Category Archives: emocije

Ugao i ništa

Уобичајен

Ima taj jedan ugao, znaš, na kom sam te čekala te jedne noći koja je možda mogla biti naša prva, a bila je samo naša stota.
Nisi bio ništa lepši od svih drugih, ali imao si usebi tako mnogo vatre. Ili možda i nije bilo tako mnogo, možda je samo bila neka od koje su moji prsti najlepše goreli?
Ni taj ugao nije bio ništa posebno. Ni pekare u kojoj bih mogla da se, za promenu, nahranim mrvicama hleba umesto mrvicama nade, ni kafića, malog smrdljivog, da u njemu skrijemo se, ni trafike u kojoj bih mogla u pola noći da kupim cigare, kad zafali pepela, kad vatra već sve spali.
Ništa.
Ni po čemu posebni ni ti ni taj ugao.
Ali, dođavola, od čitavog raskošnog i upišanog Novog Sada najbolje sam vas upamtila.

tumblr_lny1u2lBDF1qimoqwo1_500

Budućoj ljubavi

Уобичајен

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

tumblr_lptfmxiE9P1qlnybeo1_500

Komfor zona

Уобичајен

Umorna sam od ustajalih sećanja
na dom
ljubav
osmeh
oca
ljubavnika
cigaretu
dobar seks.
Umorna sam od brisanja
i ponovnog pisanja
u svoj lični rečnik
izizanih pojmova:
oprostiti
voleti
zauvek
nikad
obećavam.
Umorna od puderisanja
od plakanja crvenog nosa,
Umorna od skrivanja
kapilara popucalih
od dugog i dosadnog
vrištanja u sebi.
Umorna od traženja
posla i 
stana.
Umorna od zaobilaženja
vage
i kantice eurokrema.
Umorna od šetanja psa
do dna i dublje
pa mi tamo lize suže
i moli da se vratimo.
Umorna od teb, jeseni,
u sred jula.
Umorna od i tebe, voljeni,
kod triput sam prebolela.
Umora od tebe, živote,
što skrštenih ruku gledaš
kako ću se ovoga puta izvući.
A krvave su mi već ruke
od tih pokušaja da prekinem lance,
da ostanem slobodna, konačno,
pa da odmorim se,
kako valja da odmorim se.

Aleksandra Radović – “Svima nam fali one prave ljubavi”

Уобичајен

Na svom Twitter profilu ona poručuje: “Žao mi je, mržnja ne stanuje ovde. Probajte vrata pored.” U istom duhu je u intervjuu za Wannabe Magazine rekla kako je srećna što ima mogućnost da “svojim stihovima i notama miluje izranjavane duše željne ljubavi”, dodajući, kao i uvek – gordo, a nežno, kako je i sama deo njih.

Iako je za žutu štampu odbila da govori, a u razgovorima sa medijima je generalno “zatvorena”, Aleksandra Radović nije jedna od onih lažno šljaštećih zvezda koje će u javnost izneti čitavu svoju privatnost, a kasnije stidljivo pričati o onome što zaista jesu. Pred oči javnosti smestila je tek onoliko koliko je neophodno, a tek njena muzika bogato govori u njeno ime. To, ipak, ne znači da neće otkriti kako je “karijera utešna nagrada”, kako joj je kćerka “oaza spokoja i ljubavi”, te kako joj je “Zažmuri” jedna od najdražih autobiografskih pesama.

O svojim pesmama, načinu na koje nastaju, spoljašnjim, ali i unutrašnjim “uslovima”, sreći i stradanju koje im prethode, Aleksandra mi je rekla sledeće:

Image

WANNABE MAGAZINE: Verujem da je ono što daje posebnu snagu Vašoj muzici upravo činjenica da je većina Vaših pesama autobiografskog karaktera. Koje od pesama bi Vam bile najdraže? U kojima ste imali utisak da ste izrazili svoj emocionalni i interpretativni maksimum u tom trenutku?

ALEKSANDRA: Svaku pesmu, bilo da sam je ja napisala ili je napisao neko drugi za mene, otpevala sam iz srca. Naravno da su one koje ja pišem dobile i veći deo mene, jer su zasnovane na onome što se proživelo, bilo da je reč o meni ili nekome iz mog najbližeg okruženja. U tom smislu, posebno drage su mi “Zažmuri”, “Odavno”, “Bivši dragi” – od autorskih pesama, ali i “Kao so u moru” i “Čuvam te” – koje su za mene napisali Aleksandra Milutinović i Goran Kovačić. Zaista mi je teško da izdvajam, jer svaka pesma ima u sebi i deo mene.

