Čoveku sa imenom hijene

Уобичајен

Mi smo se samo… vijali. Mi smo se tako dugo, tako jebeno dugo tražili da smo se na kraju, kada smo se i našli, potpuno izgubili.
U ponekim noćima ispisivala sam ti reči koje su ličile na najčarobnije, pominjala neke dane, kao stvorene za tebe… Onda, u nekim drugim noćima, govorila sam ti kako te se gnušam, kako te već duboko, najdublje mrzim i kako zaista želim da nestaneš iz mojih dana.
Postojale su, naravno, i one noći u kojima smo se sasvim imali i baš tada, kada sam takve noći živela, u njima nisam nalazila ništa čarobno već sam prosto želela da brzo, što pre odeš, nestaneš, napustiš moje prostorije i pustiš me da slušam moju muziku; ne našu…
Bilo je magije u toj epizodi ludila.
Volela sam način na koji se tražimo, umeće da jedno drugom izmaknemo uvek kada smo sasvim tu. Sigurna sam, ujedno, da nikada i nisam srela čoveka koji je tako dobro umeo poznavati moj način igre. Moguće da su mi baš zbog toga svi naši trenuci bili neobjašnjivo dragi, draži no oni sa nekim drugima, verovatno i čarobnijima…
Svejedno.
Ja sam nalazila lepotu, ogromnu, nepojmljivu lepotu u načinu na koji jedno drugom izmičemo. Koraci koje smo činili, uvek u strahu od samih sebe, ostavili su dubok trag na mojoj duši i mislim da sam ti nekako zahvalna, makar zbog toga što si uspevao da otrpiš sve one loše dane koje sam imala, a bilo ih je…
I oni trenuci u kojima su neki drugi bili tu… Hvala ti što ih nikada nisi pominjao. Nekada sam dolazila u iskušenje da ti o tome govorim, da ti i to pokušam objasniti, ali danas sam ti duboko zahvalna što si se ponašao kao da ne postoje. Možda i nisu… Možda sam ih ja, uvek sasvim stopljena sa fikcijom, tek izmislila, da bi mi se dani čarobnijima činili. Ne, nije to važno…
Postovao si prostor u koji staje moja sloboda i dozvoljavao mi da je imam kao da tebe nemam, a imala sam oboje… Uvek sebična, uvek gladna, uvek željna promene, prostora, svega čega čovek željan može biti…Mislim da me nikada i nisi razumeo. Samo si se trudio da oćutiš nerazumevanje. Smešno. Ja bih govorila i kada mi ne bi bile jasne neke tvoje najbesmislenije radnje. Kao… kao način na koji gasiš cigaretu. Objasnio si kasnije. Pa sam je i ja tako gasila. I nastavila i sada kada sam pobegla.
Ti si, vidiš, umeo ostavljati neke lepe tragove, neke lepe smernice, pa makar i besmislne… Ja besmisao nikada nisam ostavljala, mada bi, verovatno, tebi bilo lakše da jesam. Ja sam ti, tek, volela ostavljati samo korpe svojih lutanja, samo svoja velika ludila, velike bolove, velike radosti, velike ogavnosti, velike nedoumice… A htela sam, zapravo, da ti ostavim malo one čistote dušine što ponekad sam je ipak nalazila.

Hvala ti. Još jednom ti hvala što si umeo da ploviš kroz moje dane i moje igre onako kako mi je trebalo.
I oprosti zbog svega… I ja sam samo čovek, čak i kada čovečnost u sebi ne umem probuditi…

Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s