Category Archives: racionalizacija

Najdalje što sam stigla u ostavljanju cigara

Уобичајен

…je maštanje o istom…

Image

Jednog ne tako lepog i sunčanog dana, uputila sam se prema obližnjoj trafici da kupim cigare I „Mars“. Kao, tek sam dobila novce pa sam shvatila da mogu malo da se probahatim, pa sam onda videla i kako me „NIN“ čežnjivo gleda.

I tako, uzmem i taj NIN, ