Monthly Archives: октобар 2013

Sunčan dan s ove i one strane prozora

Уобичајен

Danas sam slobodna.
Danas ne radim.
Možda bih mogla da napišem pesmu.
Dok nisam radila
nisam ni mogla.
Šta znam,
gomilali su se
računi
dosada
dugovi
suze
očaj
i još štošta.
Sada je sve isto.
Ali je manje dugova
i skoro pa nimalo
dosade.
Ne stižem do nje.

Danas sam slobodna.
Sigurno da bih mogla da napišem pesmu.
Odrastao život je dosadan.
Posebno u danima kao ovi što su
kada pada kiša
i hladno je.
Vratila bih se tada
u krevet
kadu
mamin stomak.
To bih uradila
kada je ovakav dan
a moram na posao.
Danas, eto, ne moram.
Zato i pišem pesmu.
I kafa koju pijem je topla.
Pas mi spava na nogama
pa mi je i nogama toplo.
Spustila sam roletne.
Ne znam kakvo je napolju,
ali zvukovi liče na kišu,
pa pojačavam muziku.

Danas ne radim
i mogla bih da napišem pesmu.
Život onih koji rade je glup i dosadan.
Ne znam gde još dete
u sve to stane.
U stvari,
život,
ceo život,
ima tendenciju
da bude dosadan.
To je bezveze.
A kada to shvatiš,
duplo je glupo
jer onda moraš
taj isti život
da provodiš tražeći načina
da ubiješ dosadu.
Ja ih imam tako mnogo
samo moram malo biti strpljiva.
Mama je rekla da mi strpljenja manjka.
To je istina,
ali strpljenje i nije stvar odluke,
jer nestrpljenje živi u stomaku
i golica,
dosadno.

Danas ne radim
i ne znam kakvo je vreme napolju.
Ali zato pišem pesmu
o tome kako mi je svejedno za vreme.
Ne bih još da odrastem.
Upisala sam master
i pišem evo ovu
strašno neurednu pesmu
u kojoj nije ni jasno o čemu baš pišem.
To je zato što moram i sa pesmom
da se igram
pre nego što bude kasno,
pre nego što i ovo pisanje
počnem samo da radim, radim, radim.
Šta ti pesnici koji na svojim pesmama
zrađuju
učine s poezijom?
Strah me je da pomislim.
Pa opet,
Bukovski je bio dobar
do samog kraja.
Kako god.

Danas sam slobodna
i pišem pesmu o slobodi.
Kapor kaže
da je svako onoliko uzima
koliki mu je kapacitet pluća.
Pa, jebote,
gde je moj deo?
U pluća mi stane bar još pet puta ovoliko!

Mama mi je rekla
da je život malo lep
i malo više sranje.

Ovo je pesma
o pesmi
mami
i slobodi.

A dan je, iza roletna,
sigurno sunčan,
dok ne radim.

Dijana Knežević

Image

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.