Category Archives: Anais Nin

Knjige koje moraš pročitati 2. deo

Уобичајен

“Sofijin svet” – Justejn Gorder (Jostein Gaarder)

O knjizi:

Knjiga koja na interesantan način, kroz pisma između petnaestogodišnje Sofije i nepoznatog filozofa, uvodi čitaoca u istoriju filozofije. Zatečena u “zemlji filozofskih čuda”, pitanjma iz pisama Sofija povlači čitaoca za sobom.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što će ti biti interesantnija od srdnjoškolskog udžbenika iz filozofije. Zato što je – čak i ako te filozofija ne zanima – tužno je da ne znaš ništa o sofistima, egzistencijalizmu, racionalizmu. Zato što nemaš vremena, pa ti ovo dođe kao ubrzani kurs filozofije. Zato što je Gorder neverovatan!

“Paranoja u Las Vegasu” – Hanter S. Tompson (Hunter S. Thompson)

O knjizi:

Tompson opisuje putovanje sa prijateljem u srce “američkog sna”, prožeto iskustvima izazvanim korišćenjem psihoaktivnih supstanci. Tvorac gonzo novinarstva, kroz ovu knjigu približava sam stil izveštavanja u kom pisac/novinar smešta sebe u centar fabule i izveštava u prvom licu.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što ti se dopao film rađen po knjizi. Zato što te, ako te ne zanima novinarstvo, zanima delovanje droge na mozak. Zato što te, ako te ne zanimaju droge, zanima gonzo novinarstvo. Zato što te zanima potencijalna apsurdnost “američkog sna”. Zato što je knjiga šizofreno–haotično–humoristično-fantastična.

“O ljubavi” – Stendal ( Stendhal)

O knjizi:

Knjiga u kojoj je Stendal ukomponovano dao filozofski, izuzetno lični pogled na ljubav. Pojam po kojem je ova knjiga poznata jeste “kristalizacija”, što podrazumeva “ulepšavanje” voljenog bića, pridodavanjem divnih karakteristika koje ono potencijalno ne poseduje.

Zašto je moraš pročitati?

Zbog Stendalovog interesantnog stila pisanja. Zbog toga što je govorio i o svojim ljubavima. Zbog toga što si se nakon nekog od raskida pitao šta ti je uopšte bilo i kako ti se uopšte mogla dopadati osoba koja ti se dopala.

“Venerina delta” – Anais Nin (Anaïs Nin)

O knjizi:

Zbirka erotskih priča koje je ova književnica pisala za bogatog naručioca. Iako pisane izrazito ženskim erotskim pismom, svojom maštovitošću i eksplicitnošcu ove pričeraspaljuju maštu oba pola.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što teško da ćeš naići na spisateljicu koja je s toliko žara umela da pliva kroz literarnu vatru. Zato što voliš Henrija Milera i zanima te kako je njegova muza pisala. Zato što je “Venerina delta” istovremeno čulna, poetična i izuzetno provokativna.

“Slika Dorijana Greja” – Oskar Vajld (Oscar Wilde)

O knjizi:

Priča o mladiću koji prodaje dušu kako bi sačuvao mladost i lepotu. Moderna faustovska priča, sa akcentom na odnosu umetnosti i života, estetici, zavođenju, maštanju i kritici licemerja.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što te zanima da li je Vajld zaista bio peder. Zato što je umetnost poigravanje sa lepotom, a ovde je ima vise no ičega, čak i kroz romantične opise muškog opažanja muškarca. Zato što je ovo jedna od onih knjiga koje je pročitao svako ko je pročitao Belu grivu a ako nisi čitao ni jedno ni drugo – treba da se stidiš i baciš se na posao.

“Stepski vuk” – Herman Hese (Hermann Hesse)

O knjizi:

Knjiga govori o životu Harija Helera, intelektualca koji živi rastrzan između svoje dve prirode – prirode čoveka i prirode vuka. Kroz kontemplacije, Hari se neretko odaje alkoholu u jednoj od krčmi, upoznajući i Herminu  koja ga uvodi u potpuno nov način života. Kasnije poznanstvo sa kurtizanom Marijom otkriva mu tajne seksa i dovodi do daljih zadiranja u sopstvenu unutrašnjost.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što, ako ovo nisi pročitao – to ti je još veći propust nego da nisi pročitao “Sliku Dorijana Greja”. Zato što si i sam rastrzan između svoje ljudske, plemenite i kulturne prirode i prirode vuka – divlje, nagonske i surove. Zato što su “Stepski vuk” i “Demjan” manje–više lektira.

“Vatra i ništa” – Branko Miljković

O knjizi:

Ova zbirka pesmama ljubitelje poezije ostavlja bez daha, a onima koji ne gaje sklonost ka poeziji ipak otvara vrata do nje. Posebnu boju ovim pesmama daje osetan uticaj Heraklitove filozofije na Miljkovića – u kojoj sve od vatre nastaje i sve se vatri vraća.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što je ovo azbuka poezije. Zato što su mu reči prepune vatre. Zato što on zna da“ako pronađu zajednički jezik, ptica i vatra mogu da spasu svet”– makar u pesmi.

