Category Archives: 1 – P.U.L.S.E

Ljubavi svetskih pisaca: Friedrich Nietzsche

Уобичајен

“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

Image

“Predugo je u ženi bio skriven rob i tiranin. Zato žena još nije sposobna za prijateljstvo; ona poznaje samo ljubav.”

Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu:

“Salomina pesma  zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”

Image

“Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati, a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.

Image

Niče, Lu i Re

U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”

Image

“Ovako hoću da su muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje, a oboje sposobni za ples, i glavom i nogama.”

Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj F. N.”

Image

“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.

Dijana Knežević

Advertisements

Luis Buñuel: Ateista zahvaljujući Bogu

Уобичајен

“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.” 

Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali(Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.

Image

“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”

Ovaj Španac, ali francusko–meksički režiser, jedan je od najznačajnijih predstavnika filmske avangarde i nadrealističke struje.

Rođen u Aragonu 1900. godine, Luis je bio najstarije od sedmoro dece. Na nagovor oca, upisuje agronomiju u Madridu, da bi se ubrzo ipak opredelio za književnost i filozofiju. Na studijama upoznaje Lorku (Federico García Lorca) i Dalija, i već uplovljava u vode nadrealizma.

Lorku je u svojoj autobiografiji “Moja labudova pesma” (My Last Sigh) opisao rečima:Blistav umveliki šarmerupadljivo elegantno odevenuvek sa besprekornomkravatomtamnih i sjajnih očijuFederiko je bio neodoljiv.” Rekao je i kako ga je druženje sa njim (tad još nije poznavao Dalija) postepeno menjalo, te kako se pred njim otvarao čitav jedan novi svet, koji mu je ovaj otkrivao iz dana u dan.

Image

Slavna scena iz “Andaluzijskog psa”

U to doba, proučavao je i hipnozu i Frojdovu (Sigmund Freud) psihoanalizu. Snovi su imali ogromnog značaja, kako na život njegovih filmova, tako i na njegov život generalno. Kadbi mi neko rekao: ‘Preostalo ti je 20 godina životaKako želiš da provedeš 24 sata usvakom danu koji ćeš proživeti?’, ja bih mu odgovorio: ‘Dajte mi dva sata aktivnogživota i 22 da sanjampod uslovom da mogu da se setim šta sam sanjao – jer sanpostoji jedino ako se ne zaboravi.’ ”

Upravo ovaj deo njegovog života, u kom je izučavao snove, hipnozu, nadrealizam i družio se sa Dalijem i Lorkom imao je, moguće, i ponajviše uticaja na formiranje njega kao režisera.

Tih godina smo se formirali kao ljudiTeško je naći reči za naše svakodnevne susrete,razgovorerad, šetnjepijanstvaposete madridskim bordelima (verovatno najboljim nasvetui duge neprospavane noći u Domu.”

U Madridu se bliže i upoznao sa filmom, kao član bioskopskog kluba, pišući filmske kritike i pesme. Pa ipak, tek u Parizu, nakon smrti oca, dolazi do njegovog umetničkog procvata. Nakon asistiranja u filmu “Pad kuće Ašer” (Fall of the House Usher), prema priči Alana Poa (Edgar Allan Poe), on se sa Dalijem upušta u svoj prvi režiserski poduhvat zvani – “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou).

Prema Bunjuelovim rečima, ovo delo je nastalo iz spoja jednog njegovog i jednog Dalijevog sna. Prožet nadrealističkim simbolima, od kojih je svaki priča za sebe, ovaj film, za konzervativnu publiku šokantan, bio je tek nešto manje skandalozan od sledećeg, samostalno režiranog i mnogo godina zabranjivanog “Zlatnog doba” (L’Age d’Or). Kako i sam Bunjuel kaže, gotovo svaki od njegovih filmova ima u sebi delove iz njegovih snova, a njegovi snovi lišeni su kasnijih pokušaja tumačenja i racionalizacije. “Andaluzijski pas” je i režiran tako da ne postoje slike koje bi dale mogućnost za racionalno, kulturološko ili psihološko tumačenje, već s ciljem da se što šire otvore vrata iracionalnog. Naredni film, “Zlatno doba”, režiran je bez Dalijevog učešča, jer je tada već otpočela njegova veza sa Galom, a Bunjuel je, u to vreme, Dalija ocenio kao potpuno promenjenog, a njihovo prijateljstvo kao prepuno nesuglasica.

