„I must down to the seas again, to the vagrant gypsy life“

Уобичајен

Pretpostavljam da nikada neću pronaći kompletan balans, iako sam, ispod slojeva bezumlja, pronašla pomalo razornu logiku sopstvenog življenja, pa i sopstvene unutrašnjosti.

Besomučno bahaćenje sa rečima čije nam značenje nije do kraja poznato, neretko nas dovodi do toga da stvarima dajemo upravo pogrešna imena, pa ja i ovoga puta bivam oprezna kada pričam o unutrašnjoj i spoljašnjoj balansiranosti. Balansiranost pojavnog sveta, stvari koje mi se dešavaju ili mi se ne dešavaju, balansiranost mojih dana i onih koji u njih imaju upliva…, ne ona mi nije potrebna.
Potreban mi je tek balans između moje dve prirode: Jedne – koja želi da voli i da bude pripitomljena, te da se kroz ljubav otvori za Lepotu samu, da bi dalje mogla da nastavi da stvar oblike u kojima bi Lepota mogla da živi, i Druge – one koja želi da bude rastrgnuta od strane života, koja želi da je život siluje (a da ona, pri tom, kao vrsna porno diva, ponekad oseća nezadovoljstvo ili čak bol, a ponekad istinski uživa u bezdušnom činu), između, dakle, te dve strane, od kojih ova Druga odbija da stvara ukoliko nije u celosti slobodna, osećajući usput i da gubi sve od sebe uvek kada je lancima voljenja određenog bića vezana, te mora da se otrgne da bi dalje, kao ciganka, nesputano mogla da trčkara svetom, možda tek sa omanjim prtljagom na ramenu, divlje raspuštene kose i iste takve krvi i da traži novu strast koju kada je sama i nevezana uspeva da pronađe u gotovo svemu što joj užarene oči dotaknu.
Taj neskald, ta totalna disbalansiranosti među ovim dvema stranama dolazi do izražaja najčešće u trenucima silovite radosti ili pak u onima u kojima se buduća radost da naslutiti. Kada se dese čemerni sati, dani ili nedelje – jasno mi je da sam već prelomila: Ciganka je odlučila da ode.

