Monthly Archives: септембар 2013

Baš ništa

Уобичајен

Vidi, nije mi ništa!
Malo poluotkinute kože
visi sa mojih nadlaktica,
malo su mi kolena odrana.
Vidi, nije mi ništa!
Malo mi krv šiklja iz vena,
napolje,
ravno napolje.
Malo su mi zubi polomljeni
od cvoktanja u mraku,
od straha,
od čega bi drugog.
Malo su mi ruke
suve i odrane,
od pokušaja
prvo da sačuvaju sve iluzije
pa onda
da operu sve mrlje
na prošlosti.
Ne znam više ni zbog koga.
Ne sećam se više
šta je kome smetalo.
Samo sam žena,
eto,
pa padam na kolena,
pa dajem sve od sebe,
posvećeno,
jer tako se to radi,
i srce iz grudi
(njega sam sačuvala)
A čista moram biti,
k’o i prošlost moja,
izglancana,
ispolirana.
jer tako se traži,
jer drugačija ne valjam.
Ali, hej,
vidi,
nije mi ništa!
U razrovanim grudima
tako je mnogo života.
Pogledaj me,
ti mraku iz kog sam ispilela,
pune su mi oči neba,
puna mi je krv vatre.
Pogledaj me,
vidi kako
mi nije ništa!
Vidi kako
mogu
još dvadeset života
ovako da ništa nemam,
ovako rasparčana
svetom da idem
i da govorim
da sve imam,
da nije mi ništa,
nikad
da nije
mi baš ništa.

Image

Advertisements

Očevi

Уобичајен

Neki očevi koje znam
godinama su vežbali
da postanu ljudi i to se nikad nije desilo.

Neki očevi koje znam
igraju fudbal sa svojim dečacima
a svoje devojčice uče kako se bude dama.

Neki očevi koje znam
imaju stroge poglede i srca nežnih ivica.

Neki od njih koje sam srela
voze motore,
imaju duge kose,
svoje alkohole i
tuđe žene
sa kojima dele jedino svoju decu,
a to čine lepo.

Neki drugi koje poznajem
ne voze ništa
i ne idu nikud,
a sa svojim ženama
ne znaju šta bi
sa svojom decom.