Category Archives: film

Luis Buñuel: Ateista zahvaljujući Bogu

Уобичајен

“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.” 

Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali(Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.

Image

“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”

Ovaj Španac, ali francusko–meksički režiser, jedan je od najznačajnijih predstavnika filmske avangarde i nadrealističke struje.

Rođen u Aragonu 1900. godine, Luis je bio najstarije od sedmoro dece. Na nagovor oca, upisuje agronomiju u Madridu, da bi se ubrzo ipak opredelio za književnost i filozofiju. Na studijama upoznaje Lorku (Federico García Lorca) i Dalija, i već uplovljava u vode nadrealizma.

Lorku je u svojoj autobiografiji “Moja labudova pesma” (My Last Sigh) opisao rečima:Blistav umveliki šarmerupadljivo elegantno odevenuvek sa besprekornomkravatomtamnih i sjajnih očijuFederiko je bio neodoljiv.” Rekao je i kako ga je druženje sa njim (tad još nije poznavao Dalija) postepeno menjalo, te kako se pred njim otvarao čitav jedan novi svet, koji mu je ovaj otkrivao iz dana u dan.

Image

Slavna scena iz “Andaluzijskog psa”

U to doba, proučavao je i hipnozu i Frojdovu (Sigmund Freud) psihoanalizu. Snovi su imali ogromnog značaja, kako na život njegovih filmova, tako i na njegov život generalno. Kadbi mi neko rekao: ‘Preostalo ti je 20 godina životaKako želiš da provedeš 24 sata usvakom danu koji ćeš proživeti?’, ja bih mu odgovorio: ‘Dajte mi dva sata aktivnogživota i 22 da sanjampod uslovom da mogu da se setim šta sam sanjao – jer sanpostoji jedino ako se ne zaboravi.’ ”

Upravo ovaj deo njegovog života, u kom je izučavao snove, hipnozu, nadrealizam i družio se sa Dalijem i Lorkom imao je, moguće, i ponajviše uticaja na formiranje njega kao režisera.

Tih godina smo se formirali kao ljudiTeško je naći reči za naše svakodnevne susrete,razgovorerad, šetnjepijanstvaposete madridskim bordelima (verovatno najboljim nasvetui duge neprospavane noći u Domu.”

U Madridu se bliže i upoznao sa filmom, kao član bioskopskog kluba, pišući filmske kritike i pesme. Pa ipak, tek u Parizu, nakon smrti oca, dolazi do njegovog umetničkog procvata. Nakon asistiranja u filmu “Pad kuće Ašer” (Fall of the House Usher), prema priči Alana Poa (Edgar Allan Poe), on se sa Dalijem upušta u svoj prvi režiserski poduhvat zvani – “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou).

Prema Bunjuelovim rečima, ovo delo je nastalo iz spoja jednog njegovog i jednog Dalijevog sna. Prožet nadrealističkim simbolima, od kojih je svaki priča za sebe, ovaj film, za konzervativnu publiku šokantan, bio je tek nešto manje skandalozan od sledećeg, samostalno režiranog i mnogo godina zabranjivanog “Zlatnog doba” (L’Age d’Or). Kako i sam Bunjuel kaže, gotovo svaki od njegovih filmova ima u sebi delove iz njegovih snova, a njegovi snovi lišeni su kasnijih pokušaja tumačenja i racionalizacije. “Andaluzijski pas” je i režiran tako da ne postoje slike koje bi dale mogućnost za racionalno, kulturološko ili psihološko tumačenje, već s ciljem da se što šire otvore vrata iracionalnog. Naredni film, “Zlatno doba”, režiran je bez Dalijevog učešča, jer je tada već otpočela njegova veza sa Galom, a Bunjuel je, u to vreme, Dalija ocenio kao potpuno promenjenog, a njihovo prijateljstvo kao prepuno nesuglasica.

Image

Scena iz filma “Lepotica dana”

U svojoj autobiografiji, kada se o ovom delu njegovog života radi, on naširoko piše o nadrealistima i pridruživanju nadrealističkom pokretu.

“Jedna od najčuvenijih anketa koju su sproveli nadrealisti počinjala je pitanjem: Čemu se nadate od ljubavi?. Ja sam odgovorio: Kada volim, nadam se svemu. Kada ne volim, ničemu. Smatrali smo da je voleti neophodno da bi se živelo, radilo, razmišljalo i istraživalo.”

