Monthly Archives: мај 2014

Šator

Уобичајен

Treba mi šator,
od ćebeta,
od matorog ćebeta,
ispod stola
šator,
da se malo sakrijem.
i da nema satova.
i da smo
i kalendare negde
zaturili.
I da mi dođeš
u pola sunca
i mog vrata
koji se pod njim izvija,
da ga upije
i da se mazi,
da tu mi dođeš,
da samo mi
puknu oči od lepote
jer
ti
i sunce
i ljubav
i taj šator
ispod stola šator
u koji pobegnemo
kad nam je svega dosta
i tu smo bezbedni,
tu niko ništa,
tu nema vesti
i dnevnih novina,
ne čuješ u prolazu
da je neko umro
i ne vidiš
da neko plače.
Niko ne plače.
U tom šatoru,
ispod stola,
od ćebeta,
u tom takvom šatoru.

I ako u njemu upališ sveću,
malu, majušnu sveću
(za šta bilo sveću),
bude ti
u njemu
toplo,
toliko toplo
da čak možešTreba mi šator,
od ćebeta,
od matorog ćebeta,
ispod stola
šator,
da se malo sakrijem.
i da nema satova.
i da smo
i kalendare negde
zaturili.
I da mi dođeš
u pola sunca
i mog vrata
koji se pod njim izvija,
da ga upije
i da se mazi,
da tu mi dođeš,
da samo mi
puknu oči od lepote
jer
ti
i sunce
i ljubav
i taj šator
ispod stola šator
u koji pobegnemo
kad nam je svega dosta
i tu smo bezbedni,
tu niko ništa,
tu nema vesti
i dnevnih novina,
ne čuješ u prolazu
da je neko umro
i ne vidiš
da neko plače.
Niko ne plače.
U tom šatoru,
ispod stola,
od ćebeta,
u tom takvom šatoru.

I ako u njemu upališ sveću,
malu, majušnu sveću
(za šta bilo sveću),
bude ti
u njemu
toplo,
toliko toplo
da čak možeš
i da namirišeš more.
i da namirišeš more.

tumblr_lbisvjVT1a1qbz4hco1_500

Advertisements

Mulj i ništa

Уобичајен

(Jedna rodoljubna.
Ne volim kad moram ove ovakve. Retko dođu, ali kad se dese – onda ne mogu od sebe da pobegnem dok ih ne zapišem.)

Bravo Srbijo,
super si to odradila!

Ja sam jedva čekala da još smo nikakviji
od ovog nikakvog
kakvi smo inače.

Pa ne, stvarno su super
ovi novi razlozi
koje ćeš poturititi svojim čedima
a meni oni čije sam ja čedo,
razlozi zašto je dovoljno
i ovo malo što se ima,
ova mrva mala usrana,
ta mrva mrvičasta
nad kojom plačemo i krvarimo svi
koliko nam treba da i do nje dođemo.
Super, stvarno su super naši novi izleti u:
budi srećan što si živ!
budi srećan što imaš posao
neki bilo kakav!
vidiš da ljudi gube glave u poplavama
i gladni su i sami.

Pa ne, jebote,
neću.
Ne znam dokle treba da sam srećna
što su mi pantalone čitave,
što imam krov nad glavom?
Ne znam dokle treba da sam srećna
što sam ziva
sa mrvom
i dve mrve hleba,
jer nekima je gore
jer neki umiru.
Pa dobro, Srbijo,
razumi ti mene,
sta da ja radim sa svim tim?!
To tvoja,
ne moja,
čeda umiru!
To ti,
ne ja,
obezbeđuješ groblja
umesto puteva,
plata,
nasipa oko reka.
Uvek je prekasno.
Uvek se za sekund preračunaš.
Ali pazi,
ja sam proračunala davno još
taj život koji hoću,
a kog ovde nema i neće ga biti
jer iz tog blata po kom se valjamo
ne izvlače se nikad biseri.
Izvlače se ratni heroji
i celi lepi ljudi što sada su ružnih od tvojih rakova:
patriotizma i mrznje,
tupe, a gorke ravnodušnosti
i ostalih bolesti društva.
Svi su takvi kad ih izvrneš naopačke,
od tvog blata – do duše prljavi.
I uvek i uvek
uvek su krivi drugi.
Ako nisu uhvatljivi,
ako nisu strani neprijatelji,
onda su više sile,
onda su neuhvatljive nedaće.

