Category Archives: kreativnost

Želje su must have!

Уобичајен

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

Advertisements

Uradi sam(a): Uredi dom u boemskom stilu 2. deo

Уобичајен

Već sam pisala o domovima uređenim u boemskom stilu. Ukoliko ti se kombinacijahippievintage i gipsy stila dopala, evo nekoliko saveta za uređenje enterijera u ovom duhu.

Kreativnost

Dozvoljeno je igrati se bojama, materijalima, stilovima. Ukoliko imaš dobro oko za detalje, kombinacija starog i novog, ćebeta i svile, drveta i plastike… svaka može izgledati sjajno sa boemskim “šmekom”!

Image

Igraj se sa bojama i materijalima!

Osvetljenje

Viseći lusteri! Ako ih nemaš, odličan način da dodaš boemski duh prostoriji jeste da obične lampe prekriješ maramama. Tako će svetlost u prostoriji biti nešto tamnija i romantičnija, a lampe interesantno dekorisane. Ukoliko si ljubitelj sveća, i one su poželjne. Sve što udahnjuje romantičan, opuštajući duh prostoriji ovde dolazi u obrzir.

Image

Prigušena svetlost sveća odličan je izbor!

Zavese

Teške ili lagane i lepršave, tamne ili šarene – na tebi je. Važno je da budu upadljive! Za ovaj stil, odlični su i tzv. baldahini za krevete.

Image

Zavesama, tepihu, prekrivačima i jastucima posebno pokloni pažnju

Krevet

Iako su kreveti ovde najčešće u vintage stilu, poželjno je da budu ukrašeni teškim, visećim, pomalo kitnjastim prekrivačima. Ukoliko nisi u mogućnosti da ih nabaviš, gomila jastuka, najrazličitijih boja i materijala dobro će doći umesto njih. U prostoru uređenom na ovaj način, odlično izgledaju i niski kreveti. Čak i sam, ogroman dušek smešten na pravo mesto i ukrašen detaljima izgledaće izvrsno.

Image

Važno je da mami udobnošću

Bez praznih mesta

Ako želiš da tvoj stan bude fin, organizovan, sistematično uređen – bohemian stil nije najsrećniji izbor za tebe. Ovde nema mesta minimalizmu. Ako imaš prazan zid – popuni ga interesantnom slikom, vintage ogledalom (ogledala su posebno poželjna jer vizuelno proširuju i izdužuju prostor). Ako imaš prazan ugao – dodaj lampu, policu sa knjigama, neobičnu stolicu. Bilo šta što doprinosi utisku nonšalantne udobnosti.

Image

Goli zidovi ne dolaze u obzir! Ispuni ih slikama, fotografijama ili, prosto, praznim, interesantnim ramovima

Lični pečat

Fotografije od važnosti, retro posteri, kutije ili sanduci sa uspomenama, sitni, jedva primetni detalji – sve ovo će obogatiti tvoj prostor i uneti tvoju ličnost u odaje. Nemoj da se plašiš da eksperimentišeš!

Image

Konačno imaš šansu da upotrebiš sve one sitnice koje su se kao bespotrebno čuvale i gomilale

Ne bacaj stare komade nameštaja

Obična, dotrajala stolica može biti fantastičan detalj ako je prefarbaš nekom jarkom bojom. Farba koja se blago ljušti sa drvenih komada nameštaja ovde ima poseban šarm. Komode koje su ti do sada služile tek za odlaganje bespotrebnih stvarčica mogu poslužiti kao izvrsno dekorativne!

Image

Uz malo truda i mašte i najoronuliji komad nameštaja može postati divno dekorativan!

Detalji, detalji, detalji!

Možeš se igrati sa svime što ti padne na pamet. Ukrašavati escajg, po zidovima kačiti prazne ramove, od samih knjiga praviti police, od marama – stolnjake, običnim kanapom dekorisati stočiće. Sve je dozvoljeno. I, ne zaboravi zadržati pravu meru i onda kada se o boemskom, udobnom i kreativnom šarenilu radi.

Image

Detalji su duša boemskog stila. Nemoj ih zaboraviti!

Dijana Knežević

Aleksandra Radović – “Svima nam fali one prave ljubavi”

Уобичајен

Na svom Twitter profilu ona poručuje: “Žao mi je, mržnja ne stanuje ovde. Probajte vrata pored.” U istom duhu je u intervjuu za Wannabe Magazine rekla kako je srećna što ima mogućnost da “svojim stihovima i notama miluje izranjavane duše željne ljubavi”, dodajući, kao i uvek – gordo, a nežno, kako je i sama deo njih.

