Na planeti sa koje Takve dolaze

Уобичајен

Kupi mi malo neba – izvoljevala je.
Ili bar deo meseca – kaže.
Ili jednu zvezdu, eto – predlaže mi,
kao skromna,
a neskromnija od svih koje sam ljubio.

Ponekad (zapravo – retko) se nasmeši
i naivno trepne (još ređe)
onim svojim dugim trepavicama,
pa za trenutak sakrije te pretamne oči,
kao da tako pokušava da me uveri
da će mi sve njeno
jednom moći nedostajati
i da sve što ona jeste
neće kraj mene doveka biti.
Kao dete, uzmem je za ruku
i stanem da joj objašnjavam
neke velike stvari malim rečima.
Čini se da sluša
jer oči joj uvek
onaj radoznali odsjaj imaju
i tako me netremice posmatra
ma o čemu pričao
da ja često i uspem da zaboravim
da su njeni treptaji odveć retki
i da to što ja mislim da me čuje
samo s mojom željom ima veze,
a da je ona uvek na nekoj drugoj planeti,
ne znam kojoj,
na nekoj sa koje Takve dolaze.
A ja joj pričam, neumoran,
o nekim velikim stvarima
koje sumnjam da i može da razume,
jer lepo mi je dok je gledam
iako ponekad shvatim da me ne sluša,
jer prekinem se, u pola izlaganja,
samom sebi u reč upadam,
da bih video šta ona ima da mi kaže.
Tada trepne, tako naivno i nevino,
i kaže da to nije važno,
da reći će posle, da sada želi da me sluša…
I ja poverujem, stvarno.
Ne posumnjam.
Kasnije se setim da je to ono
što mi uvek i govori
i prekorevam se malo
dok sedim sam i pijem neko jeftino vino,
i pustim neke jeftine cigarete,
i slušam neku preskupu muziku
pod prevelikim nebom,
sam, a svačiji.Tada valjda i poželim
da joj kupim onaj deo neba koji želi,
ili komad meseca,
ili tu zvezdu, eto…
Pomislim kako bi to neki drugi pre mene
mogao da uradi,
i shvatim da to i nije tako mnogo
i kako će tada možda uspeti da dokuči
one velike reči koje sam joj govorio.
Ili kako će bar želeti da pokuša da razume.

I obećam sebi da ću naredni dan
poći da je tražim
(jer ona se ujutro uvek nekako izgubi,
čak mi i iz uma nestane,
dok je ponovo ne sretnem i ne upoznam).
A probudi me neko tamno jutro,
kao bez sunca,
i odmah se uplašim
da je neko nekome,
nevino i naivno trepćući,
zatražio da mu sunce pokloni,
i da je neko to uradio, lud.
I bude me, eto, strah.

Dijana Knežević

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s