Category Archives: književnost

Budućoj ljubavi

Уобичајен

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

tumblr_lptfmxiE9P1qlnybeo1_500

Advertisements

Mali ljudi

Уобичајен

Gledam ih danima.
Mali ljudi, umotani u svoje male, nesrecne zivote, sto svojim malim ocima i velikim, grabljivim, rukama kupuju stvari u supermarketima.
Malim ljudima velike nesrece vise nad glavama.
Mali ljudi bezivotno gledaju u namirnice, bezvoljnu kasirku, trule jabuke i skupe cigarete.
Mali ljudi izlaze sa rukama prepunim velikih kesa.
Malim ljudima je svejedno sta koliko kosta dokle god su zivi.
Mali ljudi prilagodjavaju svoje male zivote stanjima u svojim propalim drzavama, propalim brakovima, dzinovskim upermarketima. Svemu.
Mali ljudi se malo bune. Kad bi se bunili vise, onda ne bi bili tako mali. Ali njima to ne smeta. Oni sa tim zive spokojno.
Mali ljudi vole da su mali. Nekada su se mozda toga plasili i gnusali, ali onda im je zivot pojeo velike snove i – jebiga.
Mali ljudi se guse u svojim skupim i jeftinim cigarama dok koracaju ka svojim malim i velikim i automobilima. Ako su automobili mali – mali ljudi su njima zadovoljni i ne traze vise. Samo neka vozi. Ako su automobili veliki – mali ljudi njima maskiraju svoje velike komplekse. Duboku nesrecu, male penise, promasene zivote.
Gledam ih danima.
U autobusima, kako su ruzni i smezurani. Nije sto su mali i nije sto su stari, nego sto su im oci stare, sto ne sijaju. Sto nema nista cemu se stvarno raduju, sto su zaboravili za sta zive.
Stiskam ruke u pesnice, zarivam nokte u dlanove. Nesmemovopostatinesmemovopostati. Ja sa svojim velikim snovima. Ja sto sam negde medju prasnjavim cd-ovima zaboravila svojih 200 knjiga poezije, svojih milion novinskih clanaka, ja sto svoje nista nisam zgazila i sto sve sam, po uzoru na Miljkovica, bacila u vatru, da ponovo se rodi. Pa onda, po njegovom savetu, a ugledajuci se na Silviju Plat, ja koja sam svoju vrelu glavu u vrelu rernu smestila, da veliki snovi po sebi se rasplinu. Hej! Ja koja sam izludela do svakog nerva i sve to – plaseci se, prokleto se plaseci da ne postanem takva. Da ne ostanem ovde, da ne umrem ziva. Ne sa malim ljudima, ne sa ovim ljudima!
Gledam ih danima.
Slinave i nasmejane.
Uvek su mi isti.
Ona sa prljavom kosom i ona savrseno skockana.
Onaj sa prljavim cipelama i onaj u ispeglanom odelu.
Ona sto prosti i ovaj sto je juce umro.
Ne volimo se.
Ja znam da nemaju nista.
Oni znaju da ja jos uvek mogu sve.
Zato sklonim pogled. Da ne gledam, bar. Da ne mracim. Da ne budem kao mali ljudi sto seju mrak. Da sijam, kad vec mogu.
I ja, sta cu, sinem.
U inat malima.

12_12_2008_0286347001229078470_ben_goossens

O mamama

Уобичајен

Zašto je jednog dana
mama obukla pantalone
i postala tata?
Sećam se, baš su joj lepo
stajale one haljine,
oni nakiti,
ono sve što je do tada nosila.

Zašto je jednog dana
mama vikala na tatu
i rekla mu da
treba da bude muško?
Zašto je mama tog jednog dana
tati, uopšte,
rekla da on treba da je muško,
kada očigledno jeste?

Zašto je jednog dana
mama bila budna
sa mnom i sestrom celu noć
pa ujutro otišla na posao
pa onda kuvala ručak,
pa onda prala suđe
i spremala kuću,
pa onda pomagala tati nešto,
napolju, u radionici,
pa se onda igrala sa mnom i Vanjom,
pa tek onda zaspala?
I zašto je tata tog istog dana
samo spavao,
jeo mamin rucak,
i bio u radionici
i onda ponovo spavao?

Zašto je jednog dana
mama rekla meni i Vanji
da budemo pametne,
da se ne zalećemo,
da mislimo prvo I najviše
– na sebe,
da imamo svoj novac,
da budemo samo svoje,
da je to najvažnije?

