Monthly Archives: октобар 2012

Hod po žici

Уобичајен

Prljava ti je ta kosa preduga.
Tih previše snova,
tih previše promašaja
što za života se u nju uplelo.
Skratila si kosu predugu,
brižno,
k’o da skraćuješ svoj život
za par centimetara sećanja.
Pola metra sećanja
odsekla si, ipak.
Laknulo ti je.
Bez tereta na leđima
hodala si uspravljena.
Ali, koliko gordosti
je uopšte moglo da stane
u taj hod po tankoj žici?
Ispod je provalija.
Znala si.
Marljivo si nanosila
gomile pudera
na svoju nežnu kožu
(malo je godinama izbrazdana),
da prikriješ senku straha.
Nijedan nesiguran korak,
nijedan uplašen pogled
poslat nepoznati ljudima.
Ledena sigurnost
i ravnodušnost uz naklon,
nakon plesne tačke i aplauza.
Očekivali su.
Očekivali su da cipelice izdaju.
Očekivali su da kolena zaklecaju.
Oćekivali su da na pola puta staneš,
počneš da plačeš i zamoliš za nekog
ko bi po tebe došao.
Očekivali su da izvežbani osmeh – grč
nestane sa tvojih usana,
da sapleteš se o nekadašnju dugu kosu,
da svetlost ti jaka lice dodirne
i da senka straha otkrije se.
Napravila si korak.
Gorda, pravih leđa
(krv je iz leve plećke kanula na tlo,
niko nije video),
prešla si na drugu stranu,
u letu ostavila promašaje.
Provalija ispod tebe,
činilo se,
na drugoj je strani puta.
Sišla si dostojanstveno,
stala tako da telom
prekriješ tu, tada već, lokvicu krvi
koju iza sebe si ostavila.
Naklonila se.
Osmehnula.
Aplauz popila mirnog srca.
Kada si ušla u svlačionicu,
jedan klovn ispred tebe
ležao je mrtav.
Sela si
i satima skidala scensku šminku.

Dijana Knežević

Image

Advertisements

Igra, smeh i ples senki

Уобичајен

Taj hod do ogledala i natrag,
to milovanje sopstvenog tela,
to divljenje bokovima,
to spuštanje zastora,
jer napolju ionako nema dovoljno sunca,
taj mali rat između tuge i strasti,
ta opskurna senka na licu,
to magično povijanje u struku,
dok telo se kreće,
ta pirueta u letu,
ispred plakara,
taj vrisak ispod zamagljenih zenica,
taj osmeh zaleđen na usnama,
to skupljanje mrvica ispod kreveta,
to kuvanje supe od suza,
to puderisanje crvenog nosa,
to pućenje krvavocrvenih usana,
taj miris što ostaje po pločnicima,
taj vetar u leđa,
ta leđa sa svetom na njima,
to rame što se traži,
ta ugušena sreća što cvili iz kofera,
ta misao o dolascima,
ta čežnja za odlascima,
taj oblak što se ne vidi
pa se nema na čemu sedeti,
taj strah da prestaje,
ta nada da ipak neće.
to dostojanstveno brisanje
tragova krvi što ostaju iza,
taj osmeh u lutanju,
ta čežnja da u haosu nađe se red,
to traženje izlaza
da vrata bi se mogla zaključati
i da nikad se ne izađe.
ta dečija slutnja
da biće dobro,
da biće najbolje,
da leteće se ponovo,
kroz igru, smeh i ples senki.
To ništa što ostaje iza svega.

Dijana Knežević

Image

Leđa

Уобичајен

Leđa.
Okreni mi leđa.
Tako.
Tako bolje plačem.
Kad mi okreneš leđa.
Onda ne spuštam glavu.
Podignem je
da se suze
ne bi slivale
u uši.
Volim da padaju
na sise.
Onda vidim
da i srce kuca,
jer pomeraju se.
To bude malo lepo.

Leđa.
Okreni mi ih.
Tako.
Znaš ti.
Niko to bolje ne odradi.
Još su i lepa.
Sa tragovima.
Mojih noktiju tragovima.
Mislim da ih ima i ispod.
Ispod kože – ispod.
Ja bih htela…
znaš ti…
da ljubim da prođe.
Ali ne mogu
kad su tu leđa.
Kad mi okreneš leđa,
onda ništa ne mogu.
Samo suze.
Samo sise.
Samo tišina.

Možeš sad da spustiš
desno rame.
Tako.
Da vidim deo lica.
Lepo je.
Najlepše.
I lepše nego leđa.

Voli me tim očima.
Nemoj leđima.

Dijana Knežević

Image