Aleksandra Radović – “Svima nam fali one prave ljubavi”

Уобичајен

Na svom Twitter profilu ona poručuje: “Žao mi je, mržnja ne stanuje ovde. Probajte vrata pored.” U istom duhu je u intervjuu za Wannabe Magazine rekla kako je srećna što ima mogućnost da “svojim stihovima i notama miluje izranjavane duše željne ljubavi”, dodajući, kao i uvek – gordo, a nežno, kako je i sama deo njih.

Iako je za žutu štampu odbila da govori, a u razgovorima sa medijima je generalno “zatvorena”, Aleksandra Radović nije jedna od onih lažno šljaštećih zvezda koje će u javnost izneti čitavu svoju privatnost, a kasnije stidljivo pričati o onome što zaista jesu. Pred oči javnosti smestila je tek onoliko koliko je neophodno, a tek njena muzika bogato govori u njeno ime. To, ipak, ne znači da neće otkriti kako je “karijera utešna nagrada”, kako joj je kćerka “oaza spokoja i ljubavi”, te kako joj je “Zažmuri” jedna od najdražih autobiografskih pesama.

O svojim pesmama, načinu na koje nastaju, spoljašnjim, ali i unutrašnjim “uslovima”, sreći i stradanju koje im prethode, Aleksandra mi je rekla sledeće:

Image

WANNABE MAGAZINE: Verujem da je ono što daje posebnu snagu Vašoj muzici upravo činjenica da je većina Vaših pesama autobiografskog karaktera. Koje od pesama bi Vam bile najdraže? U kojima ste imali utisak da ste izrazili svoj emocionalni i interpretativni maksimum u tom trenutku?

ALEKSANDRA: Svaku pesmu, bilo da sam je ja napisala ili je napisao neko drugi za mene, otpevala sam iz srca. Naravno da su one koje ja pišem dobile i veći deo mene, jer su zasnovane na onome što se proživelo, bilo da je reč o meni ili nekome iz mog najbližeg okruženja. U tom smislu, posebno drage su mi “Zažmuri”, “Odavno”, “Bivši dragi” – od autorskih pesama, ali i “Kao so u moru” i “Čuvam te” – koje su za mene napisali Aleksandra Milutinović i Goran Kovačić. Zaista mi je teško da izdvajam, jer svaka pesma ima u sebi i deo mene.

Koliko je teško “ogoleti” se pred publikom, dozvoliti da kroz čistu emociju vide i ogromnu slabost, pa nakon toga, i dalje ponosan, a tek dopola im poznat, stajati pred njima?

Mislim da sam tek od drugog albuma počela da budem ličnija. Naravno da je teško, ali to je i svojevrsno pražnjenje. Ne volim da raspredam priče o svom privatnom životu i smatram da je pravi način da me publika upozna i doživi upravo moja muzika. Tu se može čuti sve, ukoliko pažljivo slušate.

Otvoreno pevati snažnu, dirljivu, ljubavnu, autobiografsku pesmu i znati da će se onaj kom je posvećena u njoj pronaći – da li je za to potrebna hrabrost ili se nekom drugom rečju može opisati ono što taj proces iziskuje?

Neke stvari u životu prosto ostaju nedorečene. Neke prilike da sve ono što ste dugo držali u sebi kažete onome ko vas je povredio, nikad u životu i ne dobijete. Tada na scenu stupa pesma. I uvek se onaj kome je posvećena i pronađe u njoj, samo mu nekada prija, a nekada ne. Na kraju priče, više nije ni važno. Važno je da ste rekli ono što vam je bilo na duši i da možete da nastavite dalje.

Na sceni je Aleksandra sva upletena u duboke i divne emocije, iako je, kažu, u razgovorima sa medijima često hladna i uzdržana. Kakva je Aleksandra privatno? Sve to zajedno ili nešto što u medijima i ne stižemo da sretnemo?

Vidim da ljudi često mešaju moju javnu personu sa onom privatnom. One, u principu, imaju vrlo malo sličnosti. Taj hladan i uzdržan stav u odnosu sa medijima je nešto na čemu sam radila. Na samom početku moje karijere sam videla sa kakvim sve stvarima i ljudima na estradi moram da se borim i odlučila da zauzmem takav stav. Mislim da sam donela dobru odluku. Privatno sam veoma emotivna, prijatelji kažu čak i previše. Spontana, predusretljiva i opuštena.

Image

Kako nastaju pesme za koje sami pišete tekstove? Da li se najpre dogodi tekst, pa tek kasnije melodija ili nastaju jednovremeno?

Kako kada. Sve je stvar trenutka. Uglavnom pišem noću i tada nastaju neki od mojih najiskrenijih i najdubljih tekstova i melodija, jer je noć idealna za osluškivanje sopstvenog srca i misli. Nekada sviram bez određene ideje o melodiji i harmoniji i ona se pojavi niotkud. A nekada se sve desi u istom trenutku.

