Ti si moja muzika

Уобичајен

M. mi je bio prijatelj. Nekada davno, nesto smo se kao muvali, ljubili se, jednom imali i neki neuspešan pokušaj seksa, no sve u svemu – najveći deo vremena smo se toliko (zapravo sasvim prijateljski) obožavali da uporno smo tražili način da jedno u drugo što silnije upijemo. Kada smo ispucali sve te pokušaje i shvatili da od toga nema ništa, on je našao neku devojku, ja nekog dečka i stvarno smo kao shvatili šta smo od početka i trebali da budemo. Tu je kao počeo i najlepši deo našeg druženja. Nikada mi nije bilo dosta njegove muzike, a njemu mojih knjiga i najfinije smo uspevali da se razumemo i kroz ćutanje.

Jednom sam mu, sećam se, bivajući sva nešto tugaljava, rekla da je on moja muzika, lepa i skladna, koja me nađe i kad najdalje sam.
Kasnije mi je rekao da je tada prvi put pomislio kako bi bilo strašno da me neko kao, eto, otme, da negde nestanem i sve to tako. Objasnila sam mu, naravno, kako će me evenutalno uspeti oteti samo onaj koji na njegov način bude razumeo moju tišinu. I smejali smo se. Lepo i dugo. Onda smo se malo napili i više se ne sećam šta se desilo, ali znam da se nismo ljubili. Nikada posle onog poslednjeg puta, što se desio davno još.Juče me je nazvao, ne zvučeći baš nešto ludo srećan.
– Pije mi se sa tobom, znaš.
– Ne pije ti se sa mnom. Budem dosadna kada nasamo pijem sa čovekom i previše pričam. Idi u grad. Ili se napij sam.
– Ne seri. Hajde. Idemo na plazu. Toplo je, a nema ljudi.
– Kupićeš me sa prirodom i odsustvom ljudi.
– Znam te.
– Hajde, jebiga. Za dva sata.
– Vidimo se.

Kad sam ga videla, za trenutak sam se setila kako je izgledao tog leta kad smo se kao ljubili i to… Imao je tu lepu, dugu i sjajnu kosu i te vesele, kao večito žive, oči i neke krpe, skoro pa sasvim nemarno nabacene na sebe, a meni se, sećam se, to baš činio lepim, nekako udobnim, šta znam…
Smestili smo se kod nekog drveta, kod kog smo još nekada davno sedeli, kada smo kao oboje bili u nekim ludim ljubavima, sve srećni i najsrećniji, i jedno drugom pričali kako lepo je ovo i kako lepo je ono, ne stižući čak ni da se zapitamo da li gušimo jedno drugo svim tim pričama. Bilo je udobno. Tako, kao tada i sada ta njegova pomalo odrpana odeća.
I onda mi je rekao, sasvim ozbiljnim tonom:
– Pazi ovo: zauvek pamtimo samo ono što se nije dogodilo.
Ćutala sam par trenutaka i sastavljala tu misao u sebi.
I onda je pričao… O nekoj ženi sa lepim, veselim i uvek kao pomalo tužnim očima (tako mi je, eto, rekao).
Priča je bila… ljudska, mislim. Nekako sasvim ljudska. Više dečija, možda, no dobro sad… Imala je te neke ozbiljne elemente u sebi, ta neka bežanja, ta neka skrivanja, i sve te stvari kojima ljudi pribegavaju onda kada zapravo strašno uplašeni su.
Kao: Žena je bila tu, sasvim tu i lepo tu, i on je bio tu, i niko nije pričao o bežanju, valjda ni mislio, mada mu se, kaže, ponekad činilo da u očima joj vidi neko nemirno iščekivanje i šta sve ne, i onda jednog dana (vrlo brzo, kaže, brže nego iko, čak!) samo je prosula neke besmislene reči, nešto o premalo vremena, o premalo ovoga i previše onoga, i nestala, tek tako – nestala.
Kasnije se, kaže mi, setio kako mu je pričala da uvek je tako i odlazila kada čini joj se da previše je svega, da lepo je, da nestvarno je lepo i da završiće, da jednom će morati da završi, i da boleće, najviše na svetu, eto, jer ne može drugačije ni da boli kada toliko divno je.
Slušala sam, pažljivo, pažljivije nego ikada, valjda, i činilo mi se lovim zamućen smisao. Kao: Potreba da uništimo čaroliju koju smo zgrabili jer ne možemo da poverujemo da je stvarna, pa ćemo je testirati: ako se uništi – stvarna je, ako ostane nepomična – istina, sve je bio samo san.
– I onda, vidiš… Tih milion zašto i zato. I tih, još više, šta – bi – bilo – da – je – bilo. Pateticno sranje, ali… Kad dodirneš taj trenutak, znaš da ćeš se sećati svega sto se nije dogodilo. Nelepo secati. Sranje je, da.

Popili smo tu votku do kraja, mislim. Možda smo nešto usput i prosuli, ne sećam se.
Kada je već svanulo, ulovila sam neki taksi, sela u njega i stigla do stana, pa sam onda još neko vreme (prilično zamućene svesti, zapravo) mislila na njegove reči i na to kako se sećam jednog Staklenog Čoveka sa kojim ništa, baš ništa se nije dogodilo, i kako pamtim ga bolje nego sve one sa kojima mnogo i najviše toga bilo je.
Kasnije sam doradila onu misao koju nekad mu rekoh…
– Ti nisi samo moja muzika. Ti si moja unutrašnja muzika, znaš…
Smejao se. Lepo. Onako, kao kada se čovek stvarno smeje. Eto tako.
Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s