Kad živiš sam

Уобичајен

Kad živiš sam
onda uglavnom možeš
da se probudiš kada hoćeš.
(U dva popodne, na primer.)
Možeš da skuvaš kafu
i da voda proključa
dok popušiš jednu,
a ne dve cigarete.
Onda, ne moraš da pitaš:
Koliko šecera?
Ili da znaš koliko neko šećera hoće.
Možeš da doliješ hladnu vodu u kafu,
da se brže ohladi,
i da niko ne prevrne očima.

Kada živiš sam
onda uglavnom možeš
bar jedan sat, uz tu kafu,
da čitaš vesti,
dnevne izveštaje,
najnovije tekstove,
da pregledaš tragove
ljudske veličine i mizerije.

Kada živiš sam
uglavnom ti niko neće,
prekinuti tu slatku naviku.
Ili hoće – ako hoćeš.
Inače možeš da se praviš
skoro kao da i ne postojiš.

Kada živiš sam
možeš glasno da piškiš
i da ostaviš otvorena vrata.

Kada živiš sam
možeš da, dok sečeš hleb,
prosipaš mrve
po sveže usisanom tepihu
i kažeš:
Očistiću sutra.
I da ne očistiš.

Kada živiš sam
možeš i da prospeš punu pepeljaru
i da ostaviš je tako
(nedelju dana, na primer)
i da ni ne smrdi ti
ili da smrdi pa da te nije briga.

Kada živiš sam
i kad leto je i toplo je,
možeš da šetaš go po stanu
i da sediš na stolici
široko raširenih nogu
i da neko, na primer,
ne misli da to što tako sediš
treba da znači
da potrebno je da uzme te,
odmah i što pre.
(Mada nije da ikada
baš smetalo bi,
jasno.)

Kada živiš sam
(u četri popodne, recimo)
možeš se setiti da hteo bi
nekoga da vidiš.
Drugo ljudsko biće.
kog god pola.

Kada živiš sam,
možeš skoro svaki broj da okreneš,
da kažeš:
Halo,
Molim,
Ćao,
kojim god tonom poželiš,
a da neko ti ne prati izraz lica,
i da ne moraš da pažiš
na visinu tona.
(Neko možda u krevetu pored spava.)

Kada živiš sam
uglavnom možeš da odlučiš
da li ćeš, na primer,
sa nekim da popiješ kafu,
negde u gradu,
ili kod tebe,
baš tu gde živiš sam.
Ili ćeš ipak da zoveš neko telo,
možda i nekog čoveka sa telom,
da dođe i da malo bude kao da nisi
(a tad ponekad još više i jesi) sam.

Kada živiš sam
dok noć je i mrak je,
možeš da plačeš, glasno,
i majicom obrišeš suzu i slinu.

Kada živiš sam
možeš da se iznerviraš
i da glasno vrištiš,
a da vrisak jastukom
ne moraš da prigušiš.

Kada živiš sam
možeš da masturibraš
gde god i kada god
i da pojačaš porniće
dok gledaš ih.

Kada živiš sam
možeš da slušaš patetičnu muziku
i da se niko pri tome ne zgrožava.
Možeš i da pojačaš je toliko
da čini ti se da i zidovi cvile.

Kada živiš sam
niko ne zna kada
čačkaš nos,
menjaš uloške,
smeješ se ili plačeš,
gladuješ ili se prežderavaš,
vršiš veliku ili malu nuždu,
pljuješ kroz prozor,
povraćaš,
znojiš se,
smeješ se sam sebi,
posmatraš sam sebe,
gadiš se sam sebi.

Kada živiš sam
uglavnom sve možeš.

Al’
kada živiš sam
jedino, eto, ne možeš
da budeš sa nekim
s kim baš jako hoćeš da budeš
u nekoj noći
kao ova
u kojoj neko,
ko i sam živi sam,
hoće da je sa tobom
dok, eto, nije.

Dijana Knežević

Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

5 responses »

  1. hmmmmm… Znaš onaj osećaj koji se javlja kada ti se neko/nešto veoma svidi, i pitaš se da li je to zbog nečeg svog što nalaziš u tome, ili je u pitanju čista, prepoznata lepota – manje bitno u kom vidu došla? Videćemo se već negde, nekad, ne sumljam…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s