I Ciganka odlazi…
Na ponovnom putu do sebe (jer strah od gubitka sebe i jeste ono zbog čega se vraća svojim lutanjima i nenastanjenosti) ona uspava da sretne fantastične pastuve, nadljude, mizerne kreature što samo izdaleka liče na ljude, nepresušnu inspiraciju, iznenađenje u svakoj kapi života, nemirno iščekivanje, život koji pulsira pod nogama, kao dražica među njenim večito gladnim bedrima. Na putu do sebe, dakle, ona gladno pije sokove života, ni ne osećajući da na izvestan način nadoknađuje propušteno već prilično sigurna da uvek je bilo tako ili da bar uvek je trebalo biti tako.
Neminovno, desi se trenutak u kom Ciganka, slučajno zalutala na neki komad zemlje do kog nije planirala da stigne, oseti kako hladnoća žeže i kako bi joj možda u ponekim noćima ipak trebala nečija čvrsta i sigurna ruka koja, za promenu, neće samo crpeti sokove iz njene unutrašnjosti, kako ona to čini sa utrobom zemlje, već ruka nekoga ko će zaista biti tu i pripitomiti je. (Proces pripitomljavanja Ciganki se uvek čini prirodnim sledom u njenoj priči, sve dok ne dođe do trena u kom iznova preispituje svoje želje, te joj se učini i da je i želja za pripitomljavanjem samo neophodan segment priče koju živi kroz svoju prirodu, zapravo večito gladna lutanja i to lutanja kao takvog – onog koje nema nikakav cilj, koje nema jednu određenu tačku, mesto na kom treba da svrši, već koje je samo sebi svrha i smisao.)
Kada se Ciganka na trenutak ili dva čini pripitomljenom, njene oči, još uvek zadržale od svog gotovo posve divljačkog sjaja, čine se nepresušnim izvorom iskričavih pomisli, a njena koža, uvek vrela ispod površine, podatno mami vernog i plodnog prirpitomljivača. Pripitomljivač, dakako, ne zna da je Ciganka – Ciganka samo onda dokle su rane od poslednjeg lutanja još uvek sveže, ali kada joj tabani ponovo počnu goreti od želje za koračanjem dešava se da sjaj u očima zgasne pa se onom ko ju je tako verno pripitomio iznenada čini da voli neku drugu u njoj ili da ne voli ni jednu, da je sve bila samo pišljiva ciganska opsena, gledanje u pasulj, čeprkanje po snovima i ostale koještarije.
I Ciganka odlazi.
I ne odlazi samo kada joj se nečija žudnja za pripitomljavanjem učini nesnosnom. Odlazi i onda kada joj se čini izvesnim da će upasti u iscrpljujući vrtlog zavisnosti za nekim.
Bez Ciganke, svo moje stvaranje, ono opipljivo i ono neopipljivo, biva mrtvo. Ciganka je duša mog stvaranja. Kada je nedovoljno budna, moje reči samo su meki veo kojim kao da nastojim da prigušim stalno ključanje vatre u svojoj utrobi.
Ponekad, ipak, u noćima kao što je ova, u kojima sasvim glasno mogu da čujem kako me vetar zove i kako želi da ga pratim, sa omanjim prtljagom na ramenu, u noćim u kojima osetim kako planeta i ja ujednačeno pulsiramo u svojoj unutrašnjosti i svom večitom pokretu (a drugi deo mene stoji po strani sa strahopoštovanjem posmatrajući me i pitajući se koji naredni korak bih mogla napraviti), samo tada, dakle, pomalo se uplašim za strašan rascep između dva života koja su u meni. I pitam se kako ću ikada moći biti cela, ako već najdublje verujem da moraću biti ovako rasparčana?
Tuđe tablice moralnih i svih drugih vrednosti ne zanimaju me. Još ni sa svojima nisam raščistila. Da li mi treba mir ili nemir? Da li dišem za red ili za haos? Da li mi treba ljubav ili sloboda? Da li mi treba balans ili disbalans?
Neizvesno je.
Reći da sam pomalo sve od svega, još je pogresnije i besmislenije. Ja i Ja nismo kao Ja i – Pomalo Od Svega. Ja i Ja smo neprekidno kušanje, ne za planetu, ne za čoveka, za ženu, Ja i Ja smo neprekidno kušanje same za sebe:
raskalašna prostitutka i nikada dirnuta device rešena da posveti život traženju svog unutrašnjeg svetla;
bezbožna razvratnica i istinska moralna čistunica, rada da se otvori za Dobro planete, da se kroz Dobro i Lepo konačno izgubi – uvećavajući se, jer svetu se dala;
divlja životinja zarobljena u kavezu iz kog zubima pokušava da se iščupa i uplašena ribica koja samo bi da pliva kroz udobnost vodenog svoda, kakvu jedino joj je još poklanjala šćućurenost u majčinoj utrobi;
konstantno gladna vučica što želi da ispita svoje i tuđe granice, koja u stalnom je očijukanju sa opasnošću i verna kuja koja voli udobnost gospodarevog doma, koja ljubljenom gospodaru lizaće ruku i onda kada nema čime da je nahrani;
A jedna bez druge, zapravo, i ne bi mogle da postoje. Bar ne u meni. Jedna drugoj potrebne su kao stalno podsećanje na sve ono što život još jeste. Jedna drugoj potrebne su kao veličanstveni odraz svih neiscrpnih krajnosti koje život nudi. Jedna drugoj potrebne su kao vatri voda (i ređe, ili nikada, kao voda zemlji).
Ne, ne kažem da uvek gorim od radosti napola izdeljena za sebe samu. Ne kažem ni da sada, u ovom trenu, baš luda sam od gladi za tim balansom, koji ionako nisam sigurna da ikada bih u njegovoj iskonskoj formi poželela.
Želim da kažem samo:
Plašim se, beskrajno se plašim dana u kom bi se, umesto balansa, desila ta još strašnija mi izdeljenost: dana u kom bih otvorila oči i shvatila da Jedna je bespovratno otišla. Ma koja od njih, ma koja od nas, to bila.
Toga me je, eto, strah.
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s