Category Archives: 1 – intervjui

Aleksandra Radović – “Svima nam fali one prave ljubavi”

Уобичајен

Na svom Twitter profilu ona poručuje: “Žao mi je, mržnja ne stanuje ovde. Probajte vrata pored.” U istom duhu je u intervjuu za Wannabe Magazine rekla kako je srećna što ima mogućnost da “svojim stihovima i notama miluje izranjavane duše željne ljubavi”, dodajući, kao i uvek – gordo, a nežno, kako je i sama deo njih.

Iako je za žutu štampu odbila da govori, a u razgovorima sa medijima je generalno “zatvorena”, Aleksandra Radović nije jedna od onih lažno šljaštećih zvezda koje će u javnost izneti čitavu svoju privatnost, a kasnije stidljivo pričati o onome što zaista jesu. Pred oči javnosti smestila je tek onoliko koliko je neophodno, a tek njena muzika bogato govori u njeno ime. To, ipak, ne znači da neće otkriti kako je “karijera utešna nagrada”, kako joj je kćerka “oaza spokoja i ljubavi”, te kako joj je “Zažmuri” jedna od najdražih autobiografskih pesama.

O svojim pesmama, načinu na koje nastaju, spoljašnjim, ali i unutrašnjim “uslovima”, sreći i stradanju koje im prethode, Aleksandra mi je rekla sledeće:

Image

WANNABE MAGAZINE: Verujem da je ono što daje posebnu snagu Vašoj muzici upravo činjenica da je većina Vaših pesama autobiografskog karaktera. Koje od pesama bi Vam bile najdraže? U kojima ste imali utisak da ste izrazili svoj emocionalni i interpretativni maksimum u tom trenutku?

ALEKSANDRA: Svaku pesmu, bilo da sam je ja napisala ili je napisao neko drugi za mene, otpevala sam iz srca. Naravno da su one koje ja pišem dobile i veći deo mene, jer su zasnovane na onome što se proživelo, bilo da je reč o meni ili nekome iz mog najbližeg okruženja. U tom smislu, posebno drage su mi “Zažmuri”, “Odavno”, “Bivši dragi” – od autorskih pesama, ali i “Kao so u moru” i “Čuvam te” – koje su za mene napisali Aleksandra Milutinović i Goran Kovačić. Zaista mi je teško da izdvajam, jer svaka pesma ima u sebi i deo mene.

Koliko je teško “ogoleti” se pred publikom, dozvoliti da kroz čistu emociju vide i ogromnu slabost, pa nakon toga, i dalje ponosan, a tek dopola im poznat, stajati pred njima?

Mislim da sam tek od drugog albuma počela da budem ličnija. Naravno da je teško, ali to je i svojevrsno pražnjenje. Ne volim da raspredam priče o svom privatnom životu i smatram da je pravi način da me publika upozna i doživi upravo moja muzika. Tu se može čuti sve, ukoliko pažljivo slušate.

Otvoreno pevati snažnu, dirljivu, ljubavnu, autobiografsku pesmu i znati da će se onaj kom je posvećena u njoj pronaći – da li je za to potrebna hrabrost ili se nekom drugom rečju može opisati ono što taj proces iziskuje?

Neke stvari u životu prosto ostaju nedorečene. Neke prilike da sve ono što ste dugo držali u sebi kažete onome ko vas je povredio, nikad u životu i ne dobijete. Tada na scenu stupa pesma. I uvek se onaj kome je posvećena i pronađe u njoj, samo mu nekada prija, a nekada ne. Na kraju priče, više nije ni važno. Važno je da ste rekli ono što vam je bilo na duši i da možete da nastavite dalje.

Na sceni je Aleksandra sva upletena u duboke i divne emocije, iako je, kažu, u razgovorima sa medijima često hladna i uzdržana. Kakva je Aleksandra privatno? Sve to zajedno ili nešto što u medijima i ne stižemo da sretnemo?

Vidim da ljudi često mešaju moju javnu personu sa onom privatnom. One, u principu, imaju vrlo malo sličnosti. Taj hladan i uzdržan stav u odnosu sa medijima je nešto na čemu sam radila. Na samom početku moje karijere sam videla sa kakvim sve stvarima i ljudima na estradi moram da se borim i odlučila da zauzmem takav stav. Mislim da sam donela dobru odluku. Privatno sam veoma emotivna, prijatelji kažu čak i previše. Spontana, predusretljiva i opuštena.

