Ljudi su teško pripitomljive životinje

Уобичајен

J. mi je jednom, tako odjednom, rekla kako misli da je vreme u kom je sebe zvala kao nekim usranim filantropom davno prošlo vreme, ali da i dalje misli da ljudi ipak „jesu čudesne životinje”.
Naširoko, pričala mi je o tome kako istinski jeste teško verovati čoveku i voleti ga od početka do kraja ako ti se već toliko – i – toliko puta desilo da se opečeš o vatru zvanu čovek. Posle te rečenice, na trenutak je zastala i, skoro pa slatkasto zaiskrenih očiju, rekla:
– Ali, znaš, ono što je divno u svemu tome, u ljubavi prema čoveku, jesu oni trenuci u kojima neko nam istinski postaje blizak. Kada upoznaš čoveka ti vidis samo jedno njegovo lice. Kako blize i bliže mu prilaziš (ljudi su teško pripitomljive životinje i za to treba vremena) otvaraju ti se… ne znam… kao novi prozorčići u čoveku. Pa najednom, u čoveku koji ti je ličio na zver vidiš divno mekog dečaka, ili već nešto tako slatko, lako povredivo, nežno. I kad vidiš taj istinski krhk komad drugog čoveka, ti (može i protiv svoje volje) i iz sebe izvučeš takav deo, i onda taj trenutak ima drugačiju jednu vrednost, jer sve ono najmekše u tebi i u nekom jedno uz drugo stoji. To je pomalo blesavo, ali je i čudesno. Mislim… taj način na koje naše Ja tuđim Ja bude prožeto.
I, onda, taman kad ti se učini da je sva ta nežnost ono što i ne voliš tako jako, ti vidiš kako ta zver i taj dečak i taj muškarac i to sve, tako magično jedno uz drugo stoje, da prosto moraš to da voliš i pitaš se – šta ima dalje. A dalje uvek ima, znaš… Iza tog “dalje” često su neke svemirske strasti, neke debele tajne, neki strahovi, ili ljubav koja čeka da se raspline. Iza “dalje” uvek ima još. To je ono što je izvesno. I nemoj nikada misliti da nekoga si sasvim upoznao, samo zato što video si ga stotinu puta kako svršava, pet i deset puta kako plače, dvadeset puta kada je besan i sve tako redom. “Dalje” je jedina izvesnost u komplikovanoj i teško pripitomljivoj životinji zvanoj čovek.

Nije da mi je taj razgovor baš nešto prijao. Ja sam se plašio i onoga što je u meni, a posebno onoga što bih u drugom čoveku mogao naći.
Verujem da je to do to neke kretenske nežnosti koju J. gaji kada se o tuđoj unutrašnjosti, o tuđoj zatvorenosti radi, ali nije me pitala mnogo, kao da je primetila da mnogo o tome i ne bih želeo da govorim. Pa ipak, pitala me je kada sam poslednji put nekog stvarno pustio u sebe, za nekog se stvarno otovrio, ili već nešto poput toga…
– Auh – uzdahnuo sam (takvo pitanje, taj pederski uzdah teško da moze da zauzda) – Valjda se i ne sećam.
Ćutao sam par trenutaka. I učinilo mi se da upravo taj trenutak je bio nešto kao najdublji nečiji pogled u moju unutrašnjost u poslednjih… u poslednjih… jebemliga, stvarno mnogo.

Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s