Category Archives: emocionalni egzibicionizam

Komfor zona

Уобичајен

Umorna sam od ustajalih sećanja
na dom
ljubav
osmeh
oca
ljubavnika
cigaretu
dobar seks.
Umorna sam od brisanja
i ponovnog pisanja
u svoj lični rečnik
izizanih pojmova:
oprostiti
voleti
zauvek
nikad
obećavam.
Umorna od puderisanja
od plakanja crvenog nosa,
Umorna od skrivanja
kapilara popucalih
od dugog i dosadnog
vrištanja u sebi.
Umorna od traženja
posla i 
stana.
Umorna od zaobilaženja
vage
i kantice eurokrema.
Umorna od šetanja psa
do dna i dublje
pa mi tamo lize suže
i moli da se vratimo.
Umorna od teb, jeseni,
u sred jula.
Umorna od i tebe, voljeni,
kod triput sam prebolela.
Umora od tebe, živote,
što skrštenih ruku gledaš
kako ću se ovoga puta izvući.
A krvave su mi već ruke
od tih pokušaja da prekinem lance,
da ostanem slobodna, konačno,
pa da odmorim se,
kako valja da odmorim se.

Advertisements

Po uzoru na Silviju Plat

Уобичајен

Nemam više s čim da se hranim.
Nedostaju mi
slatkiši
cigare
hleb
poezija
on.
Hranim se otpacima.
Jedem biljke i sasušena sećanja.
Razvlačim kroz prste, umesto hleba,
ustajalu nadu,
Utapam u čajevima
(a trebalo bi u votki)
vrisak
jauk
suze.
I njušim tuđu poeziju
umesto svoju da rodim.
Besplodnog pera
pred njim gola krvarim.
Umesto da uzme I zagrli
on cuti i ustukne.
Kad nema cigarete i dima
po uzoru na Silviju Plat
otvorim rernu
i smestim glavu unutra.
I onda prođe.
Onda više ne boli.

 

Dijana Knežević

Image

Šta njoj smeta u „volim te“ rečima?!

Уобичајен
-Volim te, znas…
-Zaboga! Pa to je uzasno!

(Dijalog. Iz nekog oktobra, recimo.) 

