Category Archives: dijalog

Par reči o sreći

Уобичајен
Jesen je. 
N. i B. sede negde, u nekom parku, i nešto kao pričaju.
N.: Brate, smorio sam se. Strašno koliko mi je dosadno.
B.: Pa jebote, zvučiš kao klinac. Šta bi ti da mi sad kao radimo?
N.: Ne znam. ‘Ajde pričaj nešto pametno.
B.: Matori, na šta ti ja ovde ličim?
N. uzdahne, zapali cigaretu i gleda oko sebe nekoliko trenutaka, kao zamišljen, ili već nešto tako.
N.: Evo ja ću.
B.: ‘Ajde.
N. se kao ozbiljno nakašlje
N.: Baš sam razmišljao juče nešto…
B.: Nisi valjda?!
N.: A jebi se! Pazi: Znaš onaj trenutak kada ti se čini da stvarno imaš sve?
B.: Kako – sve, jebiga? Šta je – sve?
N.: Pa ne znam. Sve.
B.: Svašta može biti – sve.
N.: Pa, posao, recimo. Neku ribu, dobru, ono, baš te radi na emocije i strast i na sve. I oko sebe imaš neke ljude koje stvarno voliš i to. I dovoljno keša za nešto… za šta god (ako ne tražiš mnogo). I kao, neka govna sa samim sobom koje si prilično sredio, i ovo i ono. I, eto, recimo, i ono čime se baviš – kao cveta u tebi, oko tebe… Tako nekako, eto.
B.: Ne znam, jebiga. Meni to zvuči prilično haotično i kretenski ljigavo i dalje.
N.: Pa sranje, brate. Nije haotično. Ne znam kako da ti objasnim…
B.: Probaj.
N.: Zamisli, eto, nekog lika kako sedi… ne znam… na nekoj klupi, oko ponoći, dok jesen je, a toplo je.
B.: A što sedi na klupi?
N.: Nemam pojma, jebiga! Sačekaj da kažem.
B.: ‘Ajde.
N.: I sedi tako, a sa njim sedi i jedna riba.
B.: Koja riba?
N.: Neka s kojom je u vezi, mater mu jebem!
B.: Tako reci, matori!
N.: I taj lik je zagrli. Ili već tako neko sranje. Eto, zamisli to.
B.: Jesam.
N.: I onda na primer zapali cigaru. Vidi ispred sebe grad, kao sav u svetlima. I ona ga poljubi i nasmeje se.
B.: A što se nasmeje?
N.: Pa ne znam što se nasmeje. I njoj je lepo pa valjda zato.
B.: Aha.
N.: I on je pita što se tako kretenski smeška i ona mu kaže da je stvarno srećna, a on je taman mislio o tome. I sad zamisli da uz taj trenutak oboje recimo imaju neke godine razaznavanja sopstvenih sranja.
B.: Kakvih sranja?
N.: Užasnih. Mentalnih. Dosadnih. Onih koji pola života mogu da dave i smetaju ako se sa njim ništa ne čini.
B.: Kao, na primer, ako želiš da ti riba bude i sisata i guzata, a uporno ne nailzaš ni na jednu koja ima i sise i dupe?
N.: Sranje. Ne baš. Ali ‘ajde, može i tako.
B.: I sada, eto, taj lik, ili ta riba, neko od njih… kao sredili su, sami sa sobom, polovinu tih haosa i stvarno im je dobro. Ono, kada pomisle to – i – to, znaju zašto je misao takva. Kada hoće to – i – to ne libe se da to i traže. Kada im je dosadno – znaju šta da rade da im ne bude dosadno. I sve tako redom.
N.: Pa kontam da kontam poentu… Nego, otkud on sa tom ribom? Jel’ on kao znao šta traži kada je došao do to nje?
B.: E, u tome je kvaka! Zamisli da je on sasvim slučajno došao do te ribe.
N.: Kako slučajno, jebiga?
B.: Što si glup, brate? Ljudi se prosto slučajno sretnu i bude im dobro.
N.: ‘Ajde ok. Neka bude tako. Mada ja nisam nikada slučajno nekoga ljubio, jebao i sve to.
B.: Ma…! Nego… šta sam ono hteo reći…?
N.: Da im bude lepo?
B.: Ma ne, nešto drugo. Izgubio sam misao.
N.: Sranje.
B.: A baš je bila kul.
N.: Ko?
B.: Misao.
N.: Ma, nema veze. Ionako nisam ništa shvatio.
B.: To je zato što nemaš pojma kako je na trenutak imati sve.
N.: To je zato što ne znam šta bi moglo biti – sve.
B.: Svejedno.