Priča o Dečaku i Devojčici

Уобичајен

Sa hepi endom, jedna. Bez seksualnih aluzija. -_-

 

Nekada davno živela je jedna Devojčica koja sebi nije volela da prizna da voli. Koja sebi, uopšte, ništa baš stvarno lepo i nije volela da prizna. Koja je, eto, najviše volela da nasmeje se na svaku od svojih slabosti, da ih rukom ponekad otera, kao dosadne mušice, da maštu dugo tetoši, sama, daleko od svih i svega. I koja je kada se slabosti ipak dese posebno volela od njih da pobegne.
Nekada davno, ta Devojčica koja je zamišljala da voli samo neke tamne boje (a njena unutrašnjost je sva u svetlim nijansama bila) srela je tog jednog Dečaka koji, nekim čudom, ni sam nije voleo da sebi prizna da voli. Koji čak nije ni hteo da prizna svoje slabosti. Kom se najviše sviđalo da zamisli da je snažan i najsnažniji.
Devojčica, koja baš i nije volela da bude devojčica, jednog lepog dana se javila tom Dečaku, koji nije voleo da bude dečak već je hteo da bude muškarac, čak i mužijak.
– Ćao – kaže Devojčica.
– Ćao – odgovara Dečak.
Devojčica primećuje da Dečak zna… svašta. Da Dečak lepo priča. Da je Dečak zabavan. Da je Dečak nekako posebno… topao? Da Dečak ima Petra Pana zarobljenog ispod svog dečaštva. Devojčica, kao, povraća, postajući svesna da misli o bajkama, sa kojima nema nikakve veze.
Dečak primećuje da je Devojčica interesantna. Da je drugačija. Da ga zasmejava. Da joj se lako otvara. Da nema potrebu da glumi da je muškarac, čak i mužijak. Da može da bude dečak.
Malo po malo, Devojčica i Dečak postaju jedno drugom sasvim poznati.
– Vidi, ovde me boli! – govori ona piskavim glasom, sa milionima slova koja ne zna da izgovori, i pokazuje mu ožiljke koje krije ispod cvetne haljinice, ne primećujući u tom činu ništa seksualno.
Dečak klima glavom, ozbiljno. Opipava mesto na kom je rana. Zagleda. Njuši.
Devojčica misli da to tako treba i da se sa svim ranama tako radi. Devojčica, zapravo, uvek i voli da sve onjuši i opipa jer zna da ne možemo poznavati nekoga ako ne vidimo njegovu kožu, i sluz, i znoj, i sve njegovo, iznutra, na ružičastom satenu.
Devojčica se otvara Dečaku, srećna što konačno može da bude ono što jeste.
Dečak je još uvek mali da govori velike stvari, ali kada bi tako umeo da priča, on bi sigurno rekao kako se plaši da ga niko nikada neće voleti zbog onoga što zaista jeste.
Devojčica i Dečak su tako, malo po malo, zaboravljali na sve druge dečake i devojčice sa kojima su se družili, i samo često i što češće dotrčavali jedno do drugog, da bi još malo mogli da se poigraju.
– A kada ću ja tebe baš stvarno videti? – pita Devojčica.
I Dečak odluči da joj dozvoli da ga vidi. Da i ona, ispod njegovih prljavih i iscepanih pantalona, primeti te rane, i ožiljke, i da ih ozbiljno opipa, pa da one zacele i sve to tako…
Kada je videla ožiljke iz bliza, i kada je shvatila da je i on tako video njene, Devojčica se uplašila i poželela da pobegne jer je strepela da bi u toj pomalo divljačkoj igri sa Dečakom mogla zadobiti neke druge i nove, a ovi, koje je na njemu pronašla, sasvim su ličili na njene, a ona je znala da je baš bolelo, svaki put kada se tako posekla, udarila, kada je zapela pa pala, kada se okliznula, srušila u nesvest i svašta tako…
– Moram sada da idem – kaže Devojčica – Kasno je i mama će me tražiti.
I Devojčica je, kao i svaka fina devojčica, otišla i ispričala mami sve, šta je videla, i kako, i zašto, i zbog čega se uplašila. I mama joj je lepo objasnila da toga ne treba da se plaši, da je normalno da se čovek malo udari u igri i kroz igru, i da to igru ne čini manje lepom, ali da postoje, eto, i te neke opasne igre u kojima ne treba učestvovati i kojih se treba paziti.
Devojčica je bila previše mala i ništa nije shvatala. I nije znala kakva je ovo igra.
I Devojčica se nije javljala Dečaku. Dugo.
Dečak je shvatio da nešto nije u redu sa Devojcicom pa nije hteo da joj se javi. Dugo.
Devojčica je mislila na Dečaka, svakoga dana. I Dečak na Devojčicu.
I nisu se jedno drugom javljali, iako nisu ni bili sasvim sigurni zašto. Možda im se učinilo da je igra koje su se igrali neka igra za velike, i da oni to tako ne treba da rade, ali ništa nisu baš sasvim shvatali, verovatno zato što su bili baš sasvim mali…
Ali jednog lepog i sunčanog dana, kao onog kada su se prvi put sreli, Dečak je slučajno naišao na Devojčicu, dok se igrao u parku, skupljajući kamenčiće za svoju novu praćku, kojom je gađao suknjice devojčica koje su sedela na granama drveća – primecujući u tom činu baš svašta seksualno, a ne kao nekada… kada je bio bas mali i nimalo muškarac, pa kada je pipkao Devojčinu cvetnu haljinicu kao da o tome svemu ništa ne zna, i kao da ga ne zanima i ono ispod gaćica…
– Ćao – kaže Dečak.
– Ćao – odgovara Devojčica, obarajući pogled.
– Zašto se nisi javila? – pita.
– Zašto se ti nisi javio? – odgovara pitanjem.
Dečak i Devojčica ćute.
Ona mu otme kamenčić iz ruke i pogodi ga, trčeći u suprotnom pravcu.
On u džepu potraži baš mali kamičak, koji bi taman fino mogao da pecne njenu kožu, bez da boli, i povija je.
Devojčica i Dečak su se tako vijali neko vreme.
Tri godine, recimo.
I onda ju je Dečak konačno uhvatio i onda su oboje pali na zemlju i onda su se oboje dugo smejali. I onda je pao mrak i Dečak je Devojčici još jednom pokazao svoje rane. I onda je i Devojčica, vođena Dečakovim primerom, zadigla suknju i njemu pokazala svoje. I onda su oboje primetili da su se pojavile neke nove. I onda su oboje morali malo da opipaju, da duvaju i ljube da prođe. I onda je bilo već baš jako kasno, a Devojčica još uvek nije rekla da mora da ide kući, jer je mama zove. I Dečaku je bilo lepo da tako sedi sa Devojčicom, iako je trava većpostala malo mokra.
– Baš si nedostajao – rekla je Devojčica Dečaku.
– I ti si.
I uhvatio ju je za ruku, polako, da se ne bi uplašila i ponovo pobegla.
I tako je ostala sa njim da sedi ta Devojčica koja nije volela da bude devojčica, i koja nije volela da prizna da voli.
I tu je ostao da sedi i taj Dečak koji je voleo da bude muškarac, i koji nije voleo da prizna da voli.
I tako su oboje bili samo Dečak i Devojčica.
I činilo im se, iznenada, da baš vole da vole. Tako. U travi i parkiću. U mraku. Dok se suknja zadiže i pantalone spuštaju samo da bi rane mogle da se liznu i celivaju.
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s