Želje su must have!

Уобичајен

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

Advertisements

2 responses »

  1. „Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?!“ Hvala tebi za ovaj poklon danas! a jos mi nije rodjendan :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s