Image

Kako nastaju pesme za koje sami pišete tekstove? Da li se najpre dogodi tekst, pa tek kasnije melodija ili nastaju jednovremeno?

Kako kada. Sve je stvar trenutka. Uglavnom pišem noću i tada nastaju neki od mojih najiskrenijih i najdubljih tekstova i melodija, jer je noć idealna za osluškivanje sopstvenog srca i misli. Nekada sviram bez određene ideje o melodiji i harmoniji i ona se pojavi niotkud. A nekada se sve desi u istom trenutku.

U pesmi “Sviraj” postoji stih “Samo sviraj, da zavolim bol.” Mislite li da bez bola može biti istinskog stvaranja? I na koji način stvaranje proističe iz bola? Da li odmah, dok je rana još vrela, ili kasnije, kada su rane već zašivene, pa kad, s izvesne distance, gledamo u ono što boli?

Toliko smo već naviknuti da nas ljudi iznova i iznova povređuju da mi je taj stih “Samo sviraj, da zavolim bol” u stvari nešto što oslikava borbu naše duše da prihvati to kao neminovnost i saživi se sa tim. Mislim da ljudi koji u svom životu nisu doživeli krah u ljubavi nisu ni u stanju da iskreno pevaju o tome. Nekada je lakše odmah sve istresti na parče papira, a nekada je za to potrebno vreme.

Postoji li neko od izvođača ili umetnika uopšte ko je posebno uticao na Vas?

Naravno. Sting (Gordon Matthew Thomas Sumner – Sting) i Šade (Sade Adu) posebno.

Image

Svrha umetnosti, između ostalog, mogla bi ležati i u činjenici da ona pomaže u borbi sa životom. U Vašem slučaju, šta je ono što je umetnost Vašem životu dodala, a šta oduzela? 

Umetnici imaju svoj svet u kojem nalaze utočište od stvarnosti. Nekada je to dobro, nekada ne, ali ja volim da pobegnem u taj svet. Sama činjenica da mi je dato da se bavim umetnošću i onim što volim i što me ispunjava, čini me srećnom. Postoji, naravno, i ona druga, estradno-tabloidna strana ove profesije, koja mi nikada nije, niti će mi ikada prijati. Svi žele da znaju sve. Kvazi novinari se svim silama trude da vam unište ono na čemu godinama radite, da omalovaže vaš uspeh, da unesu razdor u vašu porodicu, izmisle sukobe sa kolegama, a sve pod izgovorom: “Vi ste javne ličnosti, to je sastavni deo vašeg posla”. Čudan smo narod i nekada imam utisak da je prosto sve “hejt” – koji može, ali i ne mora biti, ama baš ničim izazvan.

Ako pričamo o tome šta mi je umetnost oduzela, ona konkretno nije ništa. Samo mi je dala. Ljudi koji sebe nazivaju novinarima su ti koji umeju da obesmisle i izvrnu svaku vašu izjavu i time dovedu do toga da vas veliki broj ljudi potpuno pogrešno percipira. Ukoliko još sa njima ne želite ni da sarađujete, u stanju su da vas satanizuju da bi prodali određene tiraže ili vam, pak, prosto naneli štetu iz čisto ličnog animoziteta. U Srbiji će vas retko koje novine pohvaliti i napisati nešto lepo – ukoliko radite dobro svoj posao i to je veoma tužno.

Verujem da je onima koji su javne ličnosti još potrebnije da imaju “svoj svet”, mesto na kom su zaštićeni od onoga što ih, inače, na estradi, u javnosti okružuje. Šta je ono od čega je Aleksandrin svet sačinjen? Bez čega on ne bi mogao biti ono što jeste?

Moj svet je moje dete. Beskrajno uživam u njenom odrastanju, u našoj zajedničkoj igri, učenju, vremenu koje provodimo zajedno… Od svog deteta učim. Svakog dana. Ona je moja oaza spokoja i ljubavi.

