Monthly Archives: август 2014

Zašto je lepo sačuvati svih 200 života u toj maloj, musavoj kutiji na tavanu

Уобичајен

Imam tu kutiju,
(kofer je u stvari)
u koju malo malo
pa ubacim neku mrvu
iz života.

Jednom jednu čarapu
nečiju
što mi je,
sećam se,
slučajno završila u torbi,
pa sam je sačuvala,
da se ne zaboravi,
a sve i da sam htela
ne bi se dalo zaboraviti.
Pa onda,
parfem jedan,
davno potrošen.
Još te 2005e.
Otvorim ga i mirisi se ponovo
nastane.
Ne samo mirisi,
zapravo,
već dovčem i taj trenutak,
taj osećaj,
tu celu 2005u
smestim pred sebe i njuškam.
Čovek jedan lepi
i ja sva
lepa i naivna,
sa ruznom frizurom
i pubertetskim mislima
onim najvećim i najpametnijim,
naravno.
Kao:
Nema šta mi nije jasno.
Kao:
Svet ću da promenim
pesmom
frizurom,
ljubavlju evo ovom
koju imam
dok taj miris na vrat istačem
i dok cela soba
i sve barbike u kutiju strpane
na njega mirišu,
a meni se čini
da sve znam
o seksu
životu
i suzama.

Pa onda,
fografija jedna
sa posvetom,
lepom.
Bodler.
I oči jedne lepe i tužne
što zure u mene.

Sve stane u kutiju
(čak i ako je kofer ta kutija),
a misliš da ti je život
velik,
najveći
i da ti si takav u njemu.
Kao neko strašno važan,
kao neko ko je svet za sebe,
ej!
A ‘vamo
po kutiji
razbacani kondomi,
kutije cigareta,
po koji opušak
(2003, 2005
i svaka naredna potom),
autobuska karta,
pa onda
bisokopska
(bioskop se konačno otvorio
te 2001, čini mi se,
Natašu su puštali),
pa spomenari
iz 1999
otužno ukrašeni
voskom sveće
(restrikcije, jebiga),
pa tuđi parfemi
(na jedan miris se streseš
i malo ti je muka
i ne znaš kako si ga
trpeo).
Po kutiji
papirići,
Sobranie,
2006a,
sve lepo piše
(mama ti ih je kupila,
pomirena).
Tu si kao
na trenutak
velik,
dok ne nađeš spomenar
iz 1997
pa se smejes sebi musavom.
Kakva sam bila,
ej.
Ali to me nije sprečilo
da napišem
kako bih baš htela
kad porastem
da budem novinar.
Ili tu hipi misao,
da sve što raste
treba da se voli
(ali istina je!)
ili da bih htela
da imam majmuna
i čarobni štapić,
obavezno.
Ta takva razmišljanja
zbog kojih te kutije cigareta
samo nestanu
i onda bi uzeo
čitav taj kofer,
sa svim ljudima u njemu
i na grudi ga privio
dok se mirisi
1999
2005
2009
i,
konačno,
2012,
dok svi ti mirisi,
dok svi ti ljudi,
dok sav ti,
iz jednog,
a kao iz 200 života,
dok sve se to
svud po tebi meša.
A ti stojiš pred tim koferom
i premda već dugo i marljivo
praviš jedan novi,
naivno slažeš:
Moram prestati ovo da radim,
da sve ovako
panično skladištim.

Zatvoriš.
Zaključaš.
A u tebi –
pet novih – starih svetova.
I ponovo možeš
da budeš
sva svoja lica
a ne ovo jedno,
ozbiljno.

(Naredni dan
gradom šetaš
kao da si
pojeo večnost
jer toliko ti se čini
da si u tom koferu
od života sačuvao.)