Sta meni, dakle, smeta u te dve reci?
Skoro pa sve.
Osim sto nisam sklona konformizmu i tom utapanju u bezlicnoj masi (samo da bih sto tuplja bila, samo da bih se sto manje isticala, samo da bih sto manje besmisla imala na svojoj grbaci, samo da bih kroz jedno mogla da objasnim sve, samo da…) osim toga, dakle, nisam sklona ni bahacenju s emocijama. Neka sam i poluinfantilna, mada je to sve osim istine.
Ne zelim bas da kazem kada sam poslednji put te dve reci izgovorila, bilo kome, jer bih se totalno smorila i poverovala u tu pricu o poluinfantilnosti koji ljudi povremeno pominju kada se o meni radi – mada zapravo potpuno neosnovano, ako se uzme u obzir da ja apsolutno nisam covek sklon da trckara svetom rasporene unutrasnjosti govoreci univerzumu: Ej, ovo sam ja, pogledaj me!
Ne zelim da me gledaju i zagledaju. Spoljasnjost – to je ok. Mozete da je zagledate, da zavirujete sa svih strana. A unutrasnjost… o, tu je pristup pretezno zabranjen. Postoji zapravo jedan deo koji tako stoji na izvol’te i koji svako moze da dirne, ne zbog toga sto mi nije bitan, vec zbog toga sto mi je lakse da sa samom sobom disem onda kada ne moram sva u sebe da se zakljucavam. Ostatak moje unutrasnjosti biva prikazan samo ljudima koji su mi izuzetno dragi (koje izuzetno volim, ‘ajde).
Mogla bih da poverujem da u svemu tome ima i komad samozivosti i sebicnosti. Razmatrala sam i tu mogucnost, stvarno jesam. Kao: ja zamisljam da je sve u meni beskrajno dragoceno pa to tako brizljivo cuvam, pokazujuci se samo odabranima.
Malo mi to zvuci besmisleno, ali ostavljam i tu mogucnost otvorenom.
Ono sto pokusavam da objasnim, Andric je divno i mudro nazvao emocionalnim egzibicionizmom. I u te dve presjajne reci staje gotovo sve ono cega se ja gnusam.
Ali, ‘ajde, mogla bih da krenem od sledeceg…
Kada je “volim te” ok stvar za izreci:
  Kada je govoris mami/tati/sestri/bratu… (I rodbini koju istinski volis, a ne onoj u cijoj se blizini jezis zbog ponovnog suocavanja sa ljudskim idiotlukom.)
  Kada je govoris prijateljima – onima koje istinski volis, dakako, a ne onima koje poznajes mesec, dva i tri.
  Kada je govoris coveku s kojim si u romanticnoj ljubavi. (Ne kao istinski romanticnoj, vec se to tako naziva) I ne posle mesec dana. I ne posle dva meseca. I ne bas ni posle tri. (U mom slucaju – to je najcesce nikada, ali ja ionako imam poluinfantilnost svoju da se sa njom branim…)
  Kada je govoris svom kucnom ljubimcu. (Njemu je to ok reci i posle nedelju dana, cak!)
Zvucalo bi bizarno kada bih ja sada rekla da za “volim te” reci postoji i neki vremenski okvir, ali je cinjenica da postoji. (Ili mozda ja samo nisam u dovoljnoj meri romanticno bice pa ne uspevam da poverujem u neke ljubavi na prvi pogled i sve te, oh, tako divne, moguce i coveku svojstvene stvari!)
Prosto, mi ne mozemo da nekog volimo za mesec, dva i tri. Moze nam biti drag, bas bas jako drag, beskrajno drag, ali ne mozemo da ga volimo, tako duboko, predano, istinski, sve i ako imamo potrebu da mu tu (jos uvek ne)ljubav izvristimo.
Stendal je o ovim stvarima vrlo lepo pisao.
Cika je naveo cetri vrste ljubavi, objasnjavajuci kako ih postoji jos mnogo, ali kako su u pitanju  tek nijanse:
1.  Ljubav – ukus (cista, ona koja je vise romanticna nego strastvena, ona iz koje “ispada” svaki komad neprijatnosti, nelepog, koja se dovodi u pitanje cim nelepo postoji, zapravo.)
2.  Ljubav – strast (za moj pojam objasnjenog – u knjizi nedovoljno objasnjena.)
3.  Fizicka ljubav (na nagonu zasnovana, dakako.)
4.  Ljubav iz sujete (u koju on, vrlo smelo, svrstava vecinu nasih ljubavi sto, bez obzira na sav talenat za idealizaciju, nije bas receno s preterivanjem.)
Ja, doduse, ne mogu reci da sam sigurna koja od ovih ljubavi bi trebala biti “prava ljubav”, ali mislim da bi ljubav – strast bila najpribliznija onome na sta se misli kada se govori o istinskom voljenju.
Dalje, cika Stendal objasnjava nacin na koji se ljubav radja, navodeci “slike” onoga sto se “dogadja u dusi”:
1.  Divljenje
2.  „U sebi se kaze: “Kakvog li uzivanja ljubiti to stovrenje, primate poljupce od njega!” itd.“
3.  Nada (ispituju se potencijalne savrsenosti, uglavnom se desava popustanje nagonima i dr.)
4.  Ljubav se rodila
5.  Prva kristalizacija
6.  Sumnja koja se radja
7.  Druga kristalizacija (u kojoj se trazi potvrda za “on/ona me voli”)
tumblr_lkb13kdoc71qzr04eo1_500
