Onda vam se malo jebe za sve. Onda vam se malo jebe za prekidanje. I onda se malo nalazis u prici koja je nezgodna za sve vas zajedno, a ti, jer si u sredini te price, osecas da je ona najnezgodnija za tebe, a zapravo bi, u ocima nekog sa strane, ti trebala da izgledas kao neko ko je tu u najboljem polozaju, jer, boze moj, imas i Prvog i Drugog i jos i sebe samu.
Falus!
Nije bas tako.
Sta je najproblematicnije tu, sa strane one koja je izmedju Njih?
Problaticna je, cesto, cinjenica da jedan savrseno stiti jedan deo tebe, dok drugi to cini sa drugim komadom svega sto ti jesi.
U jednom (uglavnom u Prvom) mozes da pronalazis, recimo, coveka koji ce za tebe uvek biti tu, coveka koji je dovoljno snazan da bude – covek, coveka koji ce dotrcati do tebe, u pola noci, samo da bi mu ispricala svoj prokleti besmisleni ruzan san, coveka koji cak nece posumnjati u tebe, nikada, je te, kao, eto, poznaje i to… Svasta mozes da pronalazis u tom jednom (i uglavnom Prvom).
U drugom (uglavnom bas Drugom) mozes da pronalazis sve sto zelis da jesi. On moze da bude slika onoga sto bi ti bila kada bi bila malo hrabrija no sto si inace. On moze, recimo, da razume tvoju glad za umetnoscu, za slobodom, glad za zivotom samim, za vatrom, za desavanjima, za promenama. Uostalom, i to su neki od razloga zbog kog si upravo pored njega, na trenutak ili dva.
So: Zasto ne odjebes Drugog i odes do Prvog? Ili obrnuto?
Zato sto sa Prvim imas nesto lepo i sigurno. Zato sto te poznaje, do srzi. Zato sto ti je lepo da te neko poznaje do srzi. Zato sto se… plasis?
Ili:
Zato sto mislis da bi magija svega sa Drugim potencijalno nestala kad bi on postao Prvi i – Jedini. Zato sto mislis da te i on mozda zeli samo zato sto te nema sasvim, jer u to nikada mozda i ne mozes biti sigurna kada su stvari takve kakve jesu. Zato sto ga previse znas. Zato sto znas da zbog svoje gladi za zivotom i sam rado dotrcava do mnogih Drugih, kao sto je do tebe dotrcao. Zato sto se sa takvim covekom ne odlazi. Zato sto se… plasis?
“Zene se zaljubljuju u romanticne junake, u vecite decake, istrazivace i avanturiste, ali odlaze sa stabilnim i pouzdanim tipovima.”
Zato sto ne volis sebi da priznas da u ovoj recenici ipak moze biti komad smisla?
Ne znam da li je smisao te recenice razlog sto sam, tada, ostala sa prvim?
Sustinski, sada, kada je proslo, meni nije bitno s kim sam ostala. Bitna je sredina u kojoj sam se lomila. Drugi je, dakako, sumnjao u to da sam se lomila. Mislio je da mi je lepo. Da mi je manje – vise zabavno. Da mi je kul sto tako imam i jednog i drugog coveka koji predstavljaju dva razlicita dela mene i sto sa njima mogu da se malo poigram pa da ih kasnije bacim kada se setim da postoji i treci deo mene. I Drugi je kompletno bio u zabludi.