Iako je za žutu štampu odbila da govori, a u razgovorima sa medijima je generalno “zatvorena”, Aleksandra Radović nije jedna od onih lažno šljaštećih zvezda koje će u javnost izneti čitavu svoju privatnost, a kasnije stidljivo pričati o onome što zaista jesu. Pred oči javnosti smestila je tek onoliko koliko je neophodno, a tek njena muzika bogato govori u njeno ime. To, ipak, ne znači da neće otkriti kako je “karijera utešna nagrada”, kako joj je kćerka “oaza spokoja i ljubavi”, te kako joj je “Zažmuri” jedna od najdražih autobiografskih pesama.

O svojim pesmama, načinu na koje nastaju, spoljašnjim, ali i unutrašnjim “uslovima”, sreći i stradanju koje im prethode, Aleksandra mi je rekla sledeće:

Image

WANNABE MAGAZINE: Verujem da je ono što daje posebnu snagu Vašoj muzici upravo činjenica da je većina Vaših pesama autobiografskog karaktera. Koje od pesama bi Vam bile najdraže? U kojima ste imali utisak da ste izrazili svoj emocionalni i interpretativni maksimum u tom trenutku?

ALEKSANDRA: Svaku pesmu, bilo da sam je ja napisala ili je napisao neko drugi za mene, otpevala sam iz srca. Naravno da su one koje ja pišem dobile i veći deo mene, jer su zasnovane na onome što se proživelo, bilo da je reč o meni ili nekome iz mog najbližeg okruženja. U tom smislu, posebno drage su mi “Zažmuri”, “Odavno”, “Bivši dragi” – od autorskih pesama, ali i “Kao so u moru” i “Čuvam te” – koje su za mene napisali Aleksandra Milutinović i Goran Kovačić. Zaista mi je teško da izdvajam, jer svaka pesma ima u sebi i deo mene.

Koliko je teško “ogoleti” se pred publikom, dozvoliti da kroz čistu emociju vide i ogromnu slabost, pa nakon toga, i dalje ponosan, a tek dopola im poznat, stajati pred njima?

Mislim da sam tek od drugog albuma počela da budem ličnija. Naravno da je teško, ali to je i svojevrsno pražnjenje. Ne volim da raspredam priče o svom privatnom životu i smatram da je pravi način da me publika upozna i doživi upravo moja muzika. Tu se može čuti sve, ukoliko pažljivo slušate.

Otvoreno pevati snažnu, dirljivu, ljubavnu, autobiografsku pesmu i znati da će se onaj kom je posvećena u njoj pronaći – da li je za to potrebna hrabrost ili se nekom drugom rečju može opisati ono što taj proces iziskuje?

Neke stvari u životu prosto ostaju nedorečene. Neke prilike da sve ono što ste dugo držali u sebi kažete onome ko vas je povredio, nikad u životu i ne dobijete. Tada na scenu stupa pesma. I uvek se onaj kome je posvećena i pronađe u njoj, samo mu nekada prija, a nekada ne. Na kraju priče, više nije ni važno. Važno je da ste rekli ono što vam je bilo na duši i da možete da nastavite dalje.

Na sceni je Aleksandra sva upletena u duboke i divne emocije, iako je, kažu, u razgovorima sa medijima često hladna i uzdržana. Kakva je Aleksandra privatno? Sve to zajedno ili nešto što u medijima i ne stižemo da sretnemo?

Vidim da ljudi često mešaju moju javnu personu sa onom privatnom. One, u principu, imaju vrlo malo sličnosti. Taj hladan i uzdržan stav u odnosu sa medijima je nešto na čemu sam radila. Na samom početku moje karijere sam videla sa kakvim sve stvarima i ljudima na estradi moram da se borim i odlučila da zauzmem takav stav. Mislim da sam donela dobru odluku. Privatno sam veoma emotivna, prijatelji kažu čak i previše. Spontana, predusretljiva i opuštena.

Image

Kako nastaju pesme za koje sami pišete tekstove? Da li se najpre dogodi tekst, pa tek kasnije melodija ili nastaju jednovremeno?

Kako kada. Sve je stvar trenutka. Uglavnom pišem noću i tada nastaju neki od mojih najiskrenijih i najdubljih tekstova i melodija, jer je noć idealna za osluškivanje sopstvenog srca i misli. Nekada sviram bez određene ideje o melodiji i harmoniji i ona se pojavi niotkud. A nekada se sve desi u istom trenutku.

U pesmi “Sviraj” postoji stih “Samo sviraj, da zavolim bol.” Mislite li da bez bola može biti istinskog stvaranja? I na koji način stvaranje proističe iz bola? Da li odmah, dok je rana još vrela, ili kasnije, kada su rane već zašivene, pa kad, s izvesne distance, gledamo u ono što boli?