Koliko je teško “ogoleti” se pred publikom, dozvoliti da kroz čistu emociju vide i ogromnu slabost, pa nakon toga, i dalje ponosan, a tek dopola im poznat, stajati pred njima?

Mislim da sam tek od drugog albuma počela da budem ličnija. Naravno da je teško, ali to je i svojevrsno pražnjenje. Ne volim da raspredam priče o svom privatnom životu i smatram da je pravi način da me publika upozna i doživi upravo moja muzika. Tu se može čuti sve, ukoliko pažljivo slušate.

Otvoreno pevati snažnu, dirljivu, ljubavnu, autobiografsku pesmu i znati da će se onaj kom je posvećena u njoj pronaći – da li je za to potrebna hrabrost ili se nekom drugom rečju može opisati ono što taj proces iziskuje?

Neke stvari u životu prosto ostaju nedorečene. Neke prilike da sve ono što ste dugo držali u sebi kažete onome ko vas je povredio, nikad u životu i ne dobijete. Tada na scenu stupa pesma. I uvek se onaj kome je posvećena i pronađe u njoj, samo mu nekada prija, a nekada ne. Na kraju priče, više nije ni važno. Važno je da ste rekli ono što vam je bilo na duši i da možete da nastavite dalje.

Na sceni je Aleksandra sva upletena u duboke i divne emocije, iako je, kažu, u razgovorima sa medijima često hladna i uzdržana. Kakva je Aleksandra privatno? Sve to zajedno ili nešto što u medijima i ne stižemo da sretnemo?

Vidim da ljudi često mešaju moju javnu personu sa onom privatnom. One, u principu, imaju vrlo malo sličnosti. Taj hladan i uzdržan stav u odnosu sa medijima je nešto na čemu sam radila. Na samom početku moje karijere sam videla sa kakvim sve stvarima i ljudima na estradi moram da se borim i odlučila da zauzmem takav stav. Mislim da sam donela dobru odluku. Privatno sam veoma emotivna, prijatelji kažu čak i previše. Spontana, predusretljiva i opuštena.

Image

Kako nastaju pesme za koje sami pišete tekstove? Da li se najpre dogodi tekst, pa tek kasnije melodija ili nastaju jednovremeno?

Kako kada. Sve je stvar trenutka. Uglavnom pišem noću i tada nastaju neki od mojih najiskrenijih i najdubljih tekstova i melodija, jer je noć idealna za osluškivanje sopstvenog srca i misli. Nekada sviram bez određene ideje o melodiji i harmoniji i ona se pojavi niotkud. A nekada se sve desi u istom trenutku.

U pesmi “Sviraj” postoji stih “Samo sviraj, da zavolim bol.” Mislite li da bez bola može biti istinskog stvaranja? I na koji način stvaranje proističe iz bola? Da li odmah, dok je rana još vrela, ili kasnije, kada su rane već zašivene, pa kad, s izvesne distance, gledamo u ono što boli?

Toliko smo već naviknuti da nas ljudi iznova i iznova povređuju da mi je taj stih “Samo sviraj, da zavolim bol” u stvari nešto što oslikava borbu naše duše da prihvati to kao neminovnost i saživi se sa tim. Mislim da ljudi koji u svom životu nisu doživeli krah u ljubavi nisu ni u stanju da iskreno pevaju o tome. Nekada je lakše odmah sve istresti na parče papira, a nekada je za to potrebno vreme.

Postoji li neko od izvođača ili umetnika uopšte ko je posebno uticao na Vas?

Naravno. Sting (Gordon Matthew Thomas Sumner – Sting) i Šade (Sade Adu) posebno.

Image

Svrha umetnosti, između ostalog, mogla bi ležati i u činjenici da ona pomaže u borbi sa životom. U Vašem slučaju, šta je ono što je umetnost Vašem životu dodala, a šta oduzela? 

Umetnici imaju svoj svet u kojem nalaze utočište od stvarnosti. Nekada je to dobro, nekada ne, ali ja volim da pobegnem u taj svet. Sama činjenica da mi je dato da se bavim umetnošću i onim što volim i što me ispunjava, čini me srećnom. Postoji, naravno, i ona druga, estradno-tabloidna strana ove profesije, koja mi nikada nije, niti će mi ikada prijati. Svi žele da znaju sve. Kvazi novinari se svim silama trude da vam unište ono na čemu godinama radite, da omalovaže vaš uspeh, da unesu razdor u vašu porodicu, izmisle sukobe sa kolegama, a sve pod izgovorom: “Vi ste javne ličnosti, to je sastavni deo vašeg posla”. Čudan smo narod i nekada imam utisak da je prosto sve “hejt” – koji može, ali i ne mora biti, ama baš ničim izazvan.