Na sceni delujete neverovatno divno: istovremeno prepuno bola i snage, nesalomivo i krhko, senzualno, ponosno, gordo i nežno. Iz čega crpite sve ono čime Vaša pojava pleni? Da li je to nesto s čim se čovek prosto rodi ili pak nešto što se za života “izgradi”, bedemi koji za sebe iskrojimo?

Hvala Vam na tome… To nije nešto na čemu sam radila. Život se pobrinuo da emocije koje iskazujem na sceni budu nešto što sam duboko proživela. Bol i patnja o kojima pevam su stvarni. Nisu nepostojeći ili izmišljeni. Ljudi to prepoznaju kao čistu i duboku emociju, jer svi pate. Ne sećam se kada sam poslednji put čula da je neko rekao da je srećan i zadovoljan. Moralne granice praktično i ne postoje. U sadašnjem vremenu – sve je dostupno i svi su dostupni. Svima nam fali ljubavi, one prave i one za koju silno želimo da verujemo da će trajati zauvek. Kada nastupi otrežnjenje i shvatimo da takva ljubav ne postoji, ostaje ogromna praznina. Pevam iznova i iznova o tom žalu, da bih se i dalje osećala živom. Bez obzira na sve, želim da verujem i srećna sam i zahvalna što mogu svojim notama i stihovima da milujem izranjavane duše željne ljubavi, jer sam i ja deo njih.

Fotografija: Andreja Damjanović

Dijana Knežević

Advertisements

Marčelo

Уобичајен

28. Jul 2012.

Image

U razgovoru neposredan i ljubazan, Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, još jednom me je podsetio na to koliko je vođenje intervjua u online formi nezahvalan posao. Iako, zbog toga, nije bilo moguće uhvatiti divnu fluidnost atmosfere, “leteti” s pitanja na pitanje, uz osmeh, način na koji je odgovarao na pitanja svakako je bio toliko vedar i prirodan da je bilo jasno kako je, ipak, moguće disati “opkoljen” medijima, a sačuvati se. U vezi sa tim, rekao je i da je u pesmi “Kostim” Marko, poprilično, ogoljen. I kako radi na novom romanu. I kako je inspiracija u svemu.

Image

WANNABE MAGAZINE: Osim sjajnih albuma i saradnji sa najvećim zvezdama hip-hop scene na ovim prostorima i prostorima bivše Jugoslavije, imaš iza sebe i dve knjige, ali i kolumnu u “Politici”. Jasno je da imaš snažnu potrebu da govoriš, da nešto poručiš. Smatraš li, ipak, sebe piscem ili muzičarem?

MARKO ŠELIĆ: Bogme, ovo sa snažnom potrebom da se govori zvuči kao nekakva dijagnoza (smeh). Nije da sam ćutljiv u društvu, ali zapravo imam daleko veću potrebu da pišem nego da govorim, misli pri pisanju umeju da budu disciplinovanije. Tako da sam neko ko se, jednostavno, bavi pisanjem. Budući da svira bend, a ne ja, nisam muzičar, a nazvati se piscem nakon jednog romana i jedne zbirke takođe mi zvuči pretenciozno, posebno u vremenu kad si skoro pa glup u društvu ako nisi napisao nijedan roman – to danas rade i osobe za koje se osnovano sumnja da uopšte znaju sva slova. Biće vremena za titule, još ih treba zasluživati.

Da li je ikada postojao trenutak u kom ti se činilo da tvoja muzička karijera trpi zbog književnosti, ili obrnuto?

Hah, uvek, a ja kao osoba trpim zbog oba (smeh). Ali pod tim mislim jedino na raspored časova i kratak dan, nema nikakvog drugačijeg sukoba.

U jednoj od pesama kažeš da pišeš “za svemirce sebi slične”. Ko su, konkretno, ljudi kojima se obraćaš? I koliko, kao muzičar i pisac, uopšte misliš da je dobro, pri stvaranju, misliti na publiku?