Toliko smo već naviknuti da nas ljudi iznova i iznova povređuju da mi je taj stih “Samo sviraj, da zavolim bol” u stvari nešto što oslikava borbu naše duše da prihvati to kao neminovnost i saživi se sa tim. Mislim da ljudi koji u svom životu nisu doživeli krah u ljubavi nisu ni u stanju da iskreno pevaju o tome. Nekada je lakše odmah sve istresti na parče papira, a nekada je za to potrebno vreme.

Postoji li neko od izvođača ili umetnika uopšte ko je posebno uticao na Vas?

Naravno. Sting (Gordon Matthew Thomas Sumner – Sting) i Šade (Sade Adu) posebno.

Image

Svrha umetnosti, između ostalog, mogla bi ležati i u činjenici da ona pomaže u borbi sa životom. U Vašem slučaju, šta je ono što je umetnost Vašem životu dodala, a šta oduzela? 

Umetnici imaju svoj svet u kojem nalaze utočište od stvarnosti. Nekada je to dobro, nekada ne, ali ja volim da pobegnem u taj svet. Sama činjenica da mi je dato da se bavim umetnošću i onim što volim i što me ispunjava, čini me srećnom. Postoji, naravno, i ona druga, estradno-tabloidna strana ove profesije, koja mi nikada nije, niti će mi ikada prijati. Svi žele da znaju sve. Kvazi novinari se svim silama trude da vam unište ono na čemu godinama radite, da omalovaže vaš uspeh, da unesu razdor u vašu porodicu, izmisle sukobe sa kolegama, a sve pod izgovorom: “Vi ste javne ličnosti, to je sastavni deo vašeg posla”. Čudan smo narod i nekada imam utisak da je prosto sve “hejt” – koji može, ali i ne mora biti, ama baš ničim izazvan.

Ako pričamo o tome šta mi je umetnost oduzela, ona konkretno nije ništa. Samo mi je dala. Ljudi koji sebe nazivaju novinarima su ti koji umeju da obesmisle i izvrnu svaku vašu izjavu i time dovedu do toga da vas veliki broj ljudi potpuno pogrešno percipira. Ukoliko još sa njima ne želite ni da sarađujete, u stanju su da vas satanizuju da bi prodali određene tiraže ili vam, pak, prosto naneli štetu iz čisto ličnog animoziteta. U Srbiji će vas retko koje novine pohvaliti i napisati nešto lepo – ukoliko radite dobro svoj posao i to je veoma tužno.

Verujem da je onima koji su javne ličnosti još potrebnije da imaju “svoj svet”, mesto na kom su zaštićeni od onoga što ih, inače, na estradi, u javnosti okružuje. Šta je ono od čega je Aleksandrin svet sačinjen? Bez čega on ne bi mogao biti ono što jeste?

Moj svet je moje dete. Beskrajno uživam u njenom odrastanju, u našoj zajedničkoj igri, učenju, vremenu koje provodimo zajedno… Od svog deteta učim. Svakog dana. Ona je moja oaza spokoja i ljubavi.

Na sceni delujete neverovatno divno: istovremeno prepuno bola i snage, nesalomivo i krhko, senzualno, ponosno, gordo i nežno. Iz čega crpite sve ono čime Vaša pojava pleni? Da li je to nesto s čim se čovek prosto rodi ili pak nešto što se za života “izgradi”, bedemi koji za sebe iskrojimo?

Hvala Vam na tome… To nije nešto na čemu sam radila. Život se pobrinuo da emocije koje iskazujem na sceni budu nešto što sam duboko proživela. Bol i patnja o kojima pevam su stvarni. Nisu nepostojeći ili izmišljeni. Ljudi to prepoznaju kao čistu i duboku emociju, jer svi pate. Ne sećam se kada sam poslednji put čula da je neko rekao da je srećan i zadovoljan. Moralne granice praktično i ne postoje. U sadašnjem vremenu – sve je dostupno i svi su dostupni. Svima nam fali ljubavi, one prave i one za koju silno želimo da verujemo da će trajati zauvek. Kada nastupi otrežnjenje i shvatimo da takva ljubav ne postoji, ostaje ogromna praznina. Pevam iznova i iznova o tom žalu, da bih se i dalje osećala živom. Bez obzira na sve, želim da verujem i srećna sam i zahvalna što mogu svojim notama i stihovima da milujem izranjavane duše željne ljubavi, jer sam i ja deo njih.

Fotografija: Andreja Damjanović

Dijana Knežević