Cika Stendal nadalje objasnjava kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu danaIzmedju broja dva i tri mesec dana (“Ako se nada ne pojavljuje brzo, neosetno se odustaje od broja 2. kao da donosi nesrecu”). Razlika izmedju 3. i 4. stepena je vrlo suptilna. Nema razmaka izmedju broja 4. i 5. „Njih moze razdvojiti samo intimnost.“
Izmedju broja 5. i 6. moze da prodje nekoliko dana, sto zavisi od smelosti i zestine karaktera. A izmedju  6. i 7. nema razmaka.
Pretpostavimo da je rec “kristalizacija” ostala nejasna, iako naslucujemo njen smisao.
Covek je, dakle, i kroz ljubav sklon da idealizuje voljeno bice (ili ljubav samu) pa cika Stendal (meni izuzetno mio) naglasava kako se ljubav moze smatrati pravom tek onda kada “pobedi” obe kristalizacije.
U prvoj shvatamo nesavrsenosti voljengo bica, “odvajamo” se od njega na poseban nacin, preispitujemo svoje/njegove odluke itd., dok u drugoj kristalizaciji (do koje se uglavnom dolazi vec nakon prve – kada se sumnja izrodi) preispitujemo samu ljubav koju osoba potencijalno gaji za nas.
(I ne mogu vise da vam prepricavam Stendalove mudrosti. Citajte ga. Divan je, divan!)
I on je, dakle, mudro naveo kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu dana. Nimalo slucajno. Mogu se i cuti ta nagadjanja da sama zaljubljenost traje do sest meseci (oni koji imaju srece zadrze leptirice i duze).
U zaljubljenosti imamo grcevitu potrebu za covekom na koga je zaljubljenost usmerena. Mislimo na njega milion sati dnevno, ceznemo za poljupcima, dodirima, seksovima, razgovorima, blizinom… U ljubavi prihvatamo odusustvo voljenog bica. Ono nam je potrebno, ali ne osecamo kao da “gubimo vazduh” kada nije u nasoj neposrednoj blizini.
Kada se govori o ljubavi i seksualnoj zelji, ona je, pak, burna sama po sebi i (kada je nagon zdrav) tesko da ume biti suptilna na onaj nacin na koji ljubav jeste.
Pomalo se, dakle, blizimo odgovoru na pitanje: “Zasto nije ok reci volim te nakon pet i deset nedelja poznanstva?”
Zasto sto je besmisleno. Tacka.
tumblr_m3o3klG44G1rrugdfo2_500
Iako sam, zbog svoje beskrajne sebicnosti i egoisticnosti, sklona da svoje misljenje stavljam ispred svih misljenja sveta, gore navedene stvari pretezno su cinjenice, a ne nesto sto sam bas ja, eto, juce, eto, iz dosade izmislila.
Ipak, ako bih govorila o sebi licno, naglasila bih kako ja “volim te” ne volim da kazem ni onda kada istinski volim. Ili, ‘ajde, nije da prosto ne volim nego i ne umem. Treba mi vremena. Stvarno mi treba. Ponekad mi se cinilo da citava moja unutrasnjost vristi od zelje da te dve reci iz sebe izbaci, ali do toga nije dolazilo. Ponekad su iz mene te reci apsolutno ispadale. Ponekad se, eto, desavalo i da osecam da zelim da ih izgovorim, ali da ne uspevam. I, u tim slucajevima, obicno bi mi vrlo brzo bivalo vrlo jasno da je dobro sto ih nisam izgovorila jer ljubav i nije postojala.
Neko bi (ne bezrazlozno) ovde postavio pitanje – zasto su meni, eto, toliko vazne te dve mizerne reci kada su one samo reci. I to pitanje bi bilo skroz na mestu.
Ja zapravo zivim od reci (sto u buducnosti posebno planiram) i recenica “ljude cine dela, a ne reci” meni nikada i nije bila sasvim prihvatljiva, jer je rec, onda kada je ostra i kada je istinski iz same srzi bica proistekla, vec sama po sebi materijalizovana misao i kao takva ne moze biti bezvredna. Naravno, svet bi bio nesto drugacije mesto kada bi ljudi govorili samo one stvari koje misle, pa ni ja nesto posebno ne ispadam iz te skupine koja je sklona da recima “zatrpava” nekolicinu svojih osecanja i pomisli. Ipak, cesto se odlucujem za govorenje onoga sto osecam i mislim, pa, kao, nalazim da mi to daje za pravo da o recima govorim kao o beskrajno vrednima.
Moja profesorica psihologije je objasnjavala kako kada nesto “porecimo” (materijalizujemo u reci) – mi to nesto, ujedno, “ozivljavamo”. Ne znam da li u sebi nalazite primere koji bi ovo mogli da potvrde, ali ja sam sasvim uspevala da ih nanjusim. Primera radi:
Sklona sam da ljudima (pa ni sebi samoj) ne govorim o svojim zaljubljenostima, dok ne budem potpuno sigurna u njih, jer mi se uvek cini da, kada ih izgovorim kao postojane – one takve i bivaju, cesto pogresno, cesto vrlo pogresno.
Ali, ‘ajde, jos malo o vaznosti reci:
– Jezik je primarno sredstvo dozivljaja i izrazavanja naseg modela sveta(unutrasnji/spoljasnji jezik)
– Rec je vec interpretacija!
