Category Archives: fragmenti

O premeravanju topline

Уобичајен

J. je imala taj jedan neobičan dar o kom mi je baš nedavno pričala. U stvari, još uvek ga ima, naravno. Zato mi je o tome i pričala. Sve kao nešto ne – u – njenom – stilu, skoro pa suznih očiju, sva nešto skrušena i snuždena.
– Mogu da osetim tu… toplinu. Mislim, ne da je osetim. Mogu da je skoro posve precizno izmerim.
Ja do tad, naravno, nisam nešto mnogo ni razmišljao o toplini i svemu tome, pa mi je ta priča bila i blesava. Pa ipak, slušao sam je jer se činilo da joj je baš važno da kaže. I rekla mi je, lepo mi je rekla kako gotovo nepogrešivo ume da proceni koliko topline je u nekome za nju ostalo.
-To je užasan jedan dar, znaš… Počne da boli i pre nego što uopšte i treba da boli, jer vidiš to jasno, k’o na koži. I ne možeš se prevariti. Neko ti se smeje u oči i govori lepe reči, koje još stvarno i misli, a ti vidiš kako je ostalo još deset grama topline i u napred sebi kažeš: Ostalo nam je još toliko i toliko vremena da je potrošimo. I posle si dugo tužan. Pre vremena. I posle.
Kao što rekoh, činilo mi se blesavim to kvazi procenjivanje onoga što u nekom postoji, pa još topline, pa još i rastuživanje zbog svega toga. Ipak, setio sam se svih onih priča o magiji u toj njenoj magičnoj kući, i toga kako sam video tog Marlon Branda, recimo, i onaj mesec u njenoj ulici i sve to, i rekao sam sebi: Ko zna, možda je i ovo moguće. Jer stvarno, ako ništa, bar te oči su joj bile istinski tužne i nekako zgaslog sjaja dok o tome je pričala. Mora da je bila istina…

J. je, kako mi je kasnije rekla, zapravo i bežala zbog od tog voljenja, od tih ljubavi, od tog svega, samo zato što je bila duboko svesna kako u njoj topline je stvarno previše i kako ne zna da li postoji neko ko mogao bi sve to da podnese, na toliku toplinu istom uzvraćajući. Umesto da stoji pred svetom (ili još gore, pred jednim, konkretnim, čovekom) rasporene unutrašnjosti, posve tople i prozirne, ona je odlučila da je bolje da se ni za koga i ne otvara, bar ne tako jako, bar ne do kraja. I nije. Te godine u kojima je bežala od svega najčistijeg u sebi, te godine u kojim je sobom samom tek sebe samu grejeala, te godine u kojima je jednog po jednog ljubavnika napuštala uvek kada bi shvatila da joj je sa njima hladnije nego kad sama sa sobom je… te godine dovele su je na mesto na kom danas stoji:
Gledao sam je ispred sebe, gordu, ispravljenih leđa, zaleđenog, a još uvek beskrajno iskričavog, pogleda, kako sedi sa tim rukama uredno spuštenima u krilo, povremeno se nakašlje, pripali cigaretu, promeni pesmu (ako krene neka kao posve sladunjava) i čak i dok priča mi o tom svom magičnom, a usranom, daru – deluje tako strašno daleka, tako potpuno svoja i nimalo ničija.
Kad bih krenuo da je zagrlim, njeno ionako malo telo se nekako čudno skupljalo (i smanjivalo, činilo mi se). Bilo je to, istovremeno, i k’o da joj je u tom zagrljaju nelagodno i k’o da želi da sva u njemu nestane.
Na lepe reči teško je uzvraćala istima. Dobra procena, premeravanje reči (isključivo toplih) pre no što se izuste i sve tako redom.
Neretko, bilo je strašno gledati tu ženu lomljenu beskrajnom toplinom koja u njoj postoji i beskrajnom hladnoćom kojom toplinu čuva. Da li ju je hladnoća zaista čuvala? Jer mislio sam ponekad (i često joj to hteo reći) kako ta hladnoća bi mogla dovesti do toga da topline jednom nestane? Ionako, slutio sam, rekla bi mi da bi i bilo bolje da toplina iščezne. “Tada bih bar uz nekog mirno mogla da dišem, ne tražeći više od onoga što dobijam.” – mogao sam je čuti kako mi govori.

