Kad ni pesmu ne umem da napišem

Уобичајен

Ima tih nekih ljudi,
čudnih baš,
što dođu tu,
pojave se, tek tako, eto,
upadnu u dane,
bez da pitaju
sme li se to.
Ne sme, naravno!
Ali oni upadnu,
preko reda.
Eto tako.

Ima tih nekih ljudi,
meni baš strašnih,
što pričaju mi te neke stvari
koje zapravo mi se
previše lepima čine,
pa onda stanem
malo ubrzano
da trepćem i dišem
kada na odraze svojih metafora
u njihovim rečima naletim.

Ima tih nekih ljudi,
božemoj,
sa dve noge,
dve ruke
i očima
i svim tim,
što liče na sve druge ljude
i onda, iznenada
izbace pred tebe
nešto tako…
nesvakidašnje,
pa onda moraš
da pljeskaš rukama,
radostan,
a skoro pa protiv svoje volje,
jer nerviraš se usput
što sve te to tako raduje, eto.

Ima tih nekih ljudi,
užasnih stvarno,
koje slušaš i pitaš se
kako bi im unutrašnjost
izgledala – prevrnuta naopačke,
pa ti se sviđa
da po njima rovaš,
svašta!
k’o da stvarno ćeš
neko čudo tu naći,
al’ svejedno nastavljaš,
jer uzbuđuje te
to traženje, eto.

Ima tih nekih ljudi,
dođavola, stvarno ih ima,
što dođu, na primer,
u tvoja dvorišta,
sobe,
i krevete,
što da ne,
i možeš lepo da vidiš
kako slažu se uz zidove.
Ne kao njihove oči,
boja kose i sve te stvari,
već nekako…
kao da dišu tu
baš fino i nenametljivo.
(Njihova nenametljivost,
naravno,
nema nikakve veze
sa svim onim
što u tebi pri tom,
strašno nametljivo
odjekuje.)

Ima tih nekih ljudi,
jezivih baš,
koji loše ti na telo utiču
pa donesu ti i neka jutra
u kojima sav se mokar budiš.
I između butina, čak!

Ima tih nekih ljudi,
kažem,
što s tim veselim osmesima
zamisle da im se baš može
pa smeste se u tvoj krevet
na dva, tri i četri dana
i onda,
samo odjednom,
oni moraju da idu.
I onda u sobi bude malo tiše.
Možda i malo hladnije, eto.

Ima tih nekih ljudi,
što mrzim ih baš jako,
koji kada odu,
ostave taj smeh
koji dugo i lepo zveči
i ne da ti da zaspeš
u nekoj noći,
koja je jutro,
u kojoj grad se budi,
pa ti nemaš
šta drugo da radiš
do da ćutiš i ležiš,
jer moraš da slušaš
kako baš previše lepo je.

Ima tih nekih
stvarno dosadnih ljudi
što tako nered u tebi naprave.

Dijana Knežević

Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s