– Mi, u velikoj meri, vidimo i tumacimo svet u zavisnosti od navika grupe kojoj pripadamo (odnosno – ljudi razlicitih kultura vide svet na razlicite nacine, organizuju opazaje na razlicite nacine i sl.…) a primer za to bi mogli biti, recimo, Hopi–indijanci koji nemaju jezicke forme za izrazavanje proslosti, sadasnjosti ili buducnosti, te nemaju imenicu za sve sto kratko traje (plamen bi bio jednak sa dimom, jer umesto toga kod njih postoji tek rec “vatra”)… Dalje, Eksimi imaju pravu malu riznicu reci za vrste snega. Pa bi bilo fino navesti i kako smo mi jedan od retkih naroda (ne bih tvrdila – i jedini) koji u svom recniku ima rec “tudje”.
(Kako je ovo sve u vezi sa “volim te” – momentima, rekla bih i kako bismo da umesto “voleti”, “zeleti”, “biti zaljubljen” imamo jos poneke od reci koje izrazavaju nasa romanticna osecanja – umeli adekvatnije da ih izrazimo, pazeci na nijansu onoga o cemu govorimo. Ovako, istina, to i nije uvek jednostavno.)
No, da apsolviramo ovo…
Ne znam kako stvari kod vas stoje, ali u mom svetu, “volim te” je “pre vremena” lose reci iz sledecih razloga:
– “Kacim” se za reci. Ako si nesto rekao – to si rekao. Tu je tacka. Ne postoji mogucnost da to povuces. Ako si “volim te” rekao posle mesec dana i ja te sledeceg meseca ostavim, a ti budes sasvim miran i najmirniji, meni ce, logicno, biti sasvim jasno i najjasnije da tu ni “v” od voljenja nije postojalo, a nije kao bas lepo pricati sranja nekim ljudima sa kojima se lepo ljubis, lepo jebes, ili sta god.
– Kada cujem te dve reci osecam se ugrozenom upravo zbog toga sto meni one (verovatno i neosnovano) lice na nesto sto iziskuje istovetan odgovor. Istovetan odgovr se od mene uglavnom ne dobija. Dobija se opsirno objasnjenje zasto te dve reci u buducnosti ne treba da se koriste.
– Kada cujem te dve reci – najezim se. Nelepo, uglavnom. Pozelim da pobegnem. Kao, ako je “volim te” izreceno pre vremena – covek koji je to izrekao je ili covek koji se “kaci” za ljude, ili covek koji previse laska (potencijalni zavodnik, opisan u Kategorije ludaka na koje nailazim), ili je covek koji ocajnicki zeli da voli, ili je covek koji je emocionalno nezreo. Sto se mene tice, tu nema daljih odstupanja.
– Kada cujem te dve reci (zbog mog “kacenja” za reci, jel’te) desava se (onda kada sam iluzijama sklona, u zimu recimo), da pomislim da bi one mogle imati smisla, kog uglavnom u datom trenutku nemaju. Meni to ne treba. U mom svetu, nikome to ne treba. Volim ciste reci, ciste odnose, jasnocu pogleda, kacenje za samu srz stvari.  Volim da sve bude onako kako jeste i da se ne zamislja da su stvari ono sto nisu.
tumblr_lgxrm9zJBr1qe3ebyo1_500
I tako… Mnogo je, zapravo, razloga iz kojih te reci bas i ne volim da slusam.
Izgovaram ih, kao sto rekoh, odvec retko, a nekada i ne mogu da ih izgovorim, ali onda, kada ih izgovorim (ili cak i onda kada ih zapisem) za mene su one – amin! Na (mozda i romatican nacin) u mom svetu su one polujednake sa “zauvek”.
Volim te – i to je trajna radnja. Volim te – i stalo mi je do tebe. Volim te – i brinem za tebe. Volim te – i brinucu za tebe i onda kada ne budemo bili u ovoj ovakvoj vrsti ljubavi, i kada tu budu bili i neki drugi i deseti ljudi, osim ako se ne desi da ti to bas strasno, najstrasnije sjebes, a to se obicno ne desava jer kada te dve reci konacno izgovorim onda su poneke od stvari vec sasvim izvesne…
Citava ova prica nastala je, zapravo, zbog jednog, trenutno mi vrlo dragog coveka, koji, u sustini, sav i jeste nekako voljiv, i koji i tu rec tako lako trosi. (U mom svetu se tu uvek radi o „trosenju“, ali u njegovom svetu, s objasnjenjima oko svega toga, to nije trosenje vec drugacija upotreba tih reci. I to je ok, valjda. Ok je iako te reci kod mene imaju samo jedno jedinstveno znacenje.) Neki ljudi to prosto tako rade. Ili su neki ljudi prosto otvoreniji od mene same… Kako god.
No, htedoh reci, pricao mi je o tome kako “volim te” u njegovom svetu ima razne boje i kako je razlicite tezine. Kako je nekada volim te = ne mogu bez tebe, nekada je volim te = cinis me srecnim, nekada je volim te = ispunjavas me… I svasta tako, kaze, “volim te”, moze biti. I to je valja ok, kada se tako obazlozi. Ali kod mene je “volim te” samo jedno. I tada, kada se oseca, izgovara ili zapisuje – ono je sveobuhvatno. Ono je volim te = ispunjavas me, cinis me srecnim, cinis me tuznim, mogu bez tebe, ne mogu bez tebe, zelim te, razumes me… (I onda ovde ide matematicki znak za beskonacno.)
I nije to moje “volim te” neka dragocenost, bozemoj, ali meni samoj zaista jeste jer tada, kada ga izgovorim, znam da sam dostigla sami vrh tog osecanja i da je ono sto se materijalizovalo u reci kompletan odraz svega sto tom coveku zelim da kazem, objasnim i poklonim.
Dijana Knežević