Tog dana, nakon što mi je ispričala te toplina – priče, pomenula mi je i magičnu cigaretu.
– Oh! Zar još magije! – rekao sam, sa osmehom i polusarkastično, i brzo se uozbiljio jer mi se učinilo da bi mogla i da se naljuti. Šta znaš…
I onda sam se setio da sam za magičnu cigaretu već negde čuo. Kada ju je izvadila i zapalila znao sam da za istu ne samo da sam čuo – već sam je i imao u svojim rukama. I plućima.
– To je najkratkotrajnije od svih magićnih zadovoljstva, valjda. Ali bar uvek možeš ponoviti. I ponavljati. Neograničeno.
Zapalila ju je i težak i gust dim ispunio je prostoriju.
– Budem prazna. Božanstveno prazna! Ni traga od topline. Ni traga od velikih, debelih misli. Ništa… Samo praznina koja leči.
Nasmejao sam se i uzeo dim. I ona je. I još jedan. I još jedan. Onda smo stali da se dugo smejemo. Čak ni kada sam je zagrlio, nije se izvukla iz tog zagrljaja, pa ipak, nije ličilo na pripadnost.
Te magične cigarete bi trebalo da ubiju takve misli, ali ja sam svejedno hteo da je pitam da li je ikada ikome pripadala. Pa sam se onda setio da samo pripitomljeni pripadamo. Pa sam se onda setio da samo ljubavlju pripitomljavamo. Pa sam se onda setio i da bez dovoljno topline, ni ljubav ni pripitomljavanje ne dešavaju se. Još ređe ako se o, k’o što je ona bila, beskrajno divljima radi.
Videla je da lovim neke prevelike misli.
– Pusti sad to – rekla mi je – Možeš još jednom da me zagrliš.
I nasmejala se. Zvonko. I smeh je dugo ostao da zveči u prostoriji. Toliko dugo da mi se ni sledeceg jutra odatle nije odlazilo.

Fragmenti

Уобичајен

Kaže:
– Svet je iz želje nastao – i smešta ruke oko njenog struka. I ruke klize.
J. stoji uplašena jer ne zna kako bi izgovorila ono što ne zna ni da je domislila. Potrebu, na primer. Misao o tome kako previše joj je lepo da uopšte mogla bi da govori.
Trepće pazeći da ne sušti trepavicama. Diše nečujno.
“Samo da se ne probudim, samo da se ne probudim…” 

Ljudi su teško pripitomljive životinje

Уобичајен

J. mi je jednom, tako odjednom, rekla kako misli da je vreme u kom je sebe zvala kao nekim usranim filantropom davno prošlo vreme, ali da i dalje misli da ljudi ipak „jesu čudesne životinje”.
Naširoko, pričala mi je o tome kako istinski jeste teško verovati čoveku i voleti ga od početka do kraja ako ti se već toliko – i – toliko puta desilo da se opečeš o vatru zvanu čovek. Posle te rečenice, na trenutak je zastala i, skoro pa slatkasto zaiskrenih očiju, rekla:
– Ali, znaš, ono što je divno u svemu tome, u ljubavi prema čoveku, jesu oni trenuci u kojima neko nam istinski postaje blizak. Kada upoznaš čoveka ti vidis samo jedno njegovo lice. Kako blize i bliže mu prilaziš (ljudi su teško pripitomljive životinje i za to treba vremena) otvaraju ti se… ne znam… kao novi prozorčići u čoveku. Pa najednom, u čoveku koji ti je ličio na zver vidiš divno mekog dečaka, ili već nešto tako slatko, lako povredivo, nežno. I kad vidiš taj istinski krhk komad drugog čoveka, ti (može i protiv svoje volje) i iz sebe izvučeš takav deo, i onda taj trenutak ima drugačiju jednu vrednost, jer sve ono najmekše u tebi i u nekom jedno uz drugo stoji. To je pomalo blesavo, ali je i čudesno. Mislim… taj način na koje naše Ja tuđim Ja bude prožeto.
I, onda, taman kad ti se učini da je sva ta nežnost ono što i ne voliš tako jako, ti vidiš kako ta zver i taj dečak i taj muškarac i to sve, tako magično jedno uz drugo stoje, da prosto moraš to da voliš i pitaš se – šta ima dalje. A dalje uvek ima, znaš… Iza tog “dalje” često su neke svemirske strasti, neke debele tajne, neki strahovi, ili ljubav koja čeka da se raspline. Iza “dalje” uvek ima još. To je ono što je izvesno. I nemoj nikada misliti da nekoga si sasvim upoznao, samo zato što video si ga stotinu puta kako svršava, pet i deset puta kako plače, dvadeset puta kada je besan i sve tako redom. “Dalje” je jedina izvesnost u komplikovanoj i teško pripitomljivoj životinji zvanoj čovek.

