Zamisao

Уобичајен

Zamišljam:
Nailaziš na izgubljene cipele, od sedam milja, nespretno ih obuvaš (prevelike su za cela tri broja) i njima brzo, kroz noć, stižeš do mene.
Zamišljam:
Iz rukava izvalčiš stoti po redu mađioničarski trik (baš taj si zaboravio da mi pokažeš) i iznenada ceo prostor ispunjava se toplinom koja umesto tebe treba da šapne mi kako bićeš tu, kako stvarno nećeš odlaziti, kako ne treba da više plašim se.
Zamišljam:
Dolaziš jednog dana neočekivano i poklanjas mi pravu, bisernu ogrlicu – a svaki biser po jedna je nežnost koju za mene sakrio si ispod kaputa.
Zamišljam:
Povlačiš me u zagrljaj, da dođem baš tu, ispod tog kaputa, i dok udobno smeštena sam, glave prislonjene na tvoje grudi (čujem ti otkucaje srca; ujednačeni su), zajedno letimo, a mesec je samo veliko, svetleće jaje koje snešćemo na zemlju.
Zamišljam:
Uvlačiš se u krevet, pored mene, u pola noći, a sa usana ti sve sama strast curi.
Zamišljam:
Grliš me pesnicama i ljubiš zubima.
Zamišljam:
Zvečim, od radosne strasti raspukla, dok u mene se zarivaš.



Zamišljam:
Koža mi je premala dok pored mene si (jer toliko lepog u mene i ne može da stane) pa mi ti nudiš tvoju da u njoj zajedno dišemo. Zamišljam da taman nam je ta zajednička koža. Il’ da taman malo je tesna, da još pripijeniji jedno uz drugo morali bi biti.
Zamišljam:
Otvaram novine u jednom danu koji sav miriše na proleće. Spavaš u mom krevetu. Ja čitam. U novinama piše da danas je vreme zvanično stalo. Zamišljam da budiš se srećan što nikada nećemo morati porasti.
Zamišljam:
Prolaze večnosti u kojima smo isti.
Zamišljam:
Umesto dece imamo celo jedno zvezdano nebo i plodove našeg stvaranja.
Zamišljam:
Greješ moje hladne dlanove u jednom danu u kom novine su rekle da previše je vremena prošlo u stajanju i da premalo će ga još biti. Zamisljam da iznenada više nemaš kosu i da, iznenada, moja je seda. Zamišljam da ljubiš je, belu, i da još uvek u očima čitam ti ljubav.



Zamišljam:
Šuštavi prsti tvoje nežnosti toplo se pletu oko moga vrata. Kažeš mi “Volim” i ja znam šta znači. Drhtim dok me piješ, nežno i strasno, dok jednovremeno slivamo se grčećih udova. Napolju kiši. K’o da nikom nigde se ne žuri. Ostaješ nedelju dana.
Zamišljam:
Sutra je subota i ljubiš me nedostajućim poljupcem i nedelja ne mora nikada da dođe.
Zamišljam:
Otvaram oči i više ne zamišljam. Tu si.

Dijana Knežević

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s