Nastaviće se…

Knjige koje moraš pročitati 1. deo

Dijana Knežević

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Anais Nin – perverzni anđeo

Уобичајен
“…A ja ću uvek biti devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica.”
Anais Nin (Anaïs Nin) je francuska spisateljica, u širim krugovima poznatija kao erotska spisateljica i muza čoveka koji “želi da ostavi ožiljak na svetu” – Henrija Milera (Henry Miller). Opisujući ga u svom dnevniku rečima:“U pisanju je vatren, muževan, animalan, veličanstven! To je čovek pijan od života. Kao ja.”, Anais mu je ipak povremeno, u ljubomori i besu, govorila kako nije muškarac već “dete koje sisa grudi sve dok ne prokrvare”. No, ono što je obojilo njen život i ujedno činilo da gotovo celog života održava vezu sa ovim američkim piscem, bila je upravo njena stalna potreba za vatrom, životnim dijalogom, večitim pokretom, krvlju.
Bogatim dnevnicima koje je pisala i izdavala čitavog života, pomerala je granice – kako književnosti tako i feminizma, te je danas i feministkinje uzimaju kao svoju muzu, a obožavana je i u homoseksualnim krugovima.
Anais Nin je rođena u Francuskoj, 21. februara 1903. godine. Posle razvoda svojih roditelja ona se sa braćom i majkom seli iz Barselone u Njujork – u kom već uveliko vodi dnevnik – da bi sa šesnaest godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Po njenim rečima, prvi susrest sa erotskom književnošću imala je kada se preselila u Pariz, u iznajmljeni stan, gde je u ormarima našla prave gomile erotskih knjiga koje su je opčinile.
Godine 1923. udala se za bankara i umetnika – Hjua Parkera Gilera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo (Jan Hugo). U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, usput upoznajući i svog najpoznatijeg ljubavnika Henrija, sa kojim otpočinje ljubavnu aferu.
Iste godine kada je upoznala Henrija, upoznaje i njegovu ženu – Džun (June Miller).
“Džun je rođena pripovedačica. Neprestano priča protivrečne priče o svom životu. Najpre sam pokušavala da im pohvatam konce, a potom sam se prepustila njenom haosu. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”
Dovodeći u pitanje istinitost pojedinih zapisa iz njenih dnevnika, kritičari su skeptični povodom potencijalne seksualno–romantične veze koju je ova spisateljica imala sa Henrijevom ženom, no u svojim dnevnicima Anais joj se vrlo otvoreno divi, ne skrivajući želju za njom. Istovremeno, ona naširoko piše o strasnoj ljubavi sa Milerom i rascepu između bračnog života i želje za slobodom.
“Doista verujem da bih, da nisam pisac, stvaralac, eksperimentator, mogla biti vrlo verna supruga. O vernosti imam visoko mišljenje. Ali moj temperament pripada piscu, ne ženi. Oduzmite prenapregnutost, cvrčanje ideja, i dobićete ženu koja voli savršenstvo. A vernost je jedno od savršenstava. Savršenstvo je statično, a ja sam u punom zamahu. Verna supruga je samo jedna faza, jedan trenutak, jedan preobražaj, jedno stanje.
Mogla sam naći muža koji me ne bi voleo tako isključivo, ali to ne bi bio Hugo. A sve što je Hugo, sve od čega je Hugo sastavljen, ja volim.”
U trećem delu tajnog dnevnika “Vatra”, opisuje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem istrasnu vezu sa Frojdovim učenikom Rankom. Uporedo sa tom vezom, njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali  uskoro napušta Ranka, zaključujući kako on čak i nije bio muškarac koji je telesno privlači. “Želim da budem svet za sebe… Osećam da mogu igrati sve uloge.” Vraća se u Pariz svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henriju, da bi u Parizu ponovo osetila neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Lek nalazi u Gonzolu Moru koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra ja podstičem vatru i u drugima.”
Njen drugi suprugRupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina dok je još bila u braku sa Hugom, bio je od nje mlađi šesnaest godina i posle smrti njenog prvog muža objavio je  necenzurisane verzije dnevnika. Nakon njene smrti, 14. januara 1977. godine, ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.
Iako je bila gotovo nepoznata do šezdesetih godina dvadesetog veka, Anais je u svojim šezdesetim stekla popularnost. Objavljeno je trinaest tomova njenih dnevnika, dvanaest romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Pred kraj života, predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona feministkinja. Njeno snažno, žensko pismo, dovelo je do preokreta u književnosti u kojoj se ženski glas do tada drugačije čuo. Anais je odbijala da o strasti piše “muški”, te su, pre svega, stranice njenog dnevnika preplavljene eksplicitnim opisima seksa – no sa izraženom ženskom čulnošću i naglašenom željom za eksperimentisanjem, seksualnom slobodom i sl..
Priča o Anais Nin je priča o ženi koja žudi da se otkrije, oslobodi – seksualno, umetnički i emocionalno, a dnevnici koji su iza nje ostali nastavljaju da pričaju tu priču i godinama kasnije.
Iz dnevnika:
Dijana Knežević

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Уобичајен

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?
Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.
Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?
Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred PitVikorija i Dejvid BekamEšton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.
Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.
Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.
Dijana Knežević