To je veoma uopšteno rečeno, a preciznije se ni ne sme. Najpre zbog toga što bilo šta što slobodno leti po etru može da sleti bilo gde i autori nemaju načina da utiču na to, a onda i zato što je bavljenje bilo kojim stvaralaštvom, između ostalog, jedan opšti pokušaj komuniciranja s drugima, sa svetom oko sebe, način da se osoba izrazi i, u krajnjoj instanci, zbliži sa nekim koga ni ne poznaje. U tom smislu, ti se nadaš da će ono što radiš imati publiku, ali ne zamišljaš joj lica. Ima i onih koji to rade, naravno, ali to je druga stvar i ima veze sa tržišnom računicom zvanom “šta će dobro proći”, a vrlo male ili nikakve veze sa onim što bi stvaranje trebalo da bude. Konkretno: kada nešto objaviš, obratio si se svima, a s nadom da, što reče – čini mi se – Tolstoj, tamo negde ima jedna osoba koja to/te zbilja razume.

Image

Kako izgleda proces pisanja jedne pesmeDa li imaš neke posebne kreativnerituale? Da li dok pišeš reči pesme čuješ muziku koja bi mogla da je prati?

Ako ne računamo proklete cigarete, rituala nemam (smeh). A sam proces može da krene s bilo koje strane – tako što Rade ili Lane (drugari iz benda, moji čarobnjaci) nešto iskomponuju pa poželimo da od toga nastane pesma, ili pak tako što imam tekst i okvirnu muzičku zamisao u kom pravcu bismo mogli da krenemo. Dešava se da “čujem” muziku, ali ne tako često, budući da ne sviram i nisam muzički obrazovan, tako da od mene više kreću ideje o pesmama ili konkretne reči. Kasnije se uključimo svi zajedno, to je kao da imaš lonac u koji, nakon što glavni sastojak zamiriše, svi bacamo svoje začine. Kad odemo na snimanje, to bi bilo uključivanje rerne, jer je sve već postavljeno – iako se često desi da se neke stvari dodaju jelu i tik pred serviranje (smeh).

Šta je ono što stvarnost pruža, a što je izvor neiscpnog nadahnuća za tebe?

Sve. Nikad mi se nije dopadalo mistifikovanje inspiracije, zabluda da postoji precizni lični ćiribu-ćiriba. Pokrene te bilo šta – misao, neko zapažanje, neko lice, tvoja ili tuđa zanimljiva rečenica ili čak samo intonacija kojom neko izgovori neku reč. Upravo se vratih sa jedne konferencije stripaša i književnika, na kojoj smo se dotakli i one čuvene “blokade”, o kojoj često slušamo – i čini mi se zanimljivim i tačnim stav Dejana Stojiljkovića, autora bestselera “Konstantinovo raskršće”, da takva stvar ne dolazi od blokirane inspiracije, nego od drugih problema sa kojima se autor u datom periodu suočava, a koji ga onesposobljavaju da naprosto sedne i radi, sasvim sabran sa sobom i koncentrisan. Ideje su svugde, postoje samo dani kada jesi i dani kada nisi sposoban da sa njima nešto uradiš.

Image

Kada se pojavio album “De facto” bila sam klinka i znam da su devojčice ludele za Marčelom. Pa sam kasnije saznala i za ogromno oduševljenje starijih generacija. Po tvom mišljenju, šta je ono što tvoja muzika i tvoji tekstovi imaju, a što snažno “udara na emocije” kod svih generacija?

Nemam pojma šta tačno, ali mi je svakako drago što ne izazivam ravnodušnost. Nekako me sve vreme ili mrze ili vole, i uopšte nije lako podneti bilo šta od ta dva – jer ti se uvek vraćaš u svoju svakodnevicu, u kojoj nema ni reflektora, ni aplauza, ni pokuda, ni pohvala, i zapravo si veoma izmešten iz svog sveta kada si izložen svemu pobrojanom, tako da se sa time još kako treba nositi kada se dešava. Sa ove strane kulisa, sve je mnogo običnije i manje magično: ujutru se ustaje za posao, uveče se piše ukoliko ostane energije, onda ideš sledećeg dana na posao neispavan i besan što nisi sve stigao, a kada imaš čitav dan za stvaranje, grize te što nisi više vremena posvetio bliskim ljudima, ili obrnuto. Sve u svemu, nije baš da ulaziš u trolu a narod navaljuje da ti kaže kako si car ili govno. Ali u tim prilikama – koncerti, književne večeri i slično – tada kada vidiš reakcije na ono što radiš, milo mi je što ne vidim ravnodušnost, nego ili-ili scenario.