Ovaj zaljubljenik u lepotu i snove, koji je odbijao da se priklanja ičemu do mašti, koji je podjednako odbijao i veru i nauku, celog života bio je odan i hedonizmu. Obožavajućimartini-draj, on je pisao o tome kako je celoga života pio, ali ne bivajući alkoholičar, čak ni pijan, već više omamljen. “Ako me pitate da li sam jedan jedini dan u životu doživeo tu nesreću da mi zafali pića, mogu vam otvoreno reći da se ne sećam takve situacije. Unapred se obezbedim, tako da uvek imam neko piće pri ruci.”

O piću je pisao kao o kralju, a o cigareti kao o kraljici, nužnoj uz piće. Iako je ceo život konzumirao cigarete, bio je prilično umeren i u ovoj strasti, ne premašujući kutiju gotovo nikad. Na stranicama svoje autobiografije divno, gotovo potpuno poetično, opevavao je lepotu cigarete i svih čula koja, u piću i duvanu, mogu da uživaju, gotovo podjednako koliko i u seksu.

Image

Fantastično opisana požuda u “Mračnom predmetu želja”

Ni njegovi junaci na platnu nisu lišeni ovozemaljskih zadovoljstava. Naprotiv. U “Lepotici dana” (Belle de Jour), za koju je dobio i Zlatnog lava, erotska maštanja predivne Ketrin (Catherine Deneuve) dočarana su nadrealističkom preciznošću, tako da gledaocu može i da promakne šta je od onoga što vidi na platnu stvarnost glavne junakinje, a šta san. U “Diskretni šarm buržoazije” (The Discreet Charm of the Bourgeoisie) gotovo polovina filma se odvija u snu, a ovde je san upotrebljen tako da se kroz njega ismeva buržoazija, što jeste bila jedna od Bunjuelovih najdražih tema.

Nakon duže pauze, živeći u Americi, on je snimio film “Zaboravljeni” (Los Olvidados) kojim dobija priznanje – nagradu za režiju, i vraća se u svet filma, a potom i u Pariz. “Virdijana” (Viridiana), još jedan od filmova kojima je dobio nagradu, njegov je prvi španski film. U “Anđeo uništenja” (The Exterminating Angel) on se ponovo, na interesantan način, bavi buržoazijom, u “Dnevnik sobarice” (Diary of a Chambermaid) – fašistoidnošću malograđana i niže klase. U svom poslednjem filmu “Taj mračni predmet želja” (That Obscure Object of Desire), otišao je za korak dalje od svojih poigravanja sa simbolima i filmskim prostorom, te iskoristio dve glumice za dočaravanje dve različite strane ličnosti jedne žene.

Image

“Mašta je najveća privilegija. Neobjašnjiva kao i slučajnost iz koje se rađa.”

Osim snovima, nadrealizmom, buržoazijom i malogrđanima, ovaj režiser ogromnog sjaja, bio je posvećen i pitanjima vere, verujući, pre svega, u slučajnost kao u gospodara svih stvari.

“Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva mi je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg nijedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao sam za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Možda su neki drugi svetovi, nedostupni našem saznanju, nastavili upravo tim nepojmljivim tokom. Otuda privlačnost haosa koju katkad duboko u sebi osećamo.”

Govorio je kako ateizam, odnosno njegova verzija ateizma, nužno vodi prihvatanju tajni. Iz tog razloga, gomile odgovora nije tražio ni okrećući se nauci, smatrajući je pretenciozno analitičnom i površnom i naglašavajući kako ona “ne uzima u obzir snove, slučajnosti, smeh, osećanja i protivrečnosti – sve ono što je meni dragoceno.” Maštu je, očekivano, stavljao na pijadestal, smatrajući da u njoj slučajnost može najfinije da se raspline. Niti svoje režiserske umešnosti spretno je pleo oko mašte, slučajnosti, igre, satire, lepote i haosa.

Igrom slučaja ili nužnosti, ostavio je nadrealno velik trag, svakom posvećenom sanjaru primamljiv i blještav.

Dijana Knežević

Jovana Dimitrijević

Уобичајен

21. Maj 2012.

Image

U mnoštvu najrazličitijih interesovanja, ne uspevajući da procenim čime se Jovana primarno bavi, poželela sam da saznam to iz prve ruke. Onda mi je, polušaljivo, rekla da ni ona nije najsigurnija. Pa mi je pričala o tome kako je telo, bavljenje telom suština svih njenih, strastvenih, uranjanja u umetnost. I kako joj je performans prva strast. Ali, osim toga, Jovana Dimitrijević, tridesettrogodišnja umetnica iz Leskovca, osnivač je i Free Art Celebration programa. I (uskoro ćemo to i videti) režiserka. I aktivistkinja. I odličan fotograf. I sjajno crta. I divan je sagovornik. Evo ovakav:

WANNABE MAGAZINE: Ono što u masi tvojih interesovanja ostaje nepromenjeno jeste koncentrisanost na telo. Odakle tako snažna veza, zainteresovanost za ispitivanje granica “kuće duše”?

