Monthly Archives: децембар 2013

Mali ljudi

Уобичајен

Gledam ih danima.
Mali ljudi, umotani u svoje male, nesrecne zivote, sto svojim malim ocima i velikim, grabljivim, rukama kupuju stvari u supermarketima.
Malim ljudima velike nesrece vise nad glavama.
Mali ljudi bezivotno gledaju u namirnice, bezvoljnu kasirku, trule jabuke i skupe cigarete.
Mali ljudi izlaze sa rukama prepunim velikih kesa.
Malim ljudima je svejedno sta koliko kosta dokle god su zivi.
Mali ljudi prilagodjavaju svoje male zivote stanjima u svojim propalim drzavama, propalim brakovima, dzinovskim upermarketima. Svemu.
Mali ljudi se malo bune. Kad bi se bunili vise, onda ne bi bili tako mali. Ali njima to ne smeta. Oni sa tim zive spokojno.
Mali ljudi vole da su mali. Nekada su se mozda toga plasili i gnusali, ali onda im je zivot pojeo velike snove i – jebiga.
Mali ljudi se guse u svojim skupim i jeftinim cigarama dok koracaju ka svojim malim i velikim i automobilima. Ako su automobili mali – mali ljudi su njima zadovoljni i ne traze vise. Samo neka vozi. Ako su automobili veliki – mali ljudi njima maskiraju svoje velike komplekse. Duboku nesrecu, male penise, promasene zivote.
Gledam ih danima.
U autobusima, kako su ruzni i smezurani. Nije sto su mali i nije sto su stari, nego sto su im oci stare, sto ne sijaju. Sto nema nista cemu se stvarno raduju, sto su zaboravili za sta zive.
Stiskam ruke u pesnice, zarivam nokte u dlanove. Nesmemovopostatinesmemovopostati. Ja sa svojim velikim snovima. Ja sto sam negde medju prasnjavim cd-ovima zaboravila svojih 200 knjiga poezije, svojih milion novinskih clanaka, ja sto svoje nista nisam zgazila i sto sve sam, po uzoru na Miljkovica, bacila u vatru, da ponovo se rodi. Pa onda, po njegovom savetu, a ugledajuci se na Silviju Plat, ja koja sam svoju vrelu glavu u vrelu rernu smestila, da veliki snovi po sebi se rasplinu. Hej! Ja koja sam izludela do svakog nerva i sve to – plaseci se, prokleto se plaseci da ne postanem takva. Da ne ostanem ovde, da ne umrem ziva. Ne sa malim ljudima, ne sa ovim ljudima!
Gledam ih danima.
Slinave i nasmejane.
Uvek su mi isti.
Ona sa prljavom kosom i ona savrseno skockana.
Onaj sa prljavim cipelama i onaj u ispeglanom odelu.
Ona sto prosti i ovaj sto je juce umro.
Ne volimo se.
Ja znam da nemaju nista.
Oni znaju da ja jos uvek mogu sve.
Zato sklonim pogled. Da ne gledam, bar. Da ne mracim. Da ne budem kao mali ljudi sto seju mrak. Da sijam, kad vec mogu.
I ja, sta cu, sinem.
U inat malima.

12_12_2008_0286347001229078470_ben_goossens

Advertisements