Category Archives: inspiracija

Budućoj ljubavi

Уобичајен

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

tumblr_lptfmxiE9P1qlnybeo1_500

Želje su must have!

Уобичајен

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

Po uzoru na Silviju Plat

Уобичајен

Nemam više s čim da se hranim.
Nedostaju mi
slatkiši
cigare
hleb
poezija
on.
Hranim se otpacima.
Jedem biljke i sasušena sećanja.
Razvlačim kroz prste, umesto hleba,
ustajalu nadu,
Utapam u čajevima
(a trebalo bi u votki)
vrisak
jauk
suze.
I njušim tuđu poeziju
umesto svoju da rodim.
Besplodnog pera
pred njim gola krvarim.
Umesto da uzme I zagrli
on cuti i ustukne.
Kad nema cigarete i dima
po uzoru na Silviju Plat
otvorim rernu
i smestim glavu unutra.
I onda prođe.
Onda više ne boli.

 

Dijana Knežević

Image

Luis Buñuel: Ateista zahvaljujući Bogu

Уобичајен

“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.” 

Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali(Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.

Image

“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”

Ovaj Španac, ali francusko–meksički režiser, jedan je od najznačajnijih predstavnika filmske avangarde i nadrealističke struje.

Rođen u Aragonu 1900. godine, Luis je bio najstarije od sedmoro dece. Na nagovor oca, upisuje agronomiju u Madridu, da bi se ubrzo ipak opredelio za književnost i filozofiju. Na studijama upoznaje Lorku (Federico García Lorca) i Dalija, i već uplovljava u vode nadrealizma.

Lorku je u svojoj autobiografiji “Moja labudova pesma” (My Last Sigh) opisao rečima:Blistav umveliki šarmerupadljivo elegantno odevenuvek sa besprekornomkravatomtamnih i sjajnih očijuFederiko je bio neodoljiv.” Rekao je i kako ga je druženje sa njim (tad još nije poznavao Dalija) postepeno menjalo, te kako se pred njim otvarao čitav jedan novi svet, koji mu je ovaj otkrivao iz dana u dan.

Image

Slavna scena iz “Andaluzijskog psa”

U to doba, proučavao je i hipnozu i Frojdovu (Sigmund Freud) psihoanalizu. Snovi su imali ogromnog značaja, kako na život njegovih filmova, tako i na njegov život generalno. Kadbi mi neko rekao: ‘Preostalo ti je 20 godina životaKako želiš da provedeš 24 sata usvakom danu koji ćeš proživeti?’, ja bih mu odgovorio: ‘Dajte mi dva sata aktivnogživota i 22 da sanjampod uslovom da mogu da se setim šta sam sanjao – jer sanpostoji jedino ako se ne zaboravi.’ ”

Upravo ovaj deo njegovog života, u kom je izučavao snove, hipnozu, nadrealizam i družio se sa Dalijem i Lorkom imao je, moguće, i ponajviše uticaja na formiranje njega kao režisera.

Tih godina smo se formirali kao ljudiTeško je naći reči za naše svakodnevne susrete,razgovorerad, šetnjepijanstvaposete madridskim bordelima (verovatno najboljim nasvetui duge neprospavane noći u Domu.”

U Madridu se bliže i upoznao sa filmom, kao član bioskopskog kluba, pišući filmske kritike i pesme. Pa ipak, tek u Parizu, nakon smrti oca, dolazi do njegovog umetničkog procvata. Nakon asistiranja u filmu “Pad kuće Ašer” (Fall of the House Usher), prema priči Alana Poa (Edgar Allan Poe), on se sa Dalijem upušta u svoj prvi režiserski poduhvat zvani – “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou).

Prema Bunjuelovim rečima, ovo delo je nastalo iz spoja jednog njegovog i jednog Dalijevog sna. Prožet nadrealističkim simbolima, od kojih je svaki priča za sebe, ovaj film, za konzervativnu publiku šokantan, bio je tek nešto manje skandalozan od sledećeg, samostalno režiranog i mnogo godina zabranjivanog “Zlatnog doba” (L’Age d’Or). Kako i sam Bunjuel kaže, gotovo svaki od njegovih filmova ima u sebi delove iz njegovih snova, a njegovi snovi lišeni su kasnijih pokušaja tumačenja i racionalizacije. “Andaluzijski pas” je i režiran tako da ne postoje slike koje bi dale mogućnost za racionalno, kulturološko ili psihološko tumačenje, već s ciljem da se što šire otvore vrata iracionalnog. Naredni film, “Zlatno doba”, režiran je bez Dalijevog učešča, jer je tada već otpočela njegova veza sa Galom, a Bunjuel je, u to vreme, Dalija ocenio kao potpuno promenjenog, a njihovo prijateljstvo kao prepuno nesuglasica.

Image

Scena iz filma “Lepotica dana”

U svojoj autobiografiji, kada se o ovom delu njegovog života radi, on naširoko piše o nadrealistima i pridruživanju nadrealističkom pokretu.

“Jedna od najčuvenijih anketa koju su sproveli nadrealisti počinjala je pitanjem: Čemu se nadate od ljubavi?. Ja sam odgovorio: Kada volim, nadam se svemu. Kada ne volim, ničemu. Smatrali smo da je voleti neophodno da bi se živelo, radilo, razmišljalo i istraživalo.”