U pesmi “Sviraj” postoji stih “Samo sviraj, da zavolim bol.” Mislite li da bez bola može biti istinskog stvaranja? I na koji način stvaranje proističe iz bola? Da li odmah, dok je rana još vrela, ili kasnije, kada su rane već zašivene, pa kad, s izvesne distance, gledamo u ono što boli?

Toliko smo već naviknuti da nas ljudi iznova i iznova povređuju da mi je taj stih “Samo sviraj, da zavolim bol” u stvari nešto što oslikava borbu naše duše da prihvati to kao neminovnost i saživi se sa tim. Mislim da ljudi koji u svom životu nisu doživeli krah u ljubavi nisu ni u stanju da iskreno pevaju o tome. Nekada je lakše odmah sve istresti na parče papira, a nekada je za to potrebno vreme.

Postoji li neko od izvođača ili umetnika uopšte ko je posebno uticao na Vas?

Naravno. Sting (Gordon Matthew Thomas Sumner – Sting) i Šade (Sade Adu) posebno.

Image

Svrha umetnosti, između ostalog, mogla bi ležati i u činjenici da ona pomaže u borbi sa životom. U Vašem slučaju, šta je ono što je umetnost Vašem životu dodala, a šta oduzela? 

Umetnici imaju svoj svet u kojem nalaze utočište od stvarnosti. Nekada je to dobro, nekada ne, ali ja volim da pobegnem u taj svet. Sama činjenica da mi je dato da se bavim umetnošću i onim što volim i što me ispunjava, čini me srećnom. Postoji, naravno, i ona druga, estradno-tabloidna strana ove profesije, koja mi nikada nije, niti će mi ikada prijati. Svi žele da znaju sve. Kvazi novinari se svim silama trude da vam unište ono na čemu godinama radite, da omalovaže vaš uspeh, da unesu razdor u vašu porodicu, izmisle sukobe sa kolegama, a sve pod izgovorom: “Vi ste javne ličnosti, to je sastavni deo vašeg posla”. Čudan smo narod i nekada imam utisak da je prosto sve “hejt” – koji može, ali i ne mora biti, ama baš ničim izazvan.

Ako pričamo o tome šta mi je umetnost oduzela, ona konkretno nije ništa. Samo mi je dala. Ljudi koji sebe nazivaju novinarima su ti koji umeju da obesmisle i izvrnu svaku vašu izjavu i time dovedu do toga da vas veliki broj ljudi potpuno pogrešno percipira. Ukoliko još sa njima ne želite ni da sarađujete, u stanju su da vas satanizuju da bi prodali određene tiraže ili vam, pak, prosto naneli štetu iz čisto ličnog animoziteta. U Srbiji će vas retko koje novine pohvaliti i napisati nešto lepo – ukoliko radite dobro svoj posao i to je veoma tužno.

Verujem da je onima koji su javne ličnosti još potrebnije da imaju “svoj svet”, mesto na kom su zaštićeni od onoga što ih, inače, na estradi, u javnosti okružuje. Šta je ono od čega je Aleksandrin svet sačinjen? Bez čega on ne bi mogao biti ono što jeste?

Moj svet je moje dete. Beskrajno uživam u njenom odrastanju, u našoj zajedničkoj igri, učenju, vremenu koje provodimo zajedno… Od svog deteta učim. Svakog dana. Ona je moja oaza spokoja i ljubavi.

Na sceni delujete neverovatno divno: istovremeno prepuno bola i snage, nesalomivo i krhko, senzualno, ponosno, gordo i nežno. Iz čega crpite sve ono čime Vaša pojava pleni? Da li je to nesto s čim se čovek prosto rodi ili pak nešto što se za života “izgradi”, bedemi koji za sebe iskrojimo?

Hvala Vam na tome… To nije nešto na čemu sam radila. Život se pobrinuo da emocije koje iskazujem na sceni budu nešto što sam duboko proživela. Bol i patnja o kojima pevam su stvarni. Nisu nepostojeći ili izmišljeni. Ljudi to prepoznaju kao čistu i duboku emociju, jer svi pate. Ne sećam se kada sam poslednji put čula da je neko rekao da je srećan i zadovoljan. Moralne granice praktično i ne postoje. U sadašnjem vremenu – sve je dostupno i svi su dostupni. Svima nam fali ljubavi, one prave i one za koju silno želimo da verujemo da će trajati zauvek. Kada nastupi otrežnjenje i shvatimo da takva ljubav ne postoji, ostaje ogromna praznina. Pevam iznova i iznova o tom žalu, da bih se i dalje osećala živom. Bez obzira na sve, želim da verujem i srećna sam i zahvalna što mogu svojim notama i stihovima da milujem izranjavane duše željne ljubavi, jer sam i ja deo njih.

Fotografija: Andreja Damjanović

Dijana Knežević

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s