Category Archives: feminizam

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.

O mamama

Уобичајен

Zašto je jednog dana
mama obukla pantalone
i postala tata?
Sećam se, baš su joj lepo
stajale one haljine,
oni nakiti,
ono sve što je do tada nosila.

Zašto je jednog dana
mama vikala na tatu
i rekla mu da
treba da bude muško?
Zašto je mama tog jednog dana
tati, uopšte,
rekla da on treba da je muško,
kada očigledno jeste?

Zašto je jednog dana
mama bila budna
sa mnom i sestrom celu noć
pa ujutro otišla na posao
pa onda kuvala ručak,
pa onda prala suđe
i spremala kuću,
pa onda pomagala tati nešto,
napolju, u radionici,
pa se onda igrala sa mnom i Vanjom,
pa tek onda zaspala?
I zašto je tata tog istog dana
samo spavao,
jeo mamin rucak,
i bio u radionici
i onda ponovo spavao?

Zašto je jednog dana
mama rekla meni i Vanji
da budemo pametne,
da se ne zalećemo,
da mislimo prvo I najviše
– na sebe,
da imamo svoj novac,
da budemo samo svoje,
da je to najvažnije?

Zašto je jednog dana,
kad smo mi već porasle,
mama ponovo obukla pantalone
i postala tata,
i otišla negde Preko?

Zašto je mama, jednog dana,
dok je bila Preko,
zvala i rekla kako je strašno,
kako su bezumno patrijarhalni,
kako, prve bračne noći,
baba sedi pored njih,
da mlada ne bi zajebala mladoženju,
pa kako onda,
lepo i uredno,
igraju na svadbi sa mladinim
krvavim čaršavom,
i skupo je prodaju, naravno?
Zašto je mama,
tada kad je to rekla,
rekla da voli moje i Vanjine
pametne glave
i nenevine pičke,
više od svega nevinog i glupog?

Zašto je mama, jednog dana,
kad se vratila
bila još više mama
i još više tata?
I zašto se tati to nije dopadalo?

Zašto je mama, jednog dana,
porasla toliko
da su ti trebale četri ruke
da je zagrliš,
a tata je ostao toliko mali
da ni sa jednom
nisi mogao to da uradiš lepo?

Zašto je mama, jednog dana,
sa mnom i Vanjom,
u nekom drugom stanu,
imala, odjednom, neki lepši pogled,
iako nije imala nikakav posao,
iako je imala neplacenu kiriju,
iako je imala ispretumban život?
Kaže, imala je puno srce
i vetar u leđa.

Zašto je mama i mama I tata
a tata nije ni tata?

Adamova rebarca

Уобичајен

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da moje nebo neće otići
dalje od njegovih stopala.
Praviću mu ručak svakoga dana
i neću se zamlaćivati pričama
o muškim i ženskim poslovima.
Sve je ženski posao.
Ja ću da perem njegovu nečastivost,
da kuvam našu zajedničku nesreću,
da prostirem samo njegov prljavi veš
(ja ga nemam,
žena ne sme da stigne da ga ima),
da brišem prašinu sa njegovih sećanja
(neka ih sačuva,
sigurno ih je bilo i boljih od mene).

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da neću rovati po njegovim džepovima
tražeći dokaze naše zajedničke promašenosti.
Kad dođe s posla
uredno će ga čekati
supa koju sam od svojih suza spravila,
hleb koji sam rukama koje drma groznica
predano umesila.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću se zamlaćivati velikim filozofijama,
kad me pita šta je feminizam,
praviću se da ne znam.
Ako mi neko kaže da je moj veliki muž
još veći seksista – ja cu ga naivno pitati
šta to znači,
pa kad mi objasni,
dobrodušno ću ga zagrliti;
“Nisi, dragi, nisi,
njima samo smeta što si jači.”
Tako ću mu reči.
Tako ću i misliti.
Žena, uopšte,
ne treba mnogo da misli.
To rađa mnoge probleme
i suvišne misli,
a žena treba da rađa
jedino ručak,
jedino decu,
jedino brigu,
jedino pomirljivost
sa svojim malim i skučenim životom.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
reći ču “ne” svojim visokim stremljenjima.
Šta će meni snovi
ako njega nema da mi ih predloži?
Šta će meni kule i gradovi
ako njegova gospodarska čizma
u njih ne uđe?
Ima ta reč kod crnogoraca,
stopanica,
samo ženski rod ima.
Tako zovu ženu koja uvek ide
za svojim mužem,
u njegov trag u snegu gazi,
pa se svakome ko bi tuda prošao
čini da je putem hodao
samo muškarac.
Bicu stopanica njegova.
U korak s njegovim željama.
U korak s onim što od mene želi.
U korak s onim što se od mene traži.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
uveče, kada legnemo u postelju
(čak i kad malo zaudara na rakiju)
širiću svoje butine pokorno.
Neću očekivati da dira moje međunožje,
da zna bilo šta o malom čoveku u čamcu,
da zna bilo šta o ženskom orgazmu
(ta reč ionako nema ženski rod),
da zna bilo šta o tome šta bih i kako bih.
Širiću svoje noge poslušno,
radovati se njegovom vrhuncu,
jer to sigurno znači
da ga neće tražiti na nekom drugom mestu.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
ako imam bilo kakvu mrlju
na svojoj prošlosti,
dobro ću je prati svakoga dana.
moliću se velikom Bogu
da nikad ne sazna da sam
volela,
učila,
sanjala,
bila odviše gorda.
Žena sme onoliko koliko
muškarac želi da žena sme.
Ja smem njega,
meni će to biti dosta.

