Category Archives: faks

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Уобичајен

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?
Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.
Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?
Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred PitVikorija i Dejvid BekamEšton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.
Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.
Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.
Dijana Knežević
Advertisements

O srpskom patriotizmu, kvazi patriotizmu i još ponečem

Уобичајен

Tekst za ispit iz Novinarstva…

Kako je patriotizam u Srbiji već duže vreme izgovor za duboki nacionalizam, onaj koji bi imao da kaže nešto što se srpskim “patriotama” potencijalno ne bi dopadalo, a još je i na mestu premijera, sam bi sebe smestio na lomaču.
“…jer smo nebeski narod, te da za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teritoriju kojom smo želeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju krajeva je ipak merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda ste vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da i preplatite.
Druga stvar koja je bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.”

Navenede reči Zorana Đinđića danas su umnogome potrvrđene.
Zemlji u kojoj nacionalizam može da se rodi i bogato zaživi – dovoljni su motivi, dakle, dovoljna je zajednička istorija, svest o “zajedničkoj patnji”, ratovima i dr. nedaćama, dok je zemlji u kojoj bi zdrav patriotizam mogao da uzme maha potrebna i nova potvrda srpstva – kulturni spomenici, kulturne institucije, negovanje kulture, društva, pisma i sl.

Dubravka Stojanović u 3137. broju NIN-a, govoreći o srpskom patriotizmu i kvazi patriotizmu, povodom teksta motivisanog Danom Državnosti, navodi, između ostalog, i kako su se u Evropi ”pravile reprezentativne građevine ključne za institucije koje označavaju naciju ili istorijsko sećanje”, što u Beogradu nije bio slučaj. “Osim Narodnog pozorišta koje je napravio knez Mihailo, srpska država nije podigla do 1945. nijednu zgradu tog tipa.”
Kao patriote (nacionaliste?!) insistiramo na pisanju srpskim ćiriličnim pismom, držimo se izreke “Govori srpski, da te čitav svet razume”, mašemo raznim varijacijama na srpsku zastavu – sa crvenom bojom gore ili dole svejedno je, a reči himne “Bože pravde” znamo donekle. I s razlogom, dakako, postavljamo pitanje: Ko je danas patriota? Ili još bolje: Da li nam je patriotizam uopšte potreban, ako kao država i društvo stojimo na klimavim nogama?
Samozvane patriote bi čvrsto branile stav da baš zbog nas koji hoćemo EU, koji reči iz engleskog slenga koristimo u svakodnevnom govoru i koji ne slavimo srpsku Pravoslavnu Novu godinu, te ne verujemo u Boga i nemamo običaj da se redovno pričešćujemo i duhovno čistimo na pragu, sve sumnjivijih, crkvenih institucija…, da baš zbog nas – takvih – patriotizam i stize do krize, pa i sama drzava.
Ipak, kako kao nebeski narod nemamo običaj da obitavamo u onome što je Aristotel nazivao etikom zlatne sredine, dolazimo do toga, da oni drugi, samozvane patriote, pretežno ne znaju reči iz engleskog slenga, ali, isto tako, osim što pisu na srpskom ćiriličnom pismu, nisu baš sigurni (ili još bolje – jesu) u (ne)ispravnost svog pravopisa i gramatike, te nemaju mnogo ambicija za dalje obrazovanje, a teško da će baš oni biti ti koji će, da bi sprečili “izliv mozgova”, ostati u kolevci srpskoj i obogatiti je.

Da li je patriota – patriota ako se klanja pravoslavlju, neguje svoje pismo, istorijska sećanja i živi u zemlji u kojoj se oseća dovoljno slobodnim da onoga ko sebe ne naziva patriotom – nazove izdajnikom?
Ili je patriota – patriota ako se, recimo, klanja pravoslavlju, neguje svoje pismo, istorijska sećanja, ali nastoji i da prikupi nova kojima bi stara mogao da okrepi, te želi da neguje kulturu, da je potencijalno obogati svojim stvaranjem, a pri tom nema potrebu da svakoga ko se ne deklariše kao patriota nazove izdajnikom?

Volim, dakle, subjektivan sam

Voleti svoju zemlju, odnosno biti patriota, može da ima izuzetno široko značenje:
Volim svoju zemlju, a želim da je napustim jer u njoj nemam perspektivu – može biti vrlo specifičan vid ljubavi prema zemlji u kojoj ti kao pojedinac shvataš svoju nemoć kao i potencijalnu nemoć zemlje u kojoj si.
Volim svoju zemlju, a želim da kradem, bijem se po ulicama, na stadionima – može takođe biti vrlo specifičan vid ljubavi prema zemlji u kojoj ti kao pojedinac shvataš svoju nemoć, a kako nemaš mentalnih ili materijalnih sredstava za svoj napredak odlučuješ da svoje frustracije kanališeš na takođe specifičan način.
Volim svoju zelju, a znam/ne znam koje su njene granice pa nisam baš ni siguran šta u njoj volim – sasvim je legitiman stav koji ti kao pojedinac možeš da zauzumeš u vremenu i mestu na kom se nalaziš.
Volim svoju zemlju i želim da ostanem u njoj, entuzijastičan ili neentuzijastičan, doprinosim njenoj kulturi, redovno izlazim na izbore, pratim aktuelna društveno – politička dešavanja – može biti danas još i najspecifičniji oblik patriotizma, ujedno potencijalno „pravi“, koji se sve ređe sreće među srpskom omladinom.

U zemlji u kojoj je “čistoća” rada gotovo svake od institucija dovedena u pitanje, u zemlji upitnih vrednosti i još upitnije budućnosti, u zemlji u kojoj, prema marketing istraživanjima, 81 odsto građana nema neophodna znanja o istoriji, dva odsto ispitanika ume da navede ime jednog prosvetitelja, polovina građana ne zna raspored boja na srpskoj zastavi, oko 77odsto ne zna reči himne, u zemlji, dakle, koja je svoj zdrav patriotizam ostavila u vremenu kada je SFRJ postojala – da li je pogrešno upitati se treba li nam patriotizam uopšte? Ili je pak potrebno vratiti se “građenju” društva i njegove kulture, pa tek onda razmišljati o patriotizmu koji će, za promenu, imati opipljive “dokaze” u stvarnosti, u vremenu i mestu na kom se sada nalazimo?
Srpski podmladak odrasta ili u uverenju da je Srbija mesto sa kog treba otići najbrže moguće ili u uverenju da su Srbi nebeski narod, a i jedno i drugo uverenje pomalo liče na bajke koje mame pričaju svojoj deci za laku noć, onda kada noć baš i ne treba da bude laka.

Konkluziju u ovoj priči praktično je nemoguće izvesti. Kao pojedinac koji voli ili ne voli i subjektivan je u svojoj ljubavi ili neljubavi, mogu da klimnem glavom na poslednje rečenice iz teksta Sandre Petrušić, pisanog fantastično sarkatičnim i, nužno, uptinim tonom.
“Ako stvari pogledamo iz tog ugla, onda postaje pomalo svejedno da li znamo kada je Dan državnosti. Ukoliko za poslednje dve decenije nismo uspeli da odredimo šta nam je država i koji su joj prioriteti već se i dalje saplićemo o iste probleme, pomalo je nebitno kog dana ćemo slatviti praznik te i takve države.”

Ujedno, put ka zdravom društvu, te i zdravom patriotitzmu, bi, pretpostavljam, baš odatle negde i trebao da krene.

Dijana Knežević