Nije da mi je taj razgovor baš nešto prijao. Ja sam se plašio i onoga što je u meni, a posebno onoga što bih u drugom čoveku mogao naći.
Verujem da je to do to neke kretenske nežnosti koju J. gaji kada se o tuđoj unutrašnjosti, o tuđoj zatvorenosti radi, ali nije me pitala mnogo, kao da je primetila da mnogo o tome i ne bih želeo da govorim. Pa ipak, pitala me je kada sam poslednji put nekog stvarno pustio u sebe, za nekog se stvarno otovrio, ili već nešto poput toga…
– Auh – uzdahnuo sam (takvo pitanje, taj pederski uzdah teško da moze da zauzda) – Valjda se i ne sećam.
Ćutao sam par trenutaka. I učinilo mi se da upravo taj trenutak je bio nešto kao najdublji nečiji pogled u moju unutrašnjost u poslednjih… u poslednjih… jebemliga, stvarno mnogo.

Priča o J.

Уобичајен

Meni je J. uvek bila malo čudna.
Živela sama u malom stanu na samom kraju jednog velikog grada, u nekoj zaturenoj ulici, odmah ispod pruge. Odabrala je to mesto, kaže, skoro pa instinktivno, javljajući se na stoti po redu oglas i dok je išla ka stanu, zaneseno je gledala u vedro nebo, nezaklonjeno ozbiljnim, ružnim zgradama. Kao: Ona i čista vedrina plavog neba. Tako mi je, eto, pričala. I onda, kaže, ta pruga… to ju je kupilo, više nego zidovi, stari (a dobro očivani) ormari i velika ogledala. Ta pruga… Volela je vozove. Obecavali su, pričala mi je zanesena, život, setan jedan, u kom se kreće, u kom se stalno kreće. “I ličili su na tu Rusiju, ne znam… Tako mi nekako i mirišu ti točkovi, puni Puškinovske ljubavi i tuge, nekako…” Ruski je volela te vozove, bezgranično, dakle… Tako se to valjda kaže…
No, ti detalji i nisu tako mnogo važni… Neki drugi jesu…
J. je, dakle, živela u tom – i – tom stanu i družila se sa tim – i – tim ljudima, no samo retkima od njih dozvoljavala je i da je posete. One za koje je uvek nalazila neke izgovore, kao zasto nije moguće da ih primi i sve tome silično, zanimalo je, naravno, šta to tako magično u tom stanu postoji. I nije da nije bilo magije, stvarno… Sve sam to, deo po deo, svojim očima video. I jeste čudno. Stvarno jeste. Mada, moram priznati, nisam joj baš sve poverovao… (A nešto nisam ni razumeo, ‘ajde…)

Najpre, postojala su ta neka vrata.
Glupava jedna vrata, naizgled, sva obična. Drvena i takva, eto, kakva već vrata obično i jesu. Na tim vratima postojala je jedna kvaka, nešto pokvarana, valjda (ona se u to i nije razumela, a meni nije dala da je popravim), pa se nisu mogla zatvoriti, bez da se zaključaju. I to je bila stvar sa tim vratima: kada ih zatvoriš („Nikako zalupiš, samo kada ih lepo zatvoriš!“) mogao si fino i apsolutno da osetiš kako ceo jedan drugi svet satkan od nelepih pomisi iza njih ostavljaš. Ja prvo nisam verovao, ali stvarno je bilo tako. Unutra nije bilo ništa što bi ličilo na taj nelepi svet (dobro, možda neka pisma i jedan sanduk). I stvarno, dok sediš tu, piješ neku kafu, recimo, ili čaj (od vanile obavezno), mogao si da osetiš da ništa od onoga što te je Napolju lomilo više ne osećaš. Vrata, dakle. Uvod u magiju.