Image

Scena iz filma “Lepotica dana”

U svojoj autobiografiji, kada se o ovom delu njegovog života radi, on naširoko piše o nadrealistima i pridruživanju nadrealističkom pokretu.

“Jedna od najčuvenijih anketa koju su sproveli nadrealisti počinjala je pitanjem: Čemu se nadate od ljubavi?. Ja sam odgovorio: Kada volim, nadam se svemu. Kada ne volim, ničemu. Smatrali smo da je voleti neophodno da bi se živelo, radilo, razmišljalo i istraživalo.”

Ovaj zaljubljenik u lepotu i snove, koji je odbijao da se priklanja ičemu do mašti, koji je podjednako odbijao i veru i nauku, celog života bio je odan i hedonizmu. Obožavajućimartini-draj, on je pisao o tome kako je celoga života pio, ali ne bivajući alkoholičar, čak ni pijan, već više omamljen. “Ako me pitate da li sam jedan jedini dan u životu doživeo tu nesreću da mi zafali pića, mogu vam otvoreno reći da se ne sećam takve situacije. Unapred se obezbedim, tako da uvek imam neko piće pri ruci.”

O piću je pisao kao o kralju, a o cigareti kao o kraljici, nužnoj uz piće. Iako je ceo život konzumirao cigarete, bio je prilično umeren i u ovoj strasti, ne premašujući kutiju gotovo nikad. Na stranicama svoje autobiografije divno, gotovo potpuno poetično, opevavao je lepotu cigarete i svih čula koja, u piću i duvanu, mogu da uživaju, gotovo podjednako koliko i u seksu.

Image

Fantastično opisana požuda u “Mračnom predmetu želja”

Ni njegovi junaci na platnu nisu lišeni ovozemaljskih zadovoljstava. Naprotiv. U “Lepotici dana” (Belle de Jour), za koju je dobio i Zlatnog lava, erotska maštanja predivne Ketrin (Catherine Deneuve) dočarana su nadrealističkom preciznošću, tako da gledaocu može i da promakne šta je od onoga što vidi na platnu stvarnost glavne junakinje, a šta san. U “Diskretni šarm buržoazije” (The Discreet Charm of the Bourgeoisie) gotovo polovina filma se odvija u snu, a ovde je san upotrebljen tako da se kroz njega ismeva buržoazija, što jeste bila jedna od Bunjuelovih najdražih tema.

Nakon duže pauze, živeći u Americi, on je snimio film “Zaboravljeni” (Los Olvidados) kojim dobija priznanje – nagradu za režiju, i vraća se u svet filma, a potom i u Pariz. “Virdijana” (Viridiana), još jedan od filmova kojima je dobio nagradu, njegov je prvi španski film. U “Anđeo uništenja” (The Exterminating Angel) on se ponovo, na interesantan način, bavi buržoazijom, u “Dnevnik sobarice” (Diary of a Chambermaid) – fašistoidnošću malograđana i niže klase. U svom poslednjem filmu “Taj mračni predmet želja” (That Obscure Object of Desire), otišao je za korak dalje od svojih poigravanja sa simbolima i filmskim prostorom, te iskoristio dve glumice za dočaravanje dve različite strane ličnosti jedne žene.

Image

“Mašta je najveća privilegija. Neobjašnjiva kao i slučajnost iz koje se rađa.”

Osim snovima, nadrealizmom, buržoazijom i malogrđanima, ovaj režiser ogromnog sjaja, bio je posvećen i pitanjima vere, verujući, pre svega, u slučajnost kao u gospodara svih stvari.

“Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva mi je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg nijedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao sam za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Možda su neki drugi svetovi, nedostupni našem saznanju, nastavili upravo tim nepojmljivim tokom. Otuda privlačnost haosa koju katkad duboko u sebi osećamo.”

Govorio je kako ateizam, odnosno njegova verzija ateizma, nužno vodi prihvatanju tajni. Iz tog razloga, gomile odgovora nije tražio ni okrećući se nauci, smatrajući je pretenciozno analitičnom i površnom i naglašavajući kako ona “ne uzima u obzir snove, slučajnosti, smeh, osećanja i protivrečnosti – sve ono što je meni dragoceno.” Maštu je, očekivano, stavljao na pijadestal, smatrajući da u njoj slučajnost može najfinije da se raspline. Niti svoje režiserske umešnosti spretno je pleo oko mašte, slučajnosti, igre, satire, lepote i haosa.

Igrom slučaja ili nužnosti, ostavio je nadrealno velik trag, svakom posvećenom sanjaru primamljiv i blještav.

Dijana Knežević