Ako pričamo o tome šta mi je umetnost oduzela, ona konkretno nije ništa. Samo mi je dala. Ljudi koji sebe nazivaju novinarima su ti koji umeju da obesmisle i izvrnu svaku vašu izjavu i time dovedu do toga da vas veliki broj ljudi potpuno pogrešno percipira. Ukoliko još sa njima ne želite ni da sarađujete, u stanju su da vas satanizuju da bi prodali određene tiraže ili vam, pak, prosto naneli štetu iz čisto ličnog animoziteta. U Srbiji će vas retko koje novine pohvaliti i napisati nešto lepo – ukoliko radite dobro svoj posao i to je veoma tužno.

Verujem da je onima koji su javne ličnosti još potrebnije da imaju “svoj svet”, mesto na kom su zaštićeni od onoga što ih, inače, na estradi, u javnosti okružuje. Šta je ono od čega je Aleksandrin svet sačinjen? Bez čega on ne bi mogao biti ono što jeste?

Moj svet je moje dete. Beskrajno uživam u njenom odrastanju, u našoj zajedničkoj igri, učenju, vremenu koje provodimo zajedno… Od svog deteta učim. Svakog dana. Ona je moja oaza spokoja i ljubavi.

Na sceni delujete neverovatno divno: istovremeno prepuno bola i snage, nesalomivo i krhko, senzualno, ponosno, gordo i nežno. Iz čega crpite sve ono čime Vaša pojava pleni? Da li je to nesto s čim se čovek prosto rodi ili pak nešto što se za života “izgradi”, bedemi koji za sebe iskrojimo?

Hvala Vam na tome… To nije nešto na čemu sam radila. Život se pobrinuo da emocije koje iskazujem na sceni budu nešto što sam duboko proživela. Bol i patnja o kojima pevam su stvarni. Nisu nepostojeći ili izmišljeni. Ljudi to prepoznaju kao čistu i duboku emociju, jer svi pate. Ne sećam se kada sam poslednji put čula da je neko rekao da je srećan i zadovoljan. Moralne granice praktično i ne postoje. U sadašnjem vremenu – sve je dostupno i svi su dostupni. Svima nam fali ljubavi, one prave i one za koju silno želimo da verujemo da će trajati zauvek. Kada nastupi otrežnjenje i shvatimo da takva ljubav ne postoji, ostaje ogromna praznina. Pevam iznova i iznova o tom žalu, da bih se i dalje osećala živom. Bez obzira na sve, želim da verujem i srećna sam i zahvalna što mogu svojim notama i stihovima da milujem izranjavane duše željne ljubavi, jer sam i ja deo njih.

Fotografija: Andreja Damjanović

Dijana Knežević

Adamova rebarca

Уобичајен

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da moje nebo neće otići
dalje od njegovih stopala.
Praviću mu ručak svakoga dana
i neću se zamlaćivati pričama
o muškim i ženskim poslovima.
Sve je ženski posao.
Ja ću da perem njegovu nečastivost,
da kuvam našu zajedničku nesreću,
da prostirem samo njegov prljavi veš
(ja ga nemam,
žena ne sme da stigne da ga ima),
da brišem prašinu sa njegovih sećanja
(neka ih sačuva,
sigurno ih je bilo i boljih od mene).