Osecas se kao govno, all the time, ineed. Kao u citatu s pocetka. Kad si s prvim – mislis na drugog, kad si s drugim – mislis na prvog. A ono sto citavu pricu cini ludom, jeste kolicina neznosti koju iz sebe za svo to vreme izvlacis. (Podvlacim ovu rec jer je ne volim i jer nije nesto sto je u mojoj sustini, ali je bilo apsolutno prisutno u tim danima, mesecima, godinama, cemu god…)
Prvog pocinjes da volis placno. I sva se tako raspadas od neznosti dok si sa njim. I cak i ne cinis to zbog toga sto se osecas krivom, vec zbog toga sto svaki put kada ga vidis mislis na ono sto bi mogla da izgubis. Kada si sa Drugim – osecas isto. U medjuvremenu, dakako, desava se da malo gledas Drugog pa pomislis: Gospode, kako mogu biti sa Prvim?! Pa se desava isto dok gledas Prvog. Pa se pojavi neko i kaze ti da si kucka. Pa pomislis: Stvarno jesam! Pa sve to prekines. Pa se malo raspadas. Pa onda opet doleprsas do Drugog jer znas da nisi kucka i oboje znate da nisi kucka, i oboje osecate, i osecate da osecate, i jebi ga.
Ne mislim da postoji neko smisleno resenje u svemu ovome.
Ako Prvi sazna – onda si verovatno na korak od resenja. Ali ti uglavnom cinis sve da Prvi ne sazna (usput, dakako, kidajuci i svoju kozu, malo, komad po komad…), pa se onda najcesce desi i da on nikada nista ne zna i tako.
Ako Drugi kaze: Pun mi je kurac svega, idem da odem, potpuno. – ne, ni to ne menja stvari. Onda ces ga uvek tako placno voleti. I cesto mu slati neke pijane poruke, recimo. Ili mu pisati neke sranja u treznom, a nikako sasvim trezvenom, stanju. I sve tome slicne slatkaste besmislice ces da cinis. Verovatno ces i milion puta razmisljati o “sta bi bilo kad bi bilo” i zamisljati, onda kada sasvim nisi srecna, da bi stvari bile sasvim drugacije da si se opredelila za njega. (Iako bi stvari verovatno bile sasvim iste, no to sad nije bitno…)
Ako zavrsis sa obojicom (sto se uglavnom ne desava) onda… pa… ne znam sta onda.
Sticajem okolnosti, u gotovo istom danu zavrsila sam sa obojicom. To je bilo i fantasticno, ujedno, jer su obe price vec postale sasvim zamorne. (Vidis, M. mozda je u tome kljuc? :) Kasapiti lepotu svega dok stvari ne postanu sasvim zamorne? Lose zvuci. I don’t know.)
I danas… pa… kada bi se Drugi pojavio, tako…, iskocio iz nekog coska planete, stigao do mene, fino, najfinije – cini mi se da bih sasvim rado pristala da se jos jednom provozam sa njim i vidim kako je onda kada je i – Jedini. (Stvarno mislis, Dijana, da bi Drugi, kada bi postao Jedini, verovao da je Jedini kada vec zna kako je jednostavno postao Drugi? Ne, Dijana to definitivno ne misli.)
Pregled emocionalnih stanja tokom fabule:
Prvom je kul. Prvi zna (tj. misli) da je sasvim ima. Prvi nista ne dovodi u pitanje. Prvog ne treba posmatrati kao zrtvu jer, ako je zrtva – u istoj meri je kao i Drugi. (A i Prvim se ovde ne zamaramo jer pisemo zbog jednog koji je Drugi.)
Drugom je lose, ali zapravo mu nije toliko lose jer zna sta zeli. Nju. Nju cak i ima. Povremeno. Ali povremeno je ima – sasvim, onako kako je Prvi gotovo nikada nema, jer cesce kada je sa njim oseca da nije fer sto ga, kao, vara, a kada je sa Drugim – onda je sasvim sa drugim, jer je sa Drugim lepo, jer se njemu nije obecala kao Jedinom, jer on zna da je, evo, i ovo ona, ovakva, sa slabostima i nesavrsenostima, vrlo odredjenima.
Ona je u haosu. Konstantnom. Prvi i Drugi ne “vazu” stvari po milion puta u toku dana. Ne dovode toliko toga u pitanje. Ne mogu da izgube sve na svetu. Ne mogu da izgube nista osim nje, zapravo. A ona moze da ih izgubi obojicu, i sve fino zasticene delove svoga bica. I onda moze da se mrzi. Bas dugo.