JOVANA: Došla sam na tu ideju dok sam ležala u zavojima nakon plastične operacije – liposukcije, zato što sam imala utisak da se nešto duboko u meni promenilo, ne samo spoljašnji izgled. Odjednom, bukvalno kao da se promenio genetski zapis. Počela sam da pravim radove koji opisuju to iskustvo, a bila sam razočarana što doktori misle da znaju bolje od mene kako se ja osećam, mada sam ja koristila rečenice kojima se oni obilato koriste dok propagiraju svoje usluge. Naravno, oni u stvari misle da je to gomila budalaština, jer znaju da vi nećete postati srećniji i bogatiji ako promenite lični opis. Ali to je zato što su to njihovi parametri; mene je zanimalo nešto sasvim drugo: da li je duša napravljena od mesa. Telo je mesto odakle se mogu menjati apsolutno sve doktrine i postavke: u umetnosti, religiji, nauci, filozofiji, kvantnoj fizici, sociologiji… Telo je najmoćnija i najsubverzivnija alatka.

Image

Koliko godina se već baviš performansom? Kako je počeo vaš “odnos”?

Pa bukvalno se performansom bavim mnogo godina. Otkad znam za sebe nastupam; kad sam bila mala pred komšilukom, mogla sam da imitiram apsolutno bilo koga, a kad bi mi to dosadilo, zavukla bih se pod sto da crtam. Godine su prošle, a ja nisam odrasla. Ako pogledaš Wikipediaju, definicija performansa je vrlo široka. Performans je bilo šta što pojedinac ili grupa izvode pred publikom. Ja sam neko vreme divljala po ulicama u najboljoj tradiciji performansa iz šezdesetih godina, a prvi “zvaničan” performans volim da kažem da mi je “Peep Show”, izveden 2007. na Aprilskim susretima u SKC-u. Izvela sam ga kao striptiz koji se posmatra “kroz” snimak mojih operacija.
Mada, bilo je i ranije nekih nastupa koji zapravo nisu bili to što sam ja htela da izvedem, nego sam radila kako kustos kaže, tako da ne smatram to svojim radom.

Koliko je tvoj strastven, provokativan rad nailazio na razumevanje na ovim prostorima? Koliko je javnost za njega zainteresovana?

Pa znaš kako je ovde. (smeh) Ovde ne može da se živi od stranački upošljenih na svim nivoima, pa su takve i kulturne institucije. Šta ja da pričam s nekim ko nema pojma, a ja mu donesem portfolio pun svakakvih čudnih i groznih stvari? Mi ne možemo čak ni da započnemo razgovor. Oni su tu da prave priredbe, da kače mrtve prirode, da dočekaju koje kulturno-umetničko društvo i, prvo i pre svega, da primaju platu. Oni platu ne primaju po učinku. Onda imamo medije koji su nepismeni. Većina ovoga što se sada vrti na televiziji i po novinama je sve jedna ružna ne-vest. Novinari od svega prave senzaciju ifreak show, pa možeš da zamisliš kako bih ja tu prošla. Zato se retko i oglašavam. Onda, tu je takozvana prosta publika koja retko zalazi u galerije, a i zašto bi zalazila, kad je tamo sve dosadno. Ni ja ne idem u galerije. Performans i nije isti kao one vrste nastupa koje traže mnogo publike i aplauz na kraju; to u performansu čak uopšte nije bitno. Izvešću ga isto pred jednim i pred sto i jednim gledaocem, bitan mi je taj unutrašnji osećaj zbog kojeg se performans povezuje sa drevnim ritualima. Međutim, istovremeno mi je jasno da taj osećaj u sebi ne bih imala bez publike spolja. Mislim da to objašnjava definiciju performansa.

Image

Baviš se i bolnim body artom čija je, danas, najpoznatija predstavnica, Marina Abramović. Šta je ono što te posebno privlači, što daje umetničku slobodu u ovoj vrsti performansa? Šta smatraš njegovim ciljem? Gde su granice?