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da neću rovati po njegovim džepovima
tražeći dokaze naše zajedničke promašenosti.
Kad dođe s posla
uredno će ga čekati
supa koju sam od svojih suza spravila,
hleb koji sam rukama koje drma groznica
predano umesila.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću se zamlaćivati velikim filozofijama,
kad me pita šta je feminizam,
praviću se da ne znam.
Ako mi neko kaže da je moj veliki muž
još veći seksista – ja cu ga naivno pitati
šta to znači,
pa kad mi objasni,
dobrodušno ću ga zagrliti;
“Nisi, dragi, nisi,
njima samo smeta što si jači.”
Tako ću mu reči.
Tako ću i misliti.
Žena, uopšte,
ne treba mnogo da misli.
To rađa mnoge probleme
i suvišne misli,
a žena treba da rađa
jedino ručak,
jedino decu,
jedino brigu,
jedino pomirljivost
sa svojim malim i skučenim životom.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
reći ču “ne” svojim visokim stremljenjima.
Šta će meni snovi
ako njega nema da mi ih predloži?
Šta će meni kule i gradovi
ako njegova gospodarska čizma
u njih ne uđe?
Ima ta reč kod crnogoraca,
stopanica,
samo ženski rod ima.
Tako zovu ženu koja uvek ide
za svojim mužem,
u njegov trag u snegu gazi,
pa se svakome ko bi tuda prošao
čini da je putem hodao
samo muškarac.
Bicu stopanica njegova.
U korak s njegovim željama.
U korak s onim što od mene želi.
U korak s onim što se od mene traži.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
uveče, kada legnemo u postelju
(čak i kad malo zaudara na rakiju)
širiću svoje butine pokorno.
Neću očekivati da dira moje međunožje,
da zna bilo šta o malom čoveku u čamcu,
da zna bilo šta o ženskom orgazmu
(ta reč ionako nema ženski rod),
da zna bilo šta o tome šta bih i kako bih.
Širiću svoje noge poslušno,
radovati se njegovom vrhuncu,
jer to sigurno znači
da ga neće tražiti na nekom drugom mestu.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
ako imam bilo kakvu mrlju
na svojoj prošlosti,
dobro ću je prati svakoga dana.
moliću se velikom Bogu
da nikad ne sazna da sam
volela,
učila,
sanjala,
bila odviše gorda.
Žena sme onoliko koliko
muškarac želi da žena sme.
Ja smem njega,
meni će to biti dosta.

Dame i gospodo,
svečano obećavam
podsmevaću se kada na ulici sretnem
one čija je suknja prekratka
one čiji je dekolte predubok,
one čije su oči prejako našminkane,
one s crveno nakarminisanim usnama,
one nakinđurene,
one što ne znaju svoj himen da čuvaju,
pa žure da u što više kreveta uskoče,
zamišljajući da će ih takve neko
jednom hteti.
Obećavam, kažem,
da ću se podsmevati
i iskreno žaliti
one koje misle
da je za ženu važno da je svoja,
da je samostalna,
da uči – pre nego da rađa,
da zahteva – pre nego da moli.

Dame i gospodo,
svečano obećavam,
ako on ode pre mene,
ako ostanem sama,
ako mi se učini da slobodnije,
da dublje dišem,
neću očajavati
što nema baš mnogo sećanja
kojima bih mogla da se radujem,
što sam olako gurnula
neke devojačke snove.
Neću gunđati sebi u bradu
kako sam i zašto sam
pustila da nebo mi je
kod njegovih smrdljivih čarapa.
Mirisacu njegove košulje
i biće mi tužna i pusta
staračka postelja.
Ali neću,
obećavam,
neću misliti na to
da bi u njoj bio toplije
da sam život nečim stvarno svojim
stigla da ogrejem.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi bar znate,
od Adamovog smo rebra.
Da Adamu budemo igra i odmor i sreća,
za to nas je veliki Gospod stvorio.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi, Adamova rebarca napuderisana,
vi što ste slabiji pol,
vi što ste plodne porodilje,
vi što ste odane majke i supruge,
vi što ste jače,
a ne smete biti jače,
vi što imate snove,
a ne smete imati snove,
vi sšo ste modre od poslušnosti,
vi sto gorite od neispunjenog života,
vi što plamtite,
a ne smete da plamtite,
vi što vam broje
koliko vam ih je kroz krevet prošlo,
spustite pogled!
Dole!
Do njegove smrdljive cipele!
Tu da vam bude nebo,
tu da počnete i tu da završite,
ni svoje,
ni njegove.
Prazne i ničije.
Da se svečano zaklonite,
a ne zaklinjete.

Dijana Knežević

tumblr_lwuk5d74Fy1r2ym4xo1_500

Igra, smeh i ples senki

Уобичајен

Taj hod do ogledala i natrag,
to milovanje sopstvenog tela,
to divljenje bokovima,
to spuštanje zastora,
jer napolju ionako nema dovoljno sunca,
taj mali rat između tuge i strasti,
ta opskurna senka na licu,
to magično povijanje u struku,
dok telo se kreće,
ta pirueta u letu,
ispred plakara,
taj vrisak ispod zamagljenih zenica,
taj osmeh zaleđen na usnama,
to skupljanje mrvica ispod kreveta,
to kuvanje supe od suza,
to puderisanje crvenog nosa,
to pućenje krvavocrvenih usana,
taj miris što ostaje po pločnicima,
taj vetar u leđa,
ta leđa sa svetom na njima,
to rame što se traži,
ta ugušena sreća što cvili iz kofera,
ta misao o dolascima,
ta čežnja za odlascima,
taj oblak što se ne vidi
pa se nema na čemu sedeti,
taj strah da prestaje,
ta nada da ipak neće.
to dostojanstveno brisanje
tragova krvi što ostaju iza,
taj osmeh u lutanju,
ta čežnja da u haosu nađe se red,
to traženje izlaza
da vrata bi se mogla zaključati
i da nikad se ne izađe.
ta dečija slutnja
da biće dobro,
da biće najbolje,
da leteće se ponovo,
kroz igru, smeh i ples senki.
To ništa što ostaje iza svega.

