Monthly Archives: јануар 2014

Nešto stvarno

Уобичајен

Kakve su ti to pesme
Za šta to pišeš
Pa ko se još danas bavi poezijom
Kakva umetnost
Od toga nema ‘leba
Od toga ćeš da crkneš
sama i gladna
i biće ti hladno
Poezija ne greje
Poezija ne plaća račune
Poezije ne posprema stan
Poezija ne čuva razjebanu kičmu
Poezija ne šapuće u krevetu
Ne stavlja obloge na vrelo čelo
Ne masira umorne noge.
Poezija ništa
Šta će ti to
Od čega ćeš da živiš
Od toga ćeš samo da umreš.
Vidiš kako su i svi veliki
Još i sami
Obavezno sami
Jer je poezija dosadna
Niko ne voli toliko mraka
ili vatre
To umara
Iscrpljuje
Šta će ti te pesme
Nikome to ništa nije donelo
Sedi i radi nešto stvarno

Sela.
Iskašljala suze.
Napisala pesmu.
Na čistom belom zidu.
Olovkom.
Hrapavu.
Opipljivu.
Da i ja radim nešto stvarno.
Jer od poezije stvarno
moze samo da se crkne.
Kad je dobra,
razume se.

Image

Advertisements

Ugao i ništa

Уобичајен

Ima taj jedan ugao, znaš, na kom sam te čekala te jedne noći koja je možda mogla biti naša prva, a bila je samo naša stota.
Nisi bio ništa lepši od svih drugih, ali imao si usebi tako mnogo vatre. Ili možda i nije bilo tako mnogo, možda je samo bila neka od koje su moji prsti najlepše goreli?
Ni taj ugao nije bio ništa posebno. Ni pekare u kojoj bih mogla da se, za promenu, nahranim mrvicama hleba umesto mrvicama nade, ni kafića, malog smrdljivog, da u njemu skrijemo se, ni trafike u kojoj bih mogla u pola noći da kupim cigare, kad zafali pepela, kad vatra već sve spali.
Ništa.
Ni po čemu posebni ni ti ni taj ugao.
Ali, dođavola, od čitavog raskošnog i upišanog Novog Sada najbolje sam vas upamtila.

tumblr_lny1u2lBDF1qimoqwo1_500

Budućoj ljubavi

Уобичајен

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

tumblr_lptfmxiE9P1qlnybeo1_500