Category Archives: 1 – proza

Ugao i ništa

Уобичајен

Ima taj jedan ugao, znaš, na kom sam te čekala te jedne noći koja je možda mogla biti naša prva, a bila je samo naša stota.
Nisi bio ništa lepši od svih drugih, ali imao si usebi tako mnogo vatre. Ili možda i nije bilo tako mnogo, možda je samo bila neka od koje su moji prsti najlepše goreli?
Ni taj ugao nije bio ništa posebno. Ni pekare u kojoj bih mogla da se, za promenu, nahranim mrvicama hleba umesto mrvicama nade, ni kafića, malog smrdljivog, da u njemu skrijemo se, ni trafike u kojoj bih mogla u pola noći da kupim cigare, kad zafali pepela, kad vatra već sve spali.
Ništa.
Ni po čemu posebni ni ti ni taj ugao.
Ali, dođavola, od čitavog raskošnog i upišanog Novog Sada najbolje sam vas upamtila.

tumblr_lny1u2lBDF1qimoqwo1_500

Mali ljudi

Уобичајен

Gledam ih danima.
Mali ljudi, umotani u svoje male, nesrecne zivote, sto svojim malim ocima i velikim, grabljivim, rukama kupuju stvari u supermarketima.
Malim ljudima velike nesrece vise nad glavama.
Mali ljudi bezivotno gledaju u namirnice, bezvoljnu kasirku, trule jabuke i skupe cigarete.
Mali ljudi izlaze sa rukama prepunim velikih kesa.
Malim ljudima je svejedno sta koliko kosta dokle god su zivi.
Mali ljudi prilagodjavaju svoje male zivote stanjima u svojim propalim drzavama, propalim brakovima, dzinovskim upermarketima. Svemu.
Mali ljudi se malo bune. Kad bi se bunili vise, onda ne bi bili tako mali. Ali njima to ne smeta. Oni sa tim zive spokojno.
Mali ljudi vole da su mali. Nekada su se mozda toga plasili i gnusali, ali onda im je zivot pojeo velike snove i – jebiga.
Mali ljudi se guse u svojim skupim i jeftinim cigarama dok koracaju ka svojim malim i velikim i automobilima. Ako su automobili mali – mali ljudi su njima zadovoljni i ne traze vise. Samo neka vozi. Ako su automobili veliki – mali ljudi njima maskiraju svoje velike komplekse. Duboku nesrecu, male penise, promasene zivote.
Gledam ih danima.
U autobusima, kako su ruzni i smezurani. Nije sto su mali i nije sto su stari, nego sto su im oci stare, sto ne sijaju. Sto nema nista cemu se stvarno raduju, sto su zaboravili za sta zive.
Stiskam ruke u pesnice, zarivam nokte u dlanove. Nesmemovopostatinesmemovopostati. Ja sa svojim velikim snovima. Ja sto sam negde medju prasnjavim cd-ovima zaboravila svojih 200 knjiga poezije, svojih milion novinskih clanaka, ja sto svoje nista nisam zgazila i sto sve sam, po uzoru na Miljkovica, bacila u vatru, da ponovo se rodi. Pa onda, po njegovom savetu, a ugledajuci se na Silviju Plat, ja koja sam svoju vrelu glavu u vrelu rernu smestila, da veliki snovi po sebi se rasplinu. Hej! Ja koja sam izludela do svakog nerva i sve to – plaseci se, prokleto se plaseci da ne postanem takva. Da ne ostanem ovde, da ne umrem ziva. Ne sa malim ljudima, ne sa ovim ljudima!
Gledam ih danima.
Slinave i nasmejane.
Uvek su mi isti.
Ona sa prljavom kosom i ona savrseno skockana.
Onaj sa prljavim cipelama i onaj u ispeglanom odelu.
Ona sto prosti i ovaj sto je juce umro.
Ne volimo se.
Ja znam da nemaju nista.
Oni znaju da ja jos uvek mogu sve.
Zato sklonim pogled. Da ne gledam, bar. Da ne mracim. Da ne budem kao mali ljudi sto seju mrak. Da sijam, kad vec mogu.
I ja, sta cu, sinem.
U inat malima.

12_12_2008_0286347001229078470_ben_goossens

Želje su must have!

Уобичајен

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

3 u 1: Pornografija, bajke, vino i poezija

Уобичајен

Moj izbor albuma, filma i knjige

“New Skin for the Old Ceremony” – Leonard Koen (Leonard Cohen)

Image

Koen se sluša uz vino. Ne! Uz patnju. Ne, ne! Sluša se dok vodiš ljubav, kad si zaljubljen. Ne, ipak ne… Sluša se dok je napolju mračno, a ti si očajan ili poluočajan, ili dok je leto, ili dok je jesen i proleće. Najbolje, u stvari, dok je napolju kišno, a unutra toplo, uz čaj ili vino, ili gorku, crnu kafu, i cigaretu, umotan u ćebe, ili u nečiji zagrljaj, ili u neku tihu, ili u neku glasnu tugu. Eto tako nekako.

“New Skin for the Old Ceremony” sluša se na repeat, u svakom slučaju. Duboki, hrapavi glas ovog mračnog šarmera magično hipnotiše. Stvori vino! Stvori jesen! Izleči svaku bolest i razboli u svakom zdravlju! Ne možeš slušati “Take This Longing” i ne naježiti se. Nije pristojno. I ne možeš ostati hladan dok njegov šapćući glas peva “I Tried To Leave You”.