Advertisements

Kosa

Уобичајен

Vraćala sam se s posla, kao i uvek, nešto pre pola 10. Isti autobus, u njemu nekoliko poznatih lica, uvek jednako umornih i dosadnih. Isti put i ista prljava sedišta, sve dobro poznato. Autobus stane na stanici kod pijace, ja pređem cestu, taman se na semaforu pojavi zeleno svetlo, ponovo pređem ulicu, i – skoro pa sam tu. Pre stana – second hand, pa fast food, pa škola i – stigla sam.
Ispred fast food-a, za stolom, na visokoj stolici, ovog puta sedi muškarac u plavoj majici. Ne vidim mu lice. Vidim ga s leđa. Ima veoma lepu, svetlo smeđu, gotovo plavu, kosu. Kovrdžava je. Ne sasvim. Onako talasasta, ali više u loknama. A lokne su divne, zdrave i sjajne. Kao da se ne uklapaju baš sasvim sa majicom koju na sebi ima (široka, šerpa plava, prljava, malo iscepana oko rukava), ali meni se dopada taj prividni nesklad.
Muškarac priča sa gospođom iz fast food-a. Čujem da priča, ali ne čujem mu glas. Ni ne zanima me mnogo. Još izdaleka sam opčinjena njegovom kosom. Prolazim sasvim, sasvim blizu njega i poželim da je dodirnem, da samo malo, malčicko umrsim prste u tu sjajnu gomilu loknaste pšenice. Dok prolazim pored njega, čini mi se da mogu da osetim miris uvojaka. Pomešano je nešto od mirisa iz detinjstva. Neki mirisi tu oko prvog poljupca. Ne mogu da lociram. Liči na dečački, kao i te lokne, ta jesen u njima. I ta majica tako ofucana i on, možda, ofucan. Ne okrećem se, u prolazu, da mu vidim lice, mada dok prolazim pored njega nekako znam da je umorno i izborano i da nije mlado kao ta kosa. Ta divna kosa čija je svaka vlas mazila obraze neke žene. Ili nekih žena. Jer sigurno da je neko morao da je voli. Tu kosu, takvu, u toj zlatnoj boji, i tog čoveka koji je nosi, sa kakvim god licem i dušom. A slutim da lice nije lepo iako bi duša već mogla biti. Zamišljam da je nežna kao i nijanse u loknama. I da se tako presijava dok je neko mazi, tu dušu dok mazi, kao što se svaka vlas presijava pod jeftinim svetlima fast food-a, na toj ulici, polumokroj, pored mene, sasvim umorne, koja sporo koračam.

Dok prolazim pored škole, nesto pre stana, ne razmišljam više o plavoj majici i plavim uvojcima. Razmišljam o svemu što bi bilo divno da se u trenutku može i sme. Na primer, o tome kako bi svet bio lepo mesto kada bi bilo sasvi okej prići nepoznatom čoveku, tako s leđa, bez da mu i lice vidiš, i samo mu dodirnuti kosu, stidljivo i nasmešeno reći “morala sam”, pa produžiti dalje, pa onda, kad sretneš neku ženu, divnih, zažarenih, usplametelih očiju i sočnih crvenih usana, reći joj da je divna, divna! I onda bi ta žena, tako ja volim da mislim, nastavila da hoda za nijansu se lepše smešeći, a ti bi bio srećan što si rekao ono što ti leži na duši. Uopšte, mislim na to kako bi svet bio mnogo lepše mesto da smo otpočetka učeni da to sve tako, odmah, izgovaramo. Da smo na iskrenost učeni, a ne: kao pristojno, kao uzdržano, kao armija cela nas zaleđenih koji ne smemo da smemo ništa od lepog, dok ono ružno isplivava, jer ono ruzno, kao lažemo se, silovito je, ne trpi stege, pa ljudi pucaju u ljude, urlaju na ljude u autobusima, na pešačkim prelazima. Kao, to je okej, a nije okej, uopšte nije, samo tako malo, prstom jednim bar dodirnuti nečiju kosu na ulici, u prilazu. A divna ti sva tu stoji.
Bezveze.