Ono što me privlači bolnom body artu jeste u stvari prevazilaženje bola. Postoje brojne studije o tome u stilu “umetnost ili bolest”, pa se onda performeri upoređuju sa hrišćanskim svecima ili joginima, a performans sa nekom vrstom podvezivanja. Postoje naučna objašnjenja koja kažu da posekotine oslobađaju endorfin i sl. Mislim da je bolanbody art dobar način da se pošalje moćna poruka o nekom društvenom problemu. Ja kad sam bila razapeta, tražila sam da na mene projektuju lik ubijenog premijera Đinđića, a ne da me kanonizuju. Ili sam se bavila pitanjem nevidljivosti holokausta nad homoseksualcima. To su sve stvari koje niko ne voli da vidi, niti da o njima razmišlja; ali ako se izvedu kroz bolan body art, ljudi to moraju da vide i da im se ureže u sećanje. Umetničku slobodu mislim da omogućuje tvoj um, ali ovo sredstvo može da je prenese na druge umove. To je oslobađajuća moć bolnog performansa. Jer, svi prisutni u tom trenutku svedoci su toga da tvoje ubeđenje prevazilazi bol. Za mene je to i cilj bolnog performansa, a ne da te performans ubije. Pretpostavljam da je granica nesvestica, ali ja ne bih više ni dotle išla, jer to ničemu ne služi.

Postoji li mogćcnost da, u određenim slučajevima, bol nadvlada umetničko nadahnuće pri takvoj vrsti performansa? Šta u tom slučaju činiš?

Meni se desilo, kad sam bila razapeta, da sam u jednom trenutku shvatila da mi se spajaju gornji i donji pritisak. Kad sam shvatila da mi se to dešava, bila sam toliko slaba, da sam jedva počela da mrmljam da me odvežu, ali me niko nije čuo, pa sam se onesvestila. Kad mi je jedna žena iz publike donela vodu i osvestila me, pitala sam još koliko imam do kraja, rekli su još 10 minuta i tad sam osetila da mogu još toliko da izdržim. Popila sam mnogo vode i nastavila do kraja. Mislim da niko iz publike nije shvatao šta se dešava, jer sam bila vezana za drvo, pa nisam mogla da padnem; samo sam se tako klatila, ali u trenutku kada su me odvezali, izbljuvala sam se tako žestoko, da su svi počeli spontano da aplaudiraju i da ustaju; što od straha, što od ushićenja. Povraćka je bila veličine jednog metra kvadratnog. To je bio dobar performans, a, u stvari, jedan najgori.

Image

Trenutno radiš na kratkom filmu “Ženski sud za zločine protiv tela”, čija je premijera 26. maja, u Kući Kralja Petra. Čime se film konkretno bavi?

To je horor film. Želim da ga prikažem zato što produkcija traje veoma dugo, pa imam potrebu da makar nešto prikažem javnosti dok ne napravim dugometražni. Mislim da to dugujem i saradnicima. Film je inspirisan radnom kućom, čak konkretnim situacijama i ljudima u radnoj kući. Tu je jedna mrtva žena koja traži svoje telo, i jedan momak iz radničke klase. Inspiracija mi je japanski horor i japanske yurei, žene-demoni. One uvek proganjaju ubicu ili traže da se otkrije njihovo telo. U stvari, mislim da je tipična ženska situacija, horor. Naziv filma sam na engleskom prevela kao “The Unspoken: short dream” (Neizgovoreno: kratki san), što nema veze mnogo sa ženskim sudom, ali film u stvari izgleda kao da gledate košmar, a ženski sudovi ionako služe da se na njima kažu neizrecive stvari. Za neke mislim da još uvek nemamo ni reči.

Image

Image

Dijana Knežević

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.

Knjige koje moraš pročitati 3. deo

Уобичајен

“Vaginini monolozi” – Eva Ensler (Eve Ensler)

Jednako tužna i vesela ispovest o ženskoj sekusalnosti. Knjiga nastala iz intervjua sa oko dvesta žena iz različitih socijalnih krugova, koje govore o svojim emocionalno–sekusalnim iskustvima, plodnosti, silovanjima, lezbijskim iskustvima itd. Vagina je ovde prikazana kao izvor radosti, zadovoljstva i života, ali i bola, nasilja i postiskivanja.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što se stidiš da izgovoriš reč “vagina”. Zato što se ne stidiš i želiš da je što češće izgovaraš. Zato što se stidiš svoje vagine. Zato što ne razumes vagine. Zato što volišvaginu. Zato što je ovo podjednako sjajno štivo i za one koji se plaše svoje seksualnosti i za one koji u njoj bogato uživaju.