Zašto je jednog dana,
kad smo mi već porasle,
mama ponovo obukla pantalone
i postala tata,
i otišla negde Preko?

Zašto je mama, jednog dana,
dok je bila Preko,
zvala i rekla kako je strašno,
kako su bezumno patrijarhalni,
kako, prve bračne noći,
baba sedi pored njih,
da mlada ne bi zajebala mladoženju,
pa kako onda,
lepo i uredno,
igraju na svadbi sa mladinim
krvavim čaršavom,
i skupo je prodaju, naravno?
Zašto je mama,
tada kad je to rekla,
rekla da voli moje i Vanjine
pametne glave
i nenevine pičke,
više od svega nevinog i glupog?

Zašto je mama, jednog dana,
kad se vratila
bila još više mama
i još više tata?
I zašto se tati to nije dopadalo?

Zašto je mama, jednog dana,
porasla toliko
da su ti trebale četri ruke
da je zagrliš,
a tata je ostao toliko mali
da ni sa jednom
nisi mogao to da uradiš lepo?

Zašto je mama, jednog dana,
sa mnom i Vanjom,
u nekom drugom stanu,
imala, odjednom, neki lepši pogled,
iako nije imala nikakav posao,
iako je imala neplacenu kiriju,
iako je imala ispretumban život?
Kaže, imala je puno srce
i vetar u leđa.

Zašto je mama i mama I tata
a tata nije ni tata?

Ljubavi svetskih pisaca: Friedrich Nietzsche

Уобичајен

“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

Image

“Predugo je u ženi bio skriven rob i tiranin. Zato žena još nije sposobna za prijateljstvo; ona poznaje samo ljubav.”

Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu:

“Salomina pesma  zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”

Image

“Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati, a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.

Image

Niče, Lu i Re

U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”

Image

“Ovako hoću da su muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje, a oboje sposobni za ples, i glavom i nogama.”

Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj F. N.”

Image

“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.

Dijana Knežević

Luis Buñuel: Ateista zahvaljujući Bogu

Уобичајен

“Da bi se bilo koja lepota dokučila, po mom mišljenju, neophodno je da se ispune tri uslova: da je priželjkuješ, da se boriš za nju i da je osvojiš.” 

Ovaj nadrealista, ovaj “fanatični borac protiv fanatizma” koji je na filmu bio ono što je Dali(Salvador Dalí) na platnu, otkrivao je deo po deo tajne zvane lepota, smeštajući je u svoje filmove na najfantastičnije načine. Tamo gde je Bunjuel (Luis Buñuel) umešao svoje prste, ne samo da apsolutno nije manjkalo režiserske umešnosti, već nije manjkalo ni poezije. One koja i u filmskom vremenu nesputano teče.

Image

“Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.”

Ovaj Španac, ali francusko–meksički režiser, jedan je od najznačajnijih predstavnika filmske avangarde i nadrealističke struje.

Rođen u Aragonu 1900. godine, Luis je bio najstarije od sedmoro dece. Na nagovor oca, upisuje agronomiju u Madridu, da bi se ubrzo ipak opredelio za književnost i filozofiju. Na studijama upoznaje Lorku (Federico García Lorca) i Dalija, i već uplovljava u vode nadrealizma.

Lorku je u svojoj autobiografiji “Moja labudova pesma” (My Last Sigh) opisao rečima:Blistav umveliki šarmerupadljivo elegantno odevenuvek sa besprekornomkravatomtamnih i sjajnih očijuFederiko je bio neodoljiv.” Rekao je i kako ga je druženje sa njim (tad još nije poznavao Dalija) postepeno menjalo, te kako se pred njim otvarao čitav jedan novi svet, koji mu je ovaj otkrivao iz dana u dan.

Image

Slavna scena iz “Andaluzijskog psa”

U to doba, proučavao je i hipnozu i Frojdovu (Sigmund Freud) psihoanalizu. Snovi su imali ogromnog značaja, kako na život njegovih filmova, tako i na njegov život generalno. Kadbi mi neko rekao: ‘Preostalo ti je 20 godina životaKako želiš da provedeš 24 sata usvakom danu koji ćeš proživeti?’, ja bih mu odgovorio: ‘Dajte mi dva sata aktivnogživota i 22 da sanjampod uslovom da mogu da se setim šta sam sanjao – jer sanpostoji jedino ako se ne zaboravi.’ ”

Upravo ovaj deo njegovog života, u kom je izučavao snove, hipnozu, nadrealizam i družio se sa Dalijem i Lorkom imao je, moguće, i ponajviše uticaja na formiranje njega kao režisera.

