Category Archives: 1 – poezija

Budućoj ljubavi

Уобичајен

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

tumblr_lptfmxiE9P1qlnybeo1_500

Advertisements

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Sunčan dan s ove i one strane prozora

Уобичајен

Danas sam slobodna.
Danas ne radim.
Možda bih mogla da napišem pesmu.
Dok nisam radila
nisam ni mogla.
Šta znam,
gomilali su se
računi
dosada
dugovi
suze
očaj
i još štošta.
Sada je sve isto.
Ali je manje dugova
i skoro pa nimalo
dosade.
Ne stižem do nje.

Danas sam slobodna.
Sigurno da bih mogla da napišem pesmu.
Odrastao život je dosadan.
Posebno u danima kao ovi što su
kada pada kiša
i hladno je.
Vratila bih se tada
u krevet
kadu
mamin stomak.
To bih uradila
kada je ovakav dan
a moram na posao.
Danas, eto, ne moram.
Zato i pišem pesmu.
I kafa koju pijem je topla.
Pas mi spava na nogama
pa mi je i nogama toplo.
Spustila sam roletne.
Ne znam kakvo je napolju,
ali zvukovi liče na kišu,
pa pojačavam muziku.

Danas ne radim
i mogla bih da napišem pesmu.
Život onih koji rade je glup i dosadan.
Ne znam gde još dete
u sve to stane.
U stvari,
život,
ceo život,
ima tendenciju
da bude dosadan.
To je bezveze.
A kada to shvatiš,
duplo je glupo
jer onda moraš
taj isti život
da provodiš tražeći načina
da ubiješ dosadu.
Ja ih imam tako mnogo
samo moram malo biti strpljiva.
Mama je rekla da mi strpljenja manjka.
To je istina,
ali strpljenje i nije stvar odluke,
jer nestrpljenje živi u stomaku
i golica,
dosadno.

Danas ne radim
i ne znam kakvo je vreme napolju.
Ali zato pišem pesmu
o tome kako mi je svejedno za vreme.
Ne bih još da odrastem.
Upisala sam master
i pišem evo ovu
strašno neurednu pesmu
u kojoj nije ni jasno o čemu baš pišem.
To je zato što moram i sa pesmom
da se igram
pre nego što bude kasno,
pre nego što i ovo pisanje
počnem samo da radim, radim, radim.
Šta ti pesnici koji na svojim pesmama
zrađuju
učine s poezijom?
Strah me je da pomislim.
Pa opet,
Bukovski je bio dobar
do samog kraja.
Kako god.

Danas sam slobodna
i pišem pesmu o slobodi.
Kapor kaže
da je svako onoliko uzima
koliki mu je kapacitet pluća.
Pa, jebote,
gde je moj deo?
U pluća mi stane bar još pet puta ovoliko!

Mama mi je rekla
da je život malo lep
i malo više sranje.

Ovo je pesma
o pesmi
mami
i slobodi.

A dan je, iza roletna,
sigurno sunčan,
dok ne radim.

Dijana Knežević

Image

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.

Baš ništa

Уобичајен

Vidi, nije mi ništa!
Malo poluotkinute kože
visi sa mojih nadlaktica,
malo su mi kolena odrana.
Vidi, nije mi ništa!
Malo mi krv šiklja iz vena,
napolje,
ravno napolje.
Malo su mi zubi polomljeni
od cvoktanja u mraku,
od straha,
od čega bi drugog.
Malo su mi ruke
suve i odrane,
od pokušaja
prvo da sačuvaju sve iluzije
pa onda
da operu sve mrlje
na prošlosti.
Ne znam više ni zbog koga.
Ne sećam se više
šta je kome smetalo.
Samo sam žena,
eto,
pa padam na kolena,
pa dajem sve od sebe,
posvećeno,
jer tako se to radi,
i srce iz grudi
(njega sam sačuvala)
A čista moram biti,
k’o i prošlost moja,
izglancana,
ispolirana.
jer tako se traži,
jer drugačija ne valjam.
Ali, hej,
vidi,
nije mi ništa!
U razrovanim grudima
tako je mnogo života.
Pogledaj me,
ti mraku iz kog sam ispilela,
pune su mi oči neba,
puna mi je krv vatre.
Pogledaj me,
vidi kako
mi nije ništa!
Vidi kako
mogu
još dvadeset života
ovako da ništa nemam,
ovako rasparčana
svetom da idem
i da govorim
da sve imam,
da nije mi ništa,
nikad
da nije
mi baš ništa.

Image

Očevi

Уобичајен

Neki očevi koje znam
godinama su vežbali
da postanu ljudi i to se nikad nije desilo.

Neki očevi koje znam
igraju fudbal sa svojim dečacima
a svoje devojčice uče kako se bude dama.

Neki očevi koje znam
imaju stroge poglede i srca nežnih ivica.

Neki od njih koje sam srela
voze motore,
imaju duge kose,
svoje alkohole i
tuđe žene
sa kojima dele jedino svoju decu,
a to čine lepo.

Neki drugi koje poznajem
ne voze ništa
i ne idu nikud,
a sa svojim ženama
ne znaju šta bi
sa svojom decom.

Hlađenje

Уобичајен

Tebi treba vremena
da ohladiš glavu
a moja baš tada
postane vruća.

Tebi treba vremena
da naučiš
da drugi te voli,
a meni treba vremena
da naučim
da druge
volim nesebično.

Ti mi uvek tražiš
da batalim,
Ja ti uvek tražim
da govoriš.

Mi se uvek mimoilazimo.

A pomisli na trenutak samo
šta bi bilo
kada mogli bismo
malo jedno od drugog da učimo,
malo jedno od drugog da uzimamo.
Jebote,
čoveče,
pa nama nigde ne bi bilo kraja!

Al’ jebiga.
Ne znamo.

Dijana Knežević

Image