Oni

Уобичајен

Uglavnom imaju te vesele oči.
Ili čudne.
Ili sjebane.
I te ruke sa izraženim venama.
I taj, zapravo sasvim ružan, nos.
I te glasove,
za koje mi se čini da bih želela
baš često da ih slušam.
I te duge noge, tako…
zakačene, kao slučajno,
za ostatak tela,
a tako dobro uklopljenje, ipak.
I ta ramena,
lepo izvajana,
uglavnom imaju.
I tu kičmu,
koju ja volim da gledam,
opipam i izgrebem.
I tu dugu kosu,
najčešće,
tako lepu, umršenu,
mirišljavu uglavnom.
I te osmehe,
kao dečačke,
nešto smorene i smotane,
a baš lepe,
baš previše lepe.
I ta lepa slova imaju.
Ne!
Više crvena, krvavocrvena,
koja se u svaki komad
svesti zabadaju,
sve sa tim rečima koje govore,
a koje ja, kao, ne čujem,
jer volim da verujem
da ne čujem.

I uglavnom budu tu.
Kako god.
Koliko god.
Onda mi se zgade,
sa tim očima,
i nosevima,
i leđima,
i osmesima,
i udovima.
Ili se ja njima zgadim.
Sa neurozama,
sa slovima
koja ne znam da izgovorim,
sa dve reči
koje su mi glupave za izreći,
sa svojim krajnostima,
sa čime god.
Ili odemo, eto, da ne bi doslo
do zgađenosti.

I uglavnom u nama bude najpogrešnije,
baš ono što nam se, još s početka,
nije svidelo,
a što smo ignorisali.
Zbog očiju,
noseva,
leđa,
nogu,
osmeha,
strasti
i koječega.

I onda, uglavnom,
ne bude baš jako dobro
kada prestanemo.

I onda je ponovo dobro.
Najbolje.
Sa nekim drugima.

Dijana Knežević

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s