Dame i gospodo,
svečano obećavam
podsmevaću se kada na ulici sretnem
one čija je suknja prekratka
one čiji je dekolte predubok,
one čije su oči prejako našminkane,
one s crveno nakarminisanim usnama,
one nakinđurene,
one što ne znaju svoj himen da čuvaju,
pa žure da u što više kreveta uskoče,
zamišljajući da će ih takve neko
jednom hteti.
Obećavam, kažem,
da ću se podsmevati
i iskreno žaliti
one koje misle
da je za ženu važno da je svoja,
da je samostalna,
da uči – pre nego da rađa,
da zahteva – pre nego da moli.

Dame i gospodo,
svečano obećavam,
ako on ode pre mene,
ako ostanem sama,
ako mi se učini da slobodnije,
da dublje dišem,
neću očajavati
što nema baš mnogo sećanja
kojima bih mogla da se radujem,
što sam olako gurnula
neke devojačke snove.
Neću gunđati sebi u bradu
kako sam i zašto sam
pustila da nebo mi je
kod njegovih smrdljivih čarapa.
Mirisacu njegove košulje
i biće mi tužna i pusta
staračka postelja.
Ali neću,
obećavam,
neću misliti na to
da bi u njoj bio toplije
da sam život nečim stvarno svojim
stigla da ogrejem.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi bar znate,
od Adamovog smo rebra.
Da Adamu budemo igra i odmor i sreća,
za to nas je veliki Gospod stvorio.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi, Adamova rebarca napuderisana,
vi što ste slabiji pol,
vi što ste plodne porodilje,
vi što ste odane majke i supruge,
vi što ste jače,
a ne smete biti jače,
vi što imate snove,
a ne smete imati snove,
vi sšo ste modre od poslušnosti,
vi sto gorite od neispunjenog života,
vi što plamtite,
a ne smete da plamtite,
vi što vam broje
koliko vam ih je kroz krevet prošlo,
spustite pogled!
Dole!
Do njegove smrdljive cipele!
Tu da vam bude nebo,
tu da počnete i tu da završite,
ni svoje,
ni njegove.
Prazne i ničije.
Da se svečano zaklonite,
a ne zaklinjete.

Dijana Knežević

tumblr_lwuk5d74Fy1r2ym4xo1_500

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

Уобичајен

Svaka žena obožava fašistu,

čizma u lice zversko,

zversko srce zveri k’o ti.

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – kako na njoj iznutra, tako i na njenom pisanju.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Snažan erotizam koji karakteriše celo njeno stvaranje, bio je ujedno i način na koji je živela. U skladu sa strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica je i ogromnog erotskog naboja. U njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

Opet sam to izvela

Jednom u svakih deset leta

To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put

Sjajna kao nacistički abažur,

Moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju,

Moje lice bezlično, fino

Jevrejsko rublje.

Salvet u kut.

O, moj neprijatelju.

Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?

Neprijatni zadah

Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso

Što grobna ga raka pojede

Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.

Meni je tek trideseta

I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.