Tih godina smo se formirali kao ljudiTeško je naći reči za naše svakodnevne susrete,razgovorerad, šetnjepijanstvaposete madridskim bordelima (verovatno najboljim nasvetui duge neprospavane noći u Domu.”

U Madridu se bliže i upoznao sa filmom, kao član bioskopskog kluba, pišući filmske kritike i pesme. Pa ipak, tek u Parizu, nakon smrti oca, dolazi do njegovog umetničkog procvata. Nakon asistiranja u filmu “Pad kuće Ašer” (Fall of the House Usher), prema priči Alana Poa (Edgar Allan Poe), on se sa Dalijem upušta u svoj prvi režiserski poduhvat zvani – “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou).

Prema Bunjuelovim rečima, ovo delo je nastalo iz spoja jednog njegovog i jednog Dalijevog sna. Prožet nadrealističkim simbolima, od kojih je svaki priča za sebe, ovaj film, za konzervativnu publiku šokantan, bio je tek nešto manje skandalozan od sledećeg, samostalno režiranog i mnogo godina zabranjivanog “Zlatnog doba” (L’Age d’Or). Kako i sam Bunjuel kaže, gotovo svaki od njegovih filmova ima u sebi delove iz njegovih snova, a njegovi snovi lišeni su kasnijih pokušaja tumačenja i racionalizacije. “Andaluzijski pas” je i režiran tako da ne postoje slike koje bi dale mogućnost za racionalno, kulturološko ili psihološko tumačenje, već s ciljem da se što šire otvore vrata iracionalnog. Naredni film, “Zlatno doba”, režiran je bez Dalijevog učešča, jer je tada već otpočela njegova veza sa Galom, a Bunjuel je, u to vreme, Dalija ocenio kao potpuno promenjenog, a njihovo prijateljstvo kao prepuno nesuglasica.

Image

Scena iz filma “Lepotica dana”

U svojoj autobiografiji, kada se o ovom delu njegovog života radi, on naširoko piše o nadrealistima i pridruživanju nadrealističkom pokretu.

“Jedna od najčuvenijih anketa koju su sproveli nadrealisti počinjala je pitanjem: Čemu se nadate od ljubavi?. Ja sam odgovorio: Kada volim, nadam se svemu. Kada ne volim, ničemu. Smatrali smo da je voleti neophodno da bi se živelo, radilo, razmišljalo i istraživalo.”

Ovaj zaljubljenik u lepotu i snove, koji je odbijao da se priklanja ičemu do mašti, koji je podjednako odbijao i veru i nauku, celog života bio je odan i hedonizmu. Obožavajućimartini-draj, on je pisao o tome kako je celoga života pio, ali ne bivajući alkoholičar, čak ni pijan, već više omamljen. “Ako me pitate da li sam jedan jedini dan u životu doživeo tu nesreću da mi zafali pića, mogu vam otvoreno reći da se ne sećam takve situacije. Unapred se obezbedim, tako da uvek imam neko piće pri ruci.”

O piću je pisao kao o kralju, a o cigareti kao o kraljici, nužnoj uz piće. Iako je ceo život konzumirao cigarete, bio je prilično umeren i u ovoj strasti, ne premašujući kutiju gotovo nikad. Na stranicama svoje autobiografije divno, gotovo potpuno poetično, opevavao je lepotu cigarete i svih čula koja, u piću i duvanu, mogu da uživaju, gotovo podjednako koliko i u seksu.

Image

Fantastično opisana požuda u “Mračnom predmetu želja”

Ni njegovi junaci na platnu nisu lišeni ovozemaljskih zadovoljstava. Naprotiv. U “Lepotici dana” (Belle de Jour), za koju je dobio i Zlatnog lava, erotska maštanja predivne Ketrin (Catherine Deneuve) dočarana su nadrealističkom preciznošću, tako da gledaocu može i da promakne šta je od onoga što vidi na platnu stvarnost glavne junakinje, a šta san. U “Diskretni šarm buržoazije” (The Discreet Charm of the Bourgeoisie) gotovo polovina filma se odvija u snu, a ovde je san upotrebljen tako da se kroz njega ismeva buržoazija, što jeste bila jedna od Bunjuelovih najdražih tema.