Dijana Knežević

Image

Izmišljanje stvarnosti

Уобичајен

Imam jednu praznu sobu.
Goli, golcati zidovi.
Ništa od nameštaja,
ništa od zavesa,
ništa od tapeta.
Samo prozor jedan veliki
i svetlost jedna prirodna.
Tu ću te dovesti.
Da igramo se izmišljanja.
Da izmislimo sve što poželimo.
Da kažeš:
Napolju je proleće.
I da proleća bude.
Crtaćemo cvetove po staklu,
obući ga u žuto i šareno,
izmisliti sunce,
sve izmisliti.

Kad padne noć,
upalićemo sve upaljače
i izmisliti raskošni kamin.
Na podu,
pored golih zidova,
ispred kamina,
na nepostojećem ćebetu,
nežno ćeš me uzeti i čekati
da bliska vatra
ovu našu
pretvori u bezumnu.
Malo ću ti gristi ramena
dok mi malo čupaš kosu.
I malo više.
I malo više će vatre biti.
Da zagrejemo prostor.
Iznutra smo vreli.
Zidovi još uvek nisu.
Proleće sa prozora
golicaće nam bedra.
Reći ću:
Pokloni se cveću,
pokloni se vatri,
pokloni se bogu strasti i lepote.
I lomićemo prste o grebene tela.

Kad poželimo,
zalićemo prostor kofom vode,
ugasiti vatru iz izmišljenog kamina
i imati svoj okean.
Reći ćeš mi kako je bas lepo,
ovde, na plaži.
Nacrtaćemo sunce, iznad nas,
na plafonu
i biti, zvanično,
prvi ljudi sveta
koje su dva sunca ogrejala.
Ja ću imati i treće,
to niko neće znati;
tebe.
Nije mi hladno, reći ću,
nikad kad te ima.
I ti ćeš po podu
prosuti svoj kaput,
kao latice ruža,
pa ćemo malo biti mali
i gaziti po toj vlažnoj travi
i po tom vlažnom cveću,
ionako celi,
do grla,
mokri.

Pred spavanje,
ja ću ti pričati tu jednu bajku
o tom jednom čoveku
koji je sreo tu jednu ženu,
oteo je od pustinje
i odveo u divljinu,
gde je od pruća i lišća
izgradio zamak za nju.
U toj bajci, njoj je uvek bilo toplo,
u trošnom zamku,
među šupljim zidovima.
U toj bajci, to neću reći,
biću sva najlepša
i bićeš sav najlepši.
I biće, k’o i sada,
izmišljeno sve ono što ne postoji.
I imaće srećan kraj.
Al’ to je tajna, dodaću.
Moraju se otaljati još desetine života,
sve krvavih i znojavih,
da bi se i četvrto, pravo, sunce zbilo.

Pred jutro
(pričanje bajke do jutra mora trajati,
jer vreme uvek leti kada se u njemu izmišlja),
ti ćeš ispružiti svoje telo
da bude moj dušek,
a, osim njega,
od mojih haljina zakačenih po plafonu,
izmislićemo i te baldahine,
pa u pravom, pravcatom raskošu disati.

Kad usnimo,
samo ćemo nastaviti da stvarnost izmišljamo.

Ujutro,
ješćemo jedno drugm iz očiju
ostatke od snova.
K’o u onoj bajci,
bićeš mi nikad lepši
i biću ti nikad lepša.
A to jutro,
dok sa prozora sija proleće
(napolju je možda i zima,
to ne znamo),
trajaće sve dok ne shvatimo,
duboko i potpuno,
da najviše imamo
onda kad ništa, do svog sveta,
od stvarnosti i ne tražimo.
i kad celu smo kadri da je izmaštamo,
ogrejani samo mrvom mašte
i, od nelepote, zaklonjeni
pravom, pravcatom planinom ljubavi.

Okean će se zadovoljno smešiti.
I, k’o na pozornici:
spuštena zavesa i –
ljubav i krila i radost iza.
Iza sveta.
Iza svega.

Kraj.

Dijana Knežević

Image