Monthly Archives: септембар 2012

Izmišljanje stvarnosti

Уобичајен

Imam jednu praznu sobu.
Goli, golcati zidovi.
Ništa od nameštaja,
ništa od zavesa,
ništa od tapeta.
Samo prozor jedan veliki
i svetlost jedna prirodna.
Tu ću te dovesti.
Da igramo se izmišljanja.
Da izmislimo sve što poželimo.
Da kažeš:
Napolju je proleće.
I da proleća bude.
Crtaćemo cvetove po staklu,
obući ga u žuto i šareno,
izmisliti sunce,
sve izmisliti.

Kad padne noć,
upalićemo sve upaljače
i izmisliti raskošni kamin.
Na podu,
pored golih zidova,
ispred kamina,
na nepostojećem ćebetu,
nežno ćeš me uzeti i čekati
da bliska vatra
ovu našu
pretvori u bezumnu.
Malo ću ti gristi ramena
dok mi malo čupaš kosu.
I malo više.
I malo više će vatre biti.
Da zagrejemo prostor.
Iznutra smo vreli.
Zidovi još uvek nisu.
Proleće sa prozora
golicaće nam bedra.
Reći ću:
Pokloni se cveću,
pokloni se vatri,
pokloni se bogu strasti i lepote.
I lomićemo prste o grebene tela.

Kad poželimo,
zalićemo prostor kofom vode,
ugasiti vatru iz izmišljenog kamina
i imati svoj okean.
Reći ćeš mi kako je bas lepo,
ovde, na plaži.
Nacrtaćemo sunce, iznad nas,
na plafonu
i biti, zvanično,
prvi ljudi sveta
koje su dva sunca ogrejala.
Ja ću imati i treće,
to niko neće znati;
tebe.
Nije mi hladno, reći ću,
nikad kad te ima.
I ti ćeš po podu
prosuti svoj kaput,
kao latice ruža,
pa ćemo malo biti mali
i gaziti po toj vlažnoj travi
i po tom vlažnom cveću,
ionako celi,
do grla,
mokri.

Pred spavanje,
ja ću ti pričati tu jednu bajku
o tom jednom čoveku
koji je sreo tu jednu ženu,
oteo je od pustinje
i odveo u divljinu,
gde je od pruća i lišća
izgradio zamak za nju.
U toj bajci, njoj je uvek bilo toplo,
u trošnom zamku,
među šupljim zidovima.
U toj bajci, to neću reći,
biću sva najlepša
i bićeš sav najlepši.
I biće, k’o i sada,
izmišljeno sve ono što ne postoji.
I imaće srećan kraj.
Al’ to je tajna, dodaću.
Moraju se otaljati još desetine života,
sve krvavih i znojavih,
da bi se i četvrto, pravo, sunce zbilo.

Pred jutro
(pričanje bajke do jutra mora trajati,
jer vreme uvek leti kada se u njemu izmišlja),
ti ćeš ispružiti svoje telo
da bude moj dušek,
a, osim njega,
od mojih haljina zakačenih po plafonu,
izmislićemo i te baldahine,
pa u pravom, pravcatom raskošu disati.

Kad usnimo,
samo ćemo nastaviti da stvarnost izmišljamo.

Ujutro,
ješćemo jedno drugm iz očiju
ostatke od snova.
K’o u onoj bajci,
bićeš mi nikad lepši
i biću ti nikad lepša.
A to jutro,
dok sa prozora sija proleće
(napolju je možda i zima,
to ne znamo),
trajaće sve dok ne shvatimo,
duboko i potpuno,
da najviše imamo
onda kad ništa, do svog sveta,
od stvarnosti i ne tražimo.
i kad celu smo kadri da je izmaštamo,
ogrejani samo mrvom mašte
i, od nelepote, zaklonjeni
pravom, pravcatom planinom ljubavi.

Okean će se zadovoljno smešiti.
I, k’o na pozornici:
spuštena zavesa i –
ljubav i krila i radost iza.
Iza sveta.
Iza svega.

Kraj.

Dijana Knežević

Image