“Nepodnošljiva lakoća postojanja” – Milan Kundera (Milan Kundera)

Kunderina najpoznatija knjiga. Prikazuje život intelektualca i umetnika u Češkom društvu, sa ljubavnom tematikom, što i dalje ne čini ovaj roman ljubavnom pričom, već pre pričom o ljubavi, kroz koju se protežu teme slobode, seksualnosti i moralnosti. Sa jedne strane su Tomaš i njegova ljubavnica, umetnica Sabina – kao inkarnacija lakoće i težnje za slobodom, a sa druge Tomaševa žena Tereza i Sabinin ljubavnik koji oslikavaju moralne principe.

Zašto je moraš pročitati?

Zbog Kunderinog genijalnog stila. Zato što se nalaziš u lošoj ljubavnoj vezi. Zasto što si pogledao istoimeni Kaufmanov film i dopao ti se. Zato što si u neprekidnoj žudnji za slobodom ili pak za zarobljenošću – u nekome. Zato što su teme o kojima Kundera ovde govori (sloboda, smrt, ljubav, ratovi) večite teme.

“Arijel” – Silvija Plat (Sylvia Plath)

Jedna od najpoznatijih zbirki pesama ove američke spisateljice nastala je nekoliko meseci pre nego što je oduzela sebi život. Silvija je alfa i omega kada se radi o proučavanju ženskog pisma. Njen bogat, pomalo haotičan, strastven stil istovremeno zastrašuje i oduševljava, a njene pesme daju prikaz neprekidne priče o smrti, strasti, usamljenosti, razumevanju, sebičnosti i bolu.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što, bez obzira na upadljivo žensko pismo, ona ne piše isključivo ženski, niti se obraća isključivo ženskom delu čitalačke publike. Zato što je Silvija znala da “svaka žena obožava fašistu”. Zato što si dosadan čovek koji čeprka po tuđim, interesantnim biografijama. Zato što, u tom slučaju, ova zbirka daje više od autobiografije.

“Pripovetke” – Franc Kafka (Franz Kafka)

O knjizi:

Zbirka priča ovog, po rečima Albera Kamija, najboljeg pisca moderne književnosti, sadrži sve ono što bi se moglo nazvati egzistencijalističkom esencijom pisane reči. Pripovetke poput “Presuda”, “Preobražaj” i mnogih drugih, kroz genijalno izvedenu alegoriju prikazuju dubinu pisca i ostavljaju bez daha.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što svaka od priča, iako pisana suvim i preciznim stilom, jeste lirična celina koja tera na razmišljanje. Zato što, dok budeš čitao, Kafku nećes ni primetiti. Zato što je uspeo ono što mnogi pisci bezuspešno pokušavaju: da te, dok ga čitaš, ostave zagledanog u sebe samog.

“Una” – Momo Kapor

O knjizi:

Još jedna tabu – priča. Priča o ljubavi između nemirne, putene mlade studentkinje Une i oženjenog, sredovečnog profesora – Babića. Priča o izdaji te ljubavi. Kaporov jednostavan, pitak stil vodi čitaoca kroz priču, ovoga puta, prožetu fantastično erotičnim detaljima.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što je Kapor bio šmeker. Zato što je Una zavodljiva i želećeš da je oživiš. Zato što je uzbuđujuće profesorovo i Unino skrivanje u “zen sobi“, po hotelima, u tišini i strasti. Zato što u istoimenom filmu Šerbedžija glumi profesora, a Sonja Savić – Unu. Zato što znaš koliko oni umeju biti neverovatni.

“Majstor i Margarita” – Mihail Bulgakov (Mikhail Bulgakov)

O knjizi:

Ovaj više puta cenzurisan roman, struktuiran kao roman u romanu, predstavlja psihološku, sociološku, fantastičnu satiričnu ljubavnu priču koja govori o sudbini čoveka u totalitarnim režimima. Dokazivanje kako Isus nikada nije ni postojao, Noć punog meseca (poznata i iz “Fausta“), priča o ideologijama, dolazak Satane u Mosvku i ljubavna priča koja sve to prožima – samo su neke od tematskih celina koje ćeš sresti u ovom delu.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što si negde pročitao da recenzurisano znači “obavezno interesantno”. Zato što ne veruješ u Isusa. Zato što veruješ u Satanu. Zato što voliš Rusiju. Zato što je Bulgakov sjajan pisac koji uspeva da ostvari sintezu ogromnih, životnih tematika, ljubavi i fantastike.

Knjige koje moraš pročitati 1. deo

Knjige koje moraš pročitati 2. deo

Dijana Knežević

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Уобичајен

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?
Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.
Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?
Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred PitVikorija i Dejvid BekamEšton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.
Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.
Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.
Dijana Knežević