Nakon duže pauze, živeći u Americi, on je snimio film “Zaboravljeni” (Los Olvidados) kojim dobija priznanje – nagradu za režiju, i vraća se u svet filma, a potom i u Pariz. “Virdijana” (Viridiana), još jedan od filmova kojima je dobio nagradu, njegov je prvi španski film. U “Anđeo uništenja” (The Exterminating Angel) on se ponovo, na interesantan način, bavi buržoazijom, u “Dnevnik sobarice” (Diary of a Chambermaid) – fašistoidnošću malograđana i niže klase. U svom poslednjem filmu “Taj mračni predmet želja” (That Obscure Object of Desire), otišao je za korak dalje od svojih poigravanja sa simbolima i filmskim prostorom, te iskoristio dve glumice za dočaravanje dve različite strane ličnosti jedne žene.

Image

“Mašta je najveća privilegija. Neobjašnjiva kao i slučajnost iz koje se rađa.”

Osim snovima, nadrealizmom, buržoazijom i malogrđanima, ovaj režiser ogromnog sjaja, bio je posvećen i pitanjima vere, verujući, pre svega, u slučajnost kao u gospodara svih stvari.

“Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva mi je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg nijedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao sam za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Možda su neki drugi svetovi, nedostupni našem saznanju, nastavili upravo tim nepojmljivim tokom. Otuda privlačnost haosa koju katkad duboko u sebi osećamo.”

Govorio je kako ateizam, odnosno njegova verzija ateizma, nužno vodi prihvatanju tajni. Iz tog razloga, gomile odgovora nije tražio ni okrećući se nauci, smatrajući je pretenciozno analitičnom i površnom i naglašavajući kako ona “ne uzima u obzir snove, slučajnosti, smeh, osećanja i protivrečnosti – sve ono što je meni dragoceno.” Maštu je, očekivano, stavljao na pijadestal, smatrajući da u njoj slučajnost može najfinije da se raspline. Niti svoje režiserske umešnosti spretno je pleo oko mašte, slučajnosti, igre, satire, lepote i haosa.

Igrom slučaja ili nužnosti, ostavio je nadrealno velik trag, svakom posvećenom sanjaru primamljiv i blještav.

Dijana Knežević

Zašto je poezija za pičke

Уобичајен

Uz želju da ne budemo pogrešno shvaćene, pesma i ja želimo vam srećan Svetski dan, uvek jednovremeno hrabre i pičkaste, poezije.

Da poezija nije za pičke
ja danas ne bih pisala ovu pesmu.

Da poezija nije za pičke
pesnici bi češće pisali o tome kako jebu
nego o tome kako su izjebani od strane zivota.

Da poezija nije za pičke,
logično,
u pesmama bi se umesto suza
češće prolivali krv i sperma,
a među pesnicima bi bilo
manje opijenih idealista, a više ratnika,
manje uplašenih i umišljenih,
više uličara, a manje uglađene gospode
i, najzad,
manje onih podjednako od života i smrti uplašenih,
što kroz pesmu sebi kupuju večnost i ljubav.

Da poezija nije za pičke
ne bi je tako često pisali oni zbog kojih pesme vape za mudima,
oni zbog kojih se i sama poezija stidi.

Ono nepičkasto u poeziji
to su onih dvesto ratova koje u pesmi možeš da vodiš,
to je ono kako u pesmi pedeset puta pljuneš sebi u lice,
pa dodaš so na rane, da ožive,
pa izgaziš ceo svoj svet i opet si na konju,
razbijen.
Ono nepičkasto u poeziji
to je još i ono kako je uvek gola do kosti,
čak i kad svaku strofu umotaš
u bljutave metafore i lažne osmehe.

(Ne mogu da odlučim samo
da li herosjki ili pičkasto,
to kako se pesnici hvataju za pesmu
baš onda kada im život o koncu visi,
al’ nije ni bitno.)

Znam samo toliko:
Da poezija nije za pičke
ja je ne bih pisala,
a ti ne bi čitao ovu pesmu
i pomalo je mrzeo,
dok kolutaš očima i
ponavljaš u sebi
kako ti nisi pička.
Znao bi da jesi.
Zašio rane,
rukavom obrisao
krv i slinu
i podigao glavu.

Poezija je za pičke i ja je volim.

Dijana Knežević