Onda, postojao je taj jedan krevet.
Božemoj, krevet kao i svaki drugi. Ništa posebno lepši niti udobniji. Čak pomalo ofucan, nonšalantno prekriven jednim tamnim ćebetom, čiji je jedan kraj uvek visio do poda (Da skuplja prašinu! – govorila je J. smejući se). Ali, na tom krevetu, postojao je uglavnom i taj jedan jorgan. U suštini, i sam običan. Crveno – žut. Težak. Pretežak. Samo, bio je nekako čudesno prilagodljiv taj jorgan. Pod njim je zimi uvek bilo apsolutno toplo, a leti apsolutno prijatno. I nikada se nije sklanjao taj jorgan. (Nekada bi ga, kaže, malo svukla sa kože, i onda ga brzo vraćala jer on kao da je čuvao prirodnu temepraturu tela.) Taj jorgan, važno je reći, je u sebi imao i neke svemirske, čudne i vrlo opasne, strasti. Nekako, kao da bi pomalo napadao čoveka čim ga ovaj pogleda i onda bi se čovek prosto razboleo (tom strašću se razboleo) i više ne bi mogao da diše bez da misli na zadovoljenje čulnih potreba. Ali, lepe su te strasti bile, nekako. sofisticirane, skoro. Bez bezumlja nekog ružnog. Zato pod njim i nisu disali kojekakvi psi lutalice („Lutalice ponekad jesu, psi nisu nikada!“).
No dobro, dosta o jorganu…
Samo, hoću da kažem, nekoliko puta sam tu sa njom spavao i nije tu bilo ništa od spavanja. Čudno sam se osećao i morao sam malo da joj diram butine i da se tu uvučem između njih i sve to tako. (Kasnije mi je rekla da će to prestati kada se otkrijemo, ali ja sam i posle često želeo da radim isto.)

Onda, vanila
Lično mislim da je J. tu priču izmislila, ali ona kaže kako je jedan čovek zbog tog mirisa čak poludeo. Kako god. Svuda ga je bilo. I, moram reći, meni je to odmah bilo malo sumnjivo. Sve je, bre, bilo od vanile! Sapuni, kupke, mleko za telo, mirišljavi štapići, eterična ulja, osveživači prostora, nekoliko kubanskih cigareta, nekoliko parfema, ukrasnih sveća („One se ne pale, tu su samo da bi lepo mirisale kad im se čovek malo približi i ukrašavale prostor!“). I čak sam jednom, kad sam krenuo po šećer za kafu („Izvini, uvek zaboravim, ja pijem gorku, pa zato…“), u teglici sa šećerom našao nekoliko grančica vanile. Kad sam je otklopio, meni se skoro činilo da me taj miris istinski napada. Tu sam i prvi put pomislio da bi ona priča o čoveku koji je zbog tog mirisa poludeo možda i mogla biti tačna. U svakom slučaju, J. kaže da je on tu, eto, bio zapravo malo vremena, ali da je taj miris jako voleo, nanosio ga i na svoju i na njenu kožu, čežnjivo udisao (Čak je i kafu sa tim šećerom pio, iako je nikada ne šećeri! – kaže) i da se jednog jutra samo probudio lud i da su ga belim kobmijem odvezli u ludnicu i da ga nikada više nije videla. (Kao dijagnoza sigurno ne stoji: Poludeo zbog mirisa vanile – kaže i smeje se – Ali ja znam da jeste.)
Čudo jedno…

I, da, ta pisma
Svuda ih je bilo. Najvažnija su zapravo skrivena, ali, nekako, kad vidiš i onih nekoliko izloženih, sve ti tom pisanom rečju odiše. Meni je to, iskreno, malo gadno. Nikada baš i nisam voleo te prepiske, mada sam ih nekada praktikovao, eto… Kad sam je pitao ko joj to piše, ona se malo snebivala, a kasnije mi je ipak ispričala i zamolila me da nikome to ne pominjem, pa ja sad, evo, moram da ćutim. Ali, u svakom slučaju, važno je reći, J. kaže da uvek kada ta pisma čita taj čovek koji joj to piše – sedi u njenoj sobi. Naravno da to svakom normalnom čoveku zvuči i više nego blesavo, ali ona me je dugo uveravala u to i na kraju mi jedno pismo i pročitala i taman kad mi se učinilo da osećam prisustvo i nekog trećeg, ona je skočila, rekla “bu”, uplašila me i počela da se nekako histerično smeje.
– Šta ti je, pa to je intimno. Ne može On tu da sedi dok još nekog ima.
Ne znam. Dosta je to sve čudno, zapravo.