Potencijalna razresenja price:
Prvi moze da sazna => Ona nece otici sa Drugim jer ce ga blago mrzeti zbog toga sto ju je Prvi potencijalno ostavio.
Drugom moze sve da dopizdi => Ona ce nastaviti da mu se javlja, da ga placno voli i moguce da ce raskinuti sa Prvim u nekom momentu, ali to tada verovatno nece biti bitno nikome do njoj.
Njoj moze da dopizi bivanje sa Drugim => Bice sa prvim. Evidentno. Samo… ovo se bas i ne desava. Ili bar ne kao trajna odluka.
Ona moze da se opredeli za Drugog => Bice se durgim. Evidentno. Samo… ovo se, po mom skromnom iskustvu, jos redje desava, jer obicno vec postoji razlog iz kog je Drugi – Drugi, a ne – Prvi i Jedini.
Dakle, da, ja nemam odgovor. Cak ni komad odgovora ni na sta od svega ovoga. Nisam, pisuci ovo, uspela nista da shvatim i verujem da je sansa da nekome pomognem da pobedi – minimalna.
Mogu jos evenutalno da se upitam:
Sta je Drugi trebalo da uradi da bih se opredelila za njega?
Ne znam.
:tapseiklanjasesebisamoj:
U mojoj prici, ono sto bi mozda (podvlacim, da) ucinilo da shvatim da je Drugi taj kog zelim, jeste sledece:
Trebao je, mozda, nekada biti ono savrseno odlucno musko koje lupi sakom o sto i kaze:Jebi ga, Dijana, dosta je bilo sranja, shvati sta hoces do tada i tada ili/i ja odlazim i tvoga zivota. Ili je trebao da nadje neku koju ce da voli kao sto je mene umeo da voli. Onda bih ja, savrseno sujetna, verovatno shvatila da je on taj koji mi treba i tada, verovatno, ja njemu vise ne bih trebala pa bi to bio jedan opijajuce osujecen epilog. Ili je mozda trebao da bude strpljiv (bio je?), da me ne uvaljuje u haose vece od onih u kojima sam upravo, da mi da dovoljno vremena (dao mi ga je?). Ne znam. Da je neki od njih dvojice bio drugaciji – verovatno bi mi bilo lakse da poslozim stvari, da vidim sta su mi prioriteti, da vidim sta je ono sto mi treba, a sta je ono sto mislim da mi treba. Ne znam.
U sustini, mozda je sve to sa Drugim bilo samo u vezi sa tim sto sam ga dozivljavala kao coveka koji je samom sebi dovoljan i za kog ne postoji sansa da mu ja ikada budem potrebnija od njega samog, iako je on, kao, uporno naglasavao da sve to nije tako, i govorio i „sve na svetu“, i „zauvek“, i „voleti“, i sve te tako stvari od kojih se meni povraca, a na koje sam ponekad, eto, slaba? Ne znam. Mozda samo nikada nisam bila sigurna da mu trebam onako kako sam htela da mu trebam, kao neko ko je tu za dobro jutro, za laku noc, za godinu dana, za milion godina. Ne znam. Mozda nisam bila sigurna ni da bi on meni tako trebao kada bi mi trebao – jedini?
Nista ne znam.
Ni sada. Ni posle milion milion godina.
Samo ga ponekad, verovatno, jos uvek malo, eto, volim, na jedan poseban nacin, na koji sam mu i nekada govorila da ga volim. I samo mi se ponekad ucini da je najvaznije vazan i da da ga nije bilo – ja ne bih bila ovo sto jesam, jer davno se i desio. I samo mi se ponekad ucini da ovako, kada o svemu tome pozelim da pricam i pisem, ustvari dodjem do toga da ga ponovo kroz sebe razvlacim, vec svog izmrcvarenog od moje bahate i neobazrive upotrebe.
(M., I’m so sorry, ali ovo je, ipak, pisano tek covek koji na samog sebe ne uspeva da shvati. :))
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s