Ovaj zaljubljenik u lepotu i snove, koji je odbijao da se priklanja ičemu do mašti, koji je podjednako odbijao i veru i nauku, celog života bio je odan i hedonizmu. Obožavajućimartini-draj, on je pisao o tome kako je celoga života pio, ali ne bivajući alkoholičar, čak ni pijan, već više omamljen. “Ako me pitate da li sam jedan jedini dan u životu doživeo tu nesreću da mi zafali pića, mogu vam otvoreno reći da se ne sećam takve situacije. Unapred se obezbedim, tako da uvek imam neko piće pri ruci.”

O piću je pisao kao o kralju, a o cigareti kao o kraljici, nužnoj uz piće. Iako je ceo život konzumirao cigarete, bio je prilično umeren i u ovoj strasti, ne premašujući kutiju gotovo nikad. Na stranicama svoje autobiografije divno, gotovo potpuno poetično, opevavao je lepotu cigarete i svih čula koja, u piću i duvanu, mogu da uživaju, gotovo podjednako koliko i u seksu.

Image

Fantastično opisana požuda u “Mračnom predmetu želja”

Ni njegovi junaci na platnu nisu lišeni ovozemaljskih zadovoljstava. Naprotiv. U “Lepotici dana” (Belle de Jour), za koju je dobio i Zlatnog lava, erotska maštanja predivne Ketrin (Catherine Deneuve) dočarana su nadrealističkom preciznošću, tako da gledaocu može i da promakne šta je od onoga što vidi na platnu stvarnost glavne junakinje, a šta san. U “Diskretni šarm buržoazije” (The Discreet Charm of the Bourgeoisie) gotovo polovina filma se odvija u snu, a ovde je san upotrebljen tako da se kroz njega ismeva buržoazija, što jeste bila jedna od Bunjuelovih najdražih tema.

Nakon duže pauze, živeći u Americi, on je snimio film “Zaboravljeni” (Los Olvidados) kojim dobija priznanje – nagradu za režiju, i vraća se u svet filma, a potom i u Pariz. “Virdijana” (Viridiana), još jedan od filmova kojima je dobio nagradu, njegov je prvi španski film. U “Anđeo uništenja” (The Exterminating Angel) on se ponovo, na interesantan način, bavi buržoazijom, u “Dnevnik sobarice” (Diary of a Chambermaid) – fašistoidnošću malograđana i niže klase. U svom poslednjem filmu “Taj mračni predmet želja” (That Obscure Object of Desire), otišao je za korak dalje od svojih poigravanja sa simbolima i filmskim prostorom, te iskoristio dve glumice za dočaravanje dve različite strane ličnosti jedne žene.

Image

“Mašta je najveća privilegija. Neobjašnjiva kao i slučajnost iz koje se rađa.”

Osim snovima, nadrealizmom, buržoazijom i malogrđanima, ovaj režiser ogromnog sjaja, bio je posvećen i pitanjima vere, verujući, pre svega, u slučajnost kao u gospodara svih stvari.

“Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva mi je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg nijedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao sam za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Možda su neki drugi svetovi, nedostupni našem saznanju, nastavili upravo tim nepojmljivim tokom. Otuda privlačnost haosa koju katkad duboko u sebi osećamo.”

Govorio je kako ateizam, odnosno njegova verzija ateizma, nužno vodi prihvatanju tajni. Iz tog razloga, gomile odgovora nije tražio ni okrećući se nauci, smatrajući je pretenciozno analitičnom i površnom i naglašavajući kako ona “ne uzima u obzir snove, slučajnosti, smeh, osećanja i protivrečnosti – sve ono što je meni dragoceno.” Maštu je, očekivano, stavljao na pijadestal, smatrajući da u njoj slučajnost može najfinije da se raspline. Niti svoje režiserske umešnosti spretno je pleo oko mašte, slučajnosti, igre, satire, lepote i haosa.

Igrom slučaja ili nužnosti, ostavio je nadrealno velik trag, svakom posvećenom sanjaru primamljiv i blještav.

Dijana Knežević

Filozof bluda: Marquis de Sade

Уобичајен

Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.

Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.

Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.

Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.

Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.

Dijana Knežević

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

Уобичајен

Svaka žena obožava fašistu,

čizma u lice zversko,

zversko srce zveri k’o ti.

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – kako na njoj iznutra, tako i na njenom pisanju.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Snažan erotizam koji karakteriše celo njeno stvaranje, bio je ujedno i način na koji je živela. U skladu sa strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica je i ogromnog erotskog naboja. U njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

Opet sam to izvela

Jednom u svakih deset leta

To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put

Sjajna kao nacistički abažur,

Moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju,

Moje lice bezlično, fino

Jevrejsko rublje.

Salvet u kut.

O, moj neprijatelju.

Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?

Neprijatni zadah

Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso

Što grobna ga raka pojede

Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.

Meni je tek trideseta

I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.

Koliko đubreta

Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

Umorna od prstenja

Umorna od glasova u glavi

Koji joj kažu – pišu, umri

Ona stavlja glavu u pećnicu

Dobro zagrejanu, netom opranu

Da napravi svoj poslednji ručak

Za muža kojeg nema

Za decu koju neće videti kako odrastaju,

Čak i za suseda u

Stanu iznad njenog stana,

Jedinstven, originalan ručak

Po njenom receptu,

Ne osobito sladak,

Ručak koji je već i pre spremala

Ali joj nikad nije uspeo,

Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Dijana Knežević