Onda, postoji taj jedan sat koji ne radi. (Kasnije sam primetio da je to jedini sat koji postoji u prostoriji.) Stari, drveni, u obliku kućice, meni čak i ružan, ali ima (k’o što ti takvi stari satovi i imaju) onu kao ptičicu u sebi koja, kada se kazaljke sklope (ne znam sad dal’ u ponoć i podne samo) izađe, na ta vratanca, iz te kućice, kaže nekoliko puta “ku – ku” i vrati se ponovo nazad. E, taj sat, dakle… J. mi je jednom otkrila (vrlo pažljivo mu prilazeći i uzimajući ga u ruke, k’o da najveću mi tajnu otkriva) kako unutra živi gomila svitaca. Lepo je otvorila ta vratanca, izvukla ptičicu, a unutra je sve bilo svetlucavo. Sav jedan svet satkan od svetla.
– Tu vreme spava – rekla mi je, ozbiljnim, prigušenim tonom, kao da ne želi da svici čuju.
Kaže da ga tako otvori uvek kada hoće da ubrza ili uspori trenutak.
– Bude, znaš, loše ako tada nisam kod kuće. Onda ništa ne mogu. Moram da pustim da vreme ide.
Inače, kaže, stvarno radi. Vreme uspori.
– Možeš, na primer, nekoga duže da ljubiš. Duže, za čitav dan! Znaš šta znači jedan dan. ‘ej!
Nisam imao pojma. Meni bi taj jedan dan verovatno značio koliko i svaki drugi.

Bio je u tom stanu u jedan sanduk. Ozbiljan neki, drven, dobro zatvoren. Rekla mi je da ne može da mi pokaže šta sve u njemu postoji, jer je i mnogo tužnog, pa bi onda, ako to sve iz njega izleti, ponovo morala da otvara onaj sat i ubrzava vreme. A to se ne sme – kaže – To smem da uradim samo jednom u pet meseci.
Meni je to sve bilo baš jako sumnjivo.
Uglavnom, krenula je da mi pokazuje te neke stvari iz tog sanduka, obajašnjavajući mi kako su tu svi snovi koje je sanjala od kad je bila mala. (Meni se ona, istina, uvek nekako malom i činila, osm onih nekoliko puta kada se radilo o tom magičnom jorganu. Tada su joj oči nekako drugačije sijale, lepo baš. Mada, možda je to bilo i do te vanile, ko će ga znati…)
Objasnila mi je, lepo, kao da o nečemu razmnom priča, kako kada izvuče nešto što liči na taj – i – taj san, taj – i – taj san se za trenutak stvori pred njenim očima, kao sasvim živ. (“I onda brzo nestane, nažalost, ali to me uvek podseti koliko želim ono što želim, znaš…”)
I tako sam ja, najednom, zabezeknut, gledao u Marlon Branda! Čak mi se i smejao, zaboga! Mene je to skroz uplasilo i rekao sam joj da neću više to sve da gledam, ali je ona insistirala da mi pokaže još jedan san, pa me je onda odvela do prozora i lepo sam mogao da vidim mesec u njenom dvorištu, ogroman, ogroman mesec koji se prosuo po čitavoj ulici, ali kao da je tu, baš u njenom dvoristu.
– To će sad sve da nestane – rekla je i zaklopila kutiju i sve je nestalo. I Marlon Brando prokleti. (To me je stvarno prepalo.)
– To tako može samo sa onim opipljivim snovima – kaže mi – Ako poželim mir njega nikada neću osetiti tako kao što na primer mesec mogu da vidim.
Ništa nije idealno, pomislio sam, i malo mi je čak i laknulo.

Da ne dužim (ona bi se ionako ljutila kada bi znala da vam sve ovo pričam) bilo je tu baš svačega. I nije ni čudo što nije svakome dozvoljavala da tu ušeta.
Postojala je jedna lampa koja je danju (kada joj to zatreba, kaže) sijala mrak. Ja stvarno nikada nisam video kako izgleda kada nešto sija mrak, ali ona kaže da je to moguće i da će mi jednom pokazati, kada se bude osećala kao da joj mrak treba. (Mislim da se tada sigurno ne oseća dobro. Kako se čovek može osećati kada hoće da mu mrak sija? Svašta…)


I bilo je još svega, da vas ne umaram sad (i meni se još uvek malo steze grlo dok o ovome pišem).
Kad sam tog dana otišao iz njenog stana, nije mi se baš dopadao osećaj koji me je dočekao nakon što mi je otvorila vrata. Ponovo je sve bilo nekako previše obično i glupavo. Čak me je, mislim, i nešto bolelo.
Išao sam, sporim koracima, a ona mi je mahnula i (nešto tužnijim očima) rekla:
– Sutra će sijati mrak.
Ne znam šta je sa tim mislila.