Koliko đubreta

Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

Umorna od prstenja

Umorna od glasova u glavi

Koji joj kažu – pišu, umri

Ona stavlja glavu u pećnicu

Dobro zagrejanu, netom opranu

Da napravi svoj poslednji ručak

Za muža kojeg nema

Za decu koju neće videti kako odrastaju,

Čak i za suseda u

Stanu iznad njenog stana,

Jedinstven, originalan ručak

Po njenom receptu,

Ne osobito sladak,

Ručak koji je već i pre spremala

Ali joj nikad nije uspeo,

Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Dijana Knežević

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Anais Nin – perverzni anđeo

Уобичајен
“…A ja ću uvek biti devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica.”
Anais Nin (Anaïs Nin) je francuska spisateljica, u širim krugovima poznatija kao erotska spisateljica i muza čoveka koji “želi da ostavi ožiljak na svetu” – Henrija Milera (Henry Miller). Opisujući ga u svom dnevniku rečima:“U pisanju je vatren, muževan, animalan, veličanstven! To je čovek pijan od života. Kao ja.”, Anais mu je ipak povremeno, u ljubomori i besu, govorila kako nije muškarac već “dete koje sisa grudi sve dok ne prokrvare”. No, ono što je obojilo njen život i ujedno činilo da gotovo celog života održava vezu sa ovim američkim piscem, bila je upravo njena stalna potreba za vatrom, životnim dijalogom, večitim pokretom, krvlju.
Bogatim dnevnicima koje je pisala i izdavala čitavog života, pomerala je granice – kako književnosti tako i feminizma, te je danas i feministkinje uzimaju kao svoju muzu, a obožavana je i u homoseksualnim krugovima.
Anais Nin je rođena u Francuskoj, 21. februara 1903. godine. Posle razvoda svojih roditelja ona se sa braćom i majkom seli iz Barselone u Njujork – u kom već uveliko vodi dnevnik – da bi sa šesnaest godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Po njenim rečima, prvi susrest sa erotskom književnošću imala je kada se preselila u Pariz, u iznajmljeni stan, gde je u ormarima našla prave gomile erotskih knjiga koje su je opčinile.
Godine 1923. udala se za bankara i umetnika – Hjua Parkera Gilera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo (Jan Hugo). U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, usput upoznajući i svog najpoznatijeg ljubavnika Henrija, sa kojim otpočinje ljubavnu aferu.
Iste godine kada je upoznala Henrija, upoznaje i njegovu ženu – Džun (June Miller).
“Džun je rođena pripovedačica. Neprestano priča protivrečne priče o svom životu. Najpre sam pokušavala da im pohvatam konce, a potom sam se prepustila njenom haosu. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”
Dovodeći u pitanje istinitost pojedinih zapisa iz njenih dnevnika, kritičari su skeptični povodom potencijalne seksualno–romantične veze koju je ova spisateljica imala sa Henrijevom ženom, no u svojim dnevnicima Anais joj se vrlo otvoreno divi, ne skrivajući želju za njom. Istovremeno, ona naširoko piše o strasnoj ljubavi sa Milerom i rascepu između bračnog života i želje za slobodom.
“Doista verujem da bih, da nisam pisac, stvaralac, eksperimentator, mogla biti vrlo verna supruga. O vernosti imam visoko mišljenje. Ali moj temperament pripada piscu, ne ženi. Oduzmite prenapregnutost, cvrčanje ideja, i dobićete ženu koja voli savršenstvo. A vernost je jedno od savršenstava. Savršenstvo je statično, a ja sam u punom zamahu. Verna supruga je samo jedna faza, jedan trenutak, jedan preobražaj, jedno stanje.
Mogla sam naći muža koji me ne bi voleo tako isključivo, ali to ne bi bio Hugo. A sve što je Hugo, sve od čega je Hugo sastavljen, ja volim.”
U trećem delu tajnog dnevnika “Vatra”, opisuje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem istrasnu vezu sa Frojdovim učenikom Rankom. Uporedo sa tom vezom, njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali  uskoro napušta Ranka, zaključujući kako on čak i nije bio muškarac koji je telesno privlači. “Želim da budem svet za sebe… Osećam da mogu igrati sve uloge.” Vraća se u Pariz svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henriju, da bi u Parizu ponovo osetila neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Lek nalazi u Gonzolu Moru koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra ja podstičem vatru i u drugima.”
Njen drugi suprugRupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina dok je još bila u braku sa Hugom, bio je od nje mlađi šesnaest godina i posle smrti njenog prvog muža objavio je  necenzurisane verzije dnevnika. Nakon njene smrti, 14. januara 1977. godine, ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.
Iako je bila gotovo nepoznata do šezdesetih godina dvadesetog veka, Anais je u svojim šezdesetim stekla popularnost. Objavljeno je trinaest tomova njenih dnevnika, dvanaest romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Pred kraj života, predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona feministkinja. Njeno snažno, žensko pismo, dovelo je do preokreta u književnosti u kojoj se ženski glas do tada drugačije čuo. Anais je odbijala da o strasti piše “muški”, te su, pre svega, stranice njenog dnevnika preplavljene eksplicitnim opisima seksa – no sa izraženom ženskom čulnošću i naglašenom željom za eksperimentisanjem, seksualnom slobodom i sl..
Priča o Anais Nin je priča o ženi koja žudi da se otkrije, oslobodi – seksualno, umetnički i emocionalno, a dnevnici koji su iza nje ostali nastavljaju da pričaju tu priču i godinama kasnije.
Iz dnevnika:
Dijana Knežević