O Tim Nekim Jutrima

Уобичајен

Ta Neka Jutra… što otpočnu sa dve i tri reči: Budna? Kafa? Da? I ništa više.
Ta Neka Jutra što nastave da traju sa više od tri reči. Uz kafu i osmeh.
Ta Neka Jutra kad sunca je napolju mnogo, a unutra skoro da više uopste i nije ledeno.
Ta Neka Jutra kada učini ti se da sve će biti dobro i najbolje, da prosto i ne može drugačije.
Ta Neka Jutra u kojima ti Neko kaže da te, na primer, hoće. Baš hoće. Ili da nedostaješ. Tako jednostavno. Bez da se mnogo ukrašava.
Ta Neka Jutra u kojima samo zbog misli jedne oči ti se lepo smeju. Dugo. Taman toliko dugo i jako da znaš da potrajaće bar do kraja nedelje.
Ta Neka Jutra u kojima navlačiš krpe na sebe osećajući ih kao drugo telo, kao da istinski ti pripadaju, sav sam sebi lepi i najlepši.
Ta Neka Jutra u kojima sve je onako kako treba da bude. Kao da sve na nepomućenu jednu harmoniju liči. Kafa – taman dovoljno gorka, cigareta – dovoljno jaka i muzika – koja miluje ušnu školjku. Zapravo, Nečija muzika.
Ta Neka Jutra u kojima živu želju na sopstvenim prstima možeš da namirišeš. Kao: sada je tu. I kao: nikada neće prestati.
Ta Neka Jutra u kojima misliš da samo mrva jedna još mogla bi srećnijim da te učini i da onda stvarno bi znao da dalje od toga ne bi imalo. Kao: da je, eto, još samo Neko tu.
Ta Neka Jutra u kojima kasnije ponovo, po već četvrti put, nečiji glas slušaš. I nelepe reči.
Ta Neka Jutra u kojima Neko želi da ode. Zbog želje, kaže. Zbog nedostajanja, kaže. Zbog svega lepog čega se plaši (ne kaže, ali ti znaš).
Ta Neka Jutra u kojima ti Neko priča kako bolje da sada boli malo, nego da kasnije boli mnogo.
Ta Neka Jutra u kojima znaš da dovoljno ti je lepo da pustio bi i da kasnije boli mnogo.
Ta Neka Jutra u kojima nemaš reči kojima bi Nekome objasnio zašto ima smisla, zašto je uvek imalo smisla ostajati.
Ta Neka Jutra u kojima ne vidiš načina da Nekom kažeš, recimo: biće lepo, sigurno će biti lepo dovoljno dugo da kasnija bol bi se činila snošljivom i vrednom.
Ta Neka Jutra u kojima ti se svaka reč koju bi Nekom rekao čini odveć slatkom i prevelikom za jedno ništa što budi se kao da već je Nešto.
Ta Neka Jutra u kojima ti Neko na kraju svega toga ipak nedostaje, lepo, za da te zagrli, na primer, i kaže da nema veze, da može dalje…
Ta Neka Jutra u kojima sve bi dao da nečiji tuđi život malo živiš. Sav lak i prozračan.
Ta Neka Jutra u kojima ne želiš da onjušiš dan.

 

Advertisements

About violentlyhappy7

"I am an excitable person who only understands life lyrically, musically, in whom feelings are much stronger as reason. I am so thirsty for the marvelous that only the marvelous has power over me. Anything I can not transform into something marvelous, I let go. Reality doesn't impress me. I only believe in intoxication, in ecstasy, and when ordinary life shackles me - I escape, one way or another. No more walls!"

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s