Pa, jebiga,
nije tako.

I povraća mi se od svega toga!
I od lažne humanosti takođe.
Od toga da nam je, mizernima,
vest
kad neko vrati
umesto da ukrade
tuđe,
izgubljeno.

Bravo Srbijo!
Aplauz!
Svaka čast Vučiću!
Svaka čast Noletu!
Bravo Ceco,
majko nacije!
Bravo Dobrice dobri!
Bravo Irinej!
Dole gej parada!
Dole bradata žena!

Pa vrišti mi se!

Ne mogu da podnesem patriotske usklike,
ruke sa brojanicama što tuku žene i pedere,
doktore nauka što kopaju po kontejnerima
i to što nikad nikad nikad
nije pravo vreme
za priču o diskriminaciji ovih i onih,
životu kog nema,
đubru kog svuda ima.
Sitne sitne sitne teme
za velika velika ogromna govna
u kojima plivamo.

Vidi,
napolju je džungla.
Mani se toga.
Vidi,
nije više ni džungla.
Sve je mulj i ništa.

Jebi se Srbijo!
Ja sam htela sve,
a ništa je pobedilo i ovog puta.

Žena u bež kaputu

Уобичајен

Srećem jednu ženu stalno, u bež kaputu. Kupuje u supermarketu u kom i ja. Lepa je u tom kaputu. Doseže joj malo iznad kolena, a ispod njega, tako mi se čini da mora biti, ima isto nešto jako lepo. Neku suknju ili haljinu, sigurno, jer vide joj se noge, lepe i vitke, u tamnim čarapama uglavnom.

Ta žena je uvek sa dva sina. Jedan je stariji i mnogo krupan. Drugi je još sasvim mali i deluje veselo. Nešto je zapitkuje, a ona ćuti. Ovaj prvi je uvek ozbiljan. Nikada ga nisam videla da se smeje. Ni tu ženu nikada nisam videla da se smeje. U tom kaputu. Sa kosom elegantno svezanom u rep, najčešće, i čvrsto stisnutim usnama.

Uvek kupuju mnogo toga. Čini se da ima mnogo novca. Ali kupi i piće svaki put. Njega prvo ubaci u kesu. Uvek prvo piće pa sve ostalo. Ima tužne oči dok čeka u redu. Lepo joj se slažu sa elegantnim kaputom i crnim štiklama koje na njega uglavnom nosi, ali moguće da bi joj i vedar pogled isto tako lepo stajao. Samo, nikada je nisam videla sa vedrim pogledom, bez kaputa i bez pića. Kad se baš zagledaš, primetiš da joj to piće stoji bolje od kaputa, samo na neki tužan način.

Mislim dok je gledam zašto i kada pije, i da li joj je dosta malog, savršenog, bež života, i da li ima muža, i da li je dobar prema njoj, da li i on vidi kako je lepa u svetlom kaputu i tamnim, providnim čarapama, i da li joj sinovi kažu da je lepa, i da li se igra sa njima kad skine taj kaput, ili sa mužem da li se igra, ili on sa njima. I mislim, najviše, da li, ako ima tog muža i ako je vidi, da li vidi i kako su joj oči tuzne. Ili dele to piće, zajedno. Šta ja znam. Stojim u redu, kao i ona. Možda ni moje oči nisu drugačije. Mozda smo svi takvi. Sa lepim i manje lepim kaputima, očima, cipelama i životima.

tumblr_ls0pmeDaQB1qdoqu5o1_500