Play it again, L. Cohen!

Image

“Ultimo tango a Parigi” (Poslednji tango u Parizu)

Bertoluči (Bernardo Bertolucci) je ovde razbio! Napravio je bajku za odrasle!
Priča o dvoje stranaca koji se sreću u Parizu i uplovljavaju u neobičnu seksualnu (a potom i romantičnu) vezu može da probudi i tvoje međunožje, i tvoje suze, i tvoju čežnju, i tvoje misli o egzistencijalnom beznađu, i romantično sanjarenje o fantastičnom Brandu (Marlon Brando) ili Mariji (Maria Schneider).

Ovde je smešteno više lepote i poezije od zamislivog. Ako gledaš kroz poeziju i strast. I ako voliš. I ako tražiš sredinu između Diznija i pornografije.

“Znakovi pored puta” – Ivo Andrić

Image

Ovo stvarno jeste Biblija duše! Delo u kom je slavni nobelovac skupio misli koje je beležio celog života može da dirne ono najtananije i najlepše u tebi. Ako se pustiš. Ako mu se pustiš.

U slučaju da tražiš knjigu koju bi mogao/la čitati svakog dana, u sve i jednom raspoloženju, bez reda, jednako predano, godinama – ova može biti ta! Slavljenje života, lepota neuhvatljivosti vremena, čežnja za mirom, za prevazilaženjem unutrašnje “izdeljenosti” samo su komadić onoga o čemu Andrić priča. Utisak povezanosti sa autorom nepogrešivo je snažan: on ne piše, on priča – tebi.

I kad sa stotim po redu čitanjem završiš, bude samo ono o čemu je govorio: “Minut čiste radosti ostaje u nama zauvek kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Dijana Knežević

Razmrdavanje srca

Уобичајен

Tik-Tak

– Šta je to mama?

– Moje srce.

– A što tako sporo kuca?

– Malo je umorno.

– A kako se to srce umori kada mora da radi?

– Malo samo uspori, kao kad trčiš pa se zadišeš. Bude nešto mirnije par trenutaka, pa onda može da nastavi dalje.

– A ‘oće onda kucati brzo za pet minuta?

– Neće. Možda sutra.

– Što tek sutra?

– Treba neđto da ga oživi.

– Kako da ga oživi ako se samo umorilo, a radi?

– Da ga razmrda, u stvari.

– A jel’ može da se razdrma ako trčimo po kući?

– Ne znam. Možemo da probamo.

Trče.

–  Stani sad da čujem!

Sluša.

Tik-tak, tik-tak, tik-tak.

– Vidi, ponovo jako radi!

– Kad porasteš, treba da budeš Devojčica Koja Popravlja Srca. Svakom jedna takva treba.

Image

Iz priče o J.

Уобичајен

– Ali nećemo o tome. Htela sam ti nešto drugo pokazati. Vidi!

Navikla na smešne i stvarne magije koje se u njenom svetu zbivaju, gledala sam je ispored sebe i ličila mi je na dete koje pokušava da provali mađioničarski trik, neuspešno, da ga otkrije i kaže, k’o kad igra žmurke, “pujpikenevaži”. Pustila sam je da učini to što je namerila. Sa J. se, uostalom, i nije moglo drugačije.

Ustala je sa kreveta, iz onog magičnog kofera izvukla neko platno, providno, otvorila prozor i njime prekrila žaluzine, pa ga onda ponovo zatvorila.

Umesto belog, ledenog prizora, kroz prozor se, kao, u celoj njenoj ulici, videlo jedno stvarno, najstvarnije proleće. Sve sa suncem! Ona je stajala pred prozorom, pred tim magičnim roletnama, i činilo se da će dečije da zapljeska rukama, kao u čudu, kao u radosti pred tim prizorom, kao da ga ni očekivala nije.

Napolju je bilo sunčano i toplo. Otvorila je prozor i kao da je dašak toplog, gotovo teškog majskog vazduha ispunio prostoriju.

– Nije mnogo, znaš, al’ obmanem hladnoću toplinom za trenutak.

Stajala je i gledala nepostojeće prolećno nebo. Pretpostavljam, nije ni čula kad sam otvorila vrata i otišla.

 

Iz dnevnika

Уобичајен

Tvoja snaga me preplavljuje.

Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem postelju ratniku. Ja sam mu odmor. I šapućem ljubav onda kada vrati se u dom. Moja utroba je tvoj dom. Moje celo biće je tvoj dom. Ti ga preplavljuješ, a ono ni tada ne biva tobom sputano, već k’o voda zemlji dolaziš mi i samo se sve potpunije svoja iz tebe rađam.

Tako je lepo biti te pun onda kada svojom snagom moju snagu ne sputavaš, kada moja snaga pored tvoje može nesputano da se raspline, a da i dalje osećam da si jači. Meni trebaš jači. Kad moram da budem jača, ja svoju snagu u sebe zaključavam i onda me iznutra degradira. To je ružno i ne volim kada se desi.

A sa tobom rastem. Svaki put kada te tu ima – sve moje se uz sve tvoje uvećava. To je skoro pa neverovatno i pravi dar prirode i života. K’o da mogu da vidim, k’o da nekom drugom dešava se, taj veličanstveni trenutak u kom moje ja i tvoje ja tako skladno jedno uz drugo postoje.

Ti si voda ovoj zemlji koja jesam.

A ja te volim. I to je stvarno.

Dijana Knežević