U pesmi “Mimohod” kažeš “Al’ ova kora je tu zbog kamuflaže i fore… Koliko se Marko u tvojim pesmama razlikuje od Marka ispod te kore?

Ni taj u pesmama nije baš naročito neprobojno oklopljen, kamoli ovaj (smeh). Mislim da pesma “Kostim”, za koju smo nedavno snimali i spot (videćemo kada će biti montiran do kraja), najbolje daje odgovor na ovo pitanje.

U pesmi “Rekvijem”, duetu sa Remi, govorite o starenju, o unutrašnjim i spoljašnjim manifestacijama ljudske trošnosti. Mnogi bi i rekli da umetnost pruža mogućnost zaustavljanja vremena. Koliko te starost, koliko te prolaznost, u stvari, plaši?

Veoma. Najviše. Mislim da nema većeš užasa. A otkad sam preživeo jedan saobraćajni udes, premda sam se pošteno polomio tom prilikom, to me bukvalno opseda, to spoznanje koliko najbukvalnije visimo o koncu. Nije da to ne znaš sve vreme, ali drugačije je kad ti se dogodi: to je razlika između znanja o tome da je to istina i direktnog osećaja da jeste. No eto, u “Rekvijemu” smo pokušali da damo tome srećan kraj – to dvoje staraca umiru iste noći, prirodno, nenasilno, i niko ne ostaje sam.

U budućnosti možemo da očekujemo pre novu knjigu ili novi album?

Ovih dana izlazi spot za pesmu “Sunce”, jednu nama jako, jako dragu stvar sa poslednjeg albuma, a za to vreme, radim na novom romanu i nadam se da će biti objavljen do kraja godine. Zove se “Malterego” i bavi se… pa, ambalažiranjem besa.

Dijana Knežević

Magda Janjić

Уобичајен

16. Jun 2012.

Image

U njenoj poeziji – mrak sija. Ona pije sa Bukovskim (Charless Bukowski), voli sa Kešom (Johnny Cash), ima pogled iz kog izvire snaga, istovetna onoj koja bogato živi u njenim pesmama. Magda Janjić, pesnikinja, rekla mi je i da spokoja ne može biti bez nemira. I da radi na drugoj po redu zbirci pesama. I da “žena sa mudima” može biti samo snažna žena, koja leči svoje rane, sama donosi odluke, a pri tome je i majka, umetnica, ljubavnica.

Image

WANNABE MAGAZINE: U jednoj pesmi kažeš: “Rekao istinu ‘Svi traže neku Magdu’.” Šta je ono što Magdu čini drugačijom?

MAGDA: Ne mislim da ima nešto posebno što me razlikuje od drugih ljudi. Ono što bi možda moglo da me, naizgled, čini drugačijom jesu neke teške odluke koje sam donela u životu, to jest odbila sam idem “lakšim” putem. Posle toga snaga jednostavno počne da ti se vidi i na licu, a čuje u rečima, baš kao i slabost. Možda me ipak čini drugačijom što sam odrasla u Besnom Foku. (smeh)

Da li i kako, poezija pomaže u borbi sa životom? Šta mu dodaje, a šta oduzima?

Ne znam da li poezija pomaže u borbi sa životom, ali u životu svakako. Neko namerno, neko pak, slučajno kao ja pronađe tu poeziju u sebi. Ja sam počela da pišem u pubertetu. Zanimljivo je da kad sam nedavno prelistavala pesme koje sam pisala sa četrnaest ili petnaest godina, imaju sličan ton i atmosferu ovima koje pišem sada. Oduzima poezija onaj deo koji joj vi date i daje ga drugima, bliskim ljudima i potpunim strancima, ali na to ste već pristali sami.

Image

U moru tvoje poezije, postoje i pesme o Kejvu (Nick Cave), Kešu (Johnny Cash) i Bukovskom (Charles Bukowski). Ko je od muzičara i pisaca posebno uticao na tebe?

Nisi pomenula Toma Vejtsa (Tom Waits), koji je vrlo uticao na mene pored gore navedenih. Njegovi tekstovi i njegov način interpretacije meni leže kao da su deo mene. Dok on “mrmlja” suštinu u mikrofon, ja mrmljam u pisanju. Naravno, bez ikakvog poređenja. Ne mogu takođe da zamislim svoj život bez Leonarda Koena (Leonard Cohen) u njemu i to je bio jedan od mojih omiljenih koncerata dosad u životu. Leonarda, Vejtsa, Keša, Kejva, ali i Bukovskog i njegovog prethodnika Džona Fantea (John Fante) povezuje mrak, ali ih povezuje i suština ljudskog bića, a to su snaga i slabosti. Neću da nabrajam ostala imena, nema smisla.

Čarls i ja

Sreo me Bukovski.

u kafani.

ja za šankom govorim barmenu:

“ako mi neko bude rekao da me voli, razbiću mu njušku”

barmen ne razume,

nastavlja da sipa.

Bukovski otišao na drugi kraj šanka.

pije i puši.

ja nastavljam barmenu:

“ako mi neko bude rekao da me voli, razbiću mu njušku”

Bukovski me pogleda besno,

podigao čašu

i gađao me.

promašio.

ustao.

i pojubio me.

Više puta, učestvovala si na Pesničenju. Po tvom mišljenju, kakva je književna scena u Srbiji?

Ne mogu ja baš da sudim o tome kakva je književna scena u Srbiji. U svakoj oblasti vlada neki čemer i letargija, pa tako i na književnoj sceni. Ono što, recimo, željno iščekujem je novi roman Srđana Valjarevića, a hoću da pročitam i novog Basaru.

U jednoj pesmi kažeš: “A tako sam vesela kad znam da neću biti mirna i spokojna nikad.” Mislis li da život živi od nemira ili, pak, od spokoja?

Pa, teško da može da bude spokoja bez nemira. Nažalost ja kod sebe to ne mogu da nazovem “nemirom”, a volela bih. To su kod mene večito neke kataklizme (smeh) ili ja volim tako da ih doživljavam. Nemiri su mi kao godišnji odmor, a želim spokoj. Ili možda lažem sad, ne znam. (smeh)

Pesma “Pičkasta” zapravo je i dalje vrlo snažna, koliko i Magda u njoj. Šta su “pičkizmi” i koliko je za “biti čovek” važno disati odvojeno od njih?

Kao što sam izmislila jednom “pičkizmi” su sve ono što izgovoriš da hoćeš, a ne smeš da uradiš ili tako nekako, ne sećam se više. Mislim da ljudi vole da “laju” odnosno budu hrabri na rečima i to nam je svima neophodno, ali daj da bar svaki treći izgovoreni “pičkizam” izbrišemo i uradimo nešto povodom toga. U suprotnom, niko od nas kad ostane sam sa sobom neće moći da se izbori sa svojom prazninom i nedelima. Jer, kad popričaš sa sobom na kraju dana ili jedne decenije, uvidiš da posmatrača nema i da je trebalo nešto i da uradiš.

Image

Da li nas i u kojoj meri, rane čine lepima?

Mnogo nas voli da kaže kako nas ožiljci čine lepima. Kad kažeš “rane” one su još tu, žive. Rane svakako moraš da zaceliš, fizički ili fiktivno, one unutra. Posle njih nam ostaju ti ožiljci i ne znam da li nas čine lepim, ali svakako ih ne možemo sakriti. Važno je uvek imati mesto za novu ranu, odnosno ožiljak.

Slučajno sam naišla i na tvoj tvit “Magda, zakopčaj šlic, ispala su ti muda.” Kako žena sa mudima balansira između života, ljubavi, poezije, roditeljstva i posla?

Toliko se sada priča o tim ženama sa mudima i ja sama sam potencirala na tome više puta. Ta ženska “muda” čini sve ono o čemu smo pričale – brisanje “pičkizama”, donošenje odluka, lečenje sopstvenih rana, negovanje ožiljaka, a uz sve to i da budeš koleginica, umetnica, žena, majka, čistačica, ljubavnica… To je onaj teži put, otud valjda i ta muda. (smeh)

Dijana Knežević

Jovana Dimitrijević

Уобичајен

21. Maj 2012.

Image

U mnoštvu najrazličitijih interesovanja, ne uspevajući da procenim čime se Jovana primarno bavi, poželela sam da saznam to iz prve ruke. Onda mi je, polušaljivo, rekla da ni ona nije najsigurnija. Pa mi je pričala o tome kako je telo, bavljenje telom suština svih njenih, strastvenih, uranjanja u umetnost. I kako joj je performans prva strast. Ali, osim toga, Jovana Dimitrijević, tridesettrogodišnja umetnica iz Leskovca, osnivač je i Free Art Celebration programa. I (uskoro ćemo to i videti) režiserka. I aktivistkinja. I odličan fotograf. I sjajno crta. I divan je sagovornik. Evo ovakav:

WANNABE MAGAZINE: Ono što u masi tvojih interesovanja ostaje nepromenjeno jeste koncentrisanost na telo. Odakle tako snažna veza, zainteresovanost za ispitivanje granica “kuće duše”?

JOVANA: Došla sam na tu ideju dok sam ležala u zavojima nakon plastične operacije – liposukcije, zato što sam imala utisak da se nešto duboko u meni promenilo, ne samo spoljašnji izgled. Odjednom, bukvalno kao da se promenio genetski zapis. Počela sam da pravim radove koji opisuju to iskustvo, a bila sam razočarana što doktori misle da znaju bolje od mene kako se ja osećam, mada sam ja koristila rečenice kojima se oni obilato koriste dok propagiraju svoje usluge. Naravno, oni u stvari misle da je to gomila budalaština, jer znaju da vi nećete postati srećniji i bogatiji ako promenite lični opis. Ali to je zato što su to njihovi parametri; mene je zanimalo nešto sasvim drugo: da li je duša napravljena od mesa. Telo je mesto odakle se mogu menjati apsolutno sve doktrine i postavke: u umetnosti, religiji, nauci, filozofiji, kvantnoj fizici, sociologiji… Telo je najmoćnija i najsubverzivnija alatka.

Image

Koliko godina se već baviš performansom? Kako je počeo vaš “odnos”?

Pa bukvalno se performansom bavim mnogo godina. Otkad znam za sebe nastupam; kad sam bila mala pred komšilukom, mogla sam da imitiram apsolutno bilo koga, a kad bi mi to dosadilo, zavukla bih se pod sto da crtam. Godine su prošle, a ja nisam odrasla. Ako pogledaš Wikipediaju, definicija performansa je vrlo široka. Performans je bilo šta što pojedinac ili grupa izvode pred publikom. Ja sam neko vreme divljala po ulicama u najboljoj tradiciji performansa iz šezdesetih godina, a prvi “zvaničan” performans volim da kažem da mi je “Peep Show”, izveden 2007. na Aprilskim susretima u SKC-u. Izvela sam ga kao striptiz koji se posmatra “kroz” snimak mojih operacija.
Mada, bilo je i ranije nekih nastupa koji zapravo nisu bili to što sam ja htela da izvedem, nego sam radila kako kustos kaže, tako da ne smatram to svojim radom.

Koliko je tvoj strastven, provokativan rad nailazio na razumevanje na ovim prostorima? Koliko je javnost za njega zainteresovana?

Pa znaš kako je ovde. (smeh) Ovde ne može da se živi od stranački upošljenih na svim nivoima, pa su takve i kulturne institucije. Šta ja da pričam s nekim ko nema pojma, a ja mu donesem portfolio pun svakakvih čudnih i groznih stvari? Mi ne možemo čak ni da započnemo razgovor. Oni su tu da prave priredbe, da kače mrtve prirode, da dočekaju koje kulturno-umetničko društvo i, prvo i pre svega, da primaju platu. Oni platu ne primaju po učinku. Onda imamo medije koji su nepismeni. Većina ovoga što se sada vrti na televiziji i po novinama je sve jedna ružna ne-vest. Novinari od svega prave senzaciju ifreak show, pa možeš da zamisliš kako bih ja tu prošla. Zato se retko i oglašavam. Onda, tu je takozvana prosta publika koja retko zalazi u galerije, a i zašto bi zalazila, kad je tamo sve dosadno. Ni ja ne idem u galerije. Performans i nije isti kao one vrste nastupa koje traže mnogo publike i aplauz na kraju; to u performansu čak uopšte nije bitno. Izvešću ga isto pred jednim i pred sto i jednim gledaocem, bitan mi je taj unutrašnji osećaj zbog kojeg se performans povezuje sa drevnim ritualima. Međutim, istovremeno mi je jasno da taj osećaj u sebi ne bih imala bez publike spolja. Mislim da to objašnjava definiciju performansa.

Image

Baviš se i bolnim body artom čija je, danas, najpoznatija predstavnica, Marina Abramović. Šta je ono što te posebno privlači, što daje umetničku slobodu u ovoj vrsti performansa? Šta smatraš njegovim ciljem? Gde su granice?

Ono što me privlači bolnom body artu jeste u stvari prevazilaženje bola. Postoje brojne studije o tome u stilu “umetnost ili bolest”, pa se onda performeri upoređuju sa hrišćanskim svecima ili joginima, a performans sa nekom vrstom podvezivanja. Postoje naučna objašnjenja koja kažu da posekotine oslobađaju endorfin i sl. Mislim da je bolanbody art dobar način da se pošalje moćna poruka o nekom društvenom problemu. Ja kad sam bila razapeta, tražila sam da na mene projektuju lik ubijenog premijera Đinđića, a ne da me kanonizuju. Ili sam se bavila pitanjem nevidljivosti holokausta nad homoseksualcima. To su sve stvari koje niko ne voli da vidi, niti da o njima razmišlja; ali ako se izvedu kroz bolan body art, ljudi to moraju da vide i da im se ureže u sećanje. Umetničku slobodu mislim da omogućuje tvoj um, ali ovo sredstvo može da je prenese na druge umove. To je oslobađajuća moć bolnog performansa. Jer, svi prisutni u tom trenutku svedoci su toga da tvoje ubeđenje prevazilazi bol. Za mene je to i cilj bolnog performansa, a ne da te performans ubije. Pretpostavljam da je granica nesvestica, ali ja ne bih više ni dotle išla, jer to ničemu ne služi.

Postoji li mogćcnost da, u određenim slučajevima, bol nadvlada umetničko nadahnuće pri takvoj vrsti performansa? Šta u tom slučaju činiš?

Meni se desilo, kad sam bila razapeta, da sam u jednom trenutku shvatila da mi se spajaju gornji i donji pritisak. Kad sam shvatila da mi se to dešava, bila sam toliko slaba, da sam jedva počela da mrmljam da me odvežu, ali me niko nije čuo, pa sam se onesvestila. Kad mi je jedna žena iz publike donela vodu i osvestila me, pitala sam još koliko imam do kraja, rekli su još 10 minuta i tad sam osetila da mogu još toliko da izdržim. Popila sam mnogo vode i nastavila do kraja. Mislim da niko iz publike nije shvatao šta se dešava, jer sam bila vezana za drvo, pa nisam mogla da padnem; samo sam se tako klatila, ali u trenutku kada su me odvezali, izbljuvala sam se tako žestoko, da su svi počeli spontano da aplaudiraju i da ustaju; što od straha, što od ushićenja. Povraćka je bila veličine jednog metra kvadratnog. To je bio dobar performans, a, u stvari, jedan najgori.

Image

Trenutno radiš na kratkom filmu “Ženski sud za zločine protiv tela”, čija je premijera 26. maja, u Kući Kralja Petra. Čime se film konkretno bavi?

To je horor film. Želim da ga prikažem zato što produkcija traje veoma dugo, pa imam potrebu da makar nešto prikažem javnosti dok ne napravim dugometražni. Mislim da to dugujem i saradnicima. Film je inspirisan radnom kućom, čak konkretnim situacijama i ljudima u radnoj kući. Tu je jedna mrtva žena koja traži svoje telo, i jedan momak iz radničke klase. Inspiracija mi je japanski horor i japanske yurei, žene-demoni. One uvek proganjaju ubicu ili traže da se otkrije njihovo telo. U stvari, mislim da je tipična ženska situacija, horor. Naziv filma sam na engleskom prevela kao “The Unspoken: short dream” (Neizgovoreno: kratki san), što nema veze mnogo sa ženskim sudom, ali film u stvari izgleda kao da gledate košmar, a ženski sudovi ionako služe da se na njima kažu neizrecive stvari. Za neke mislim da još uvek nemamo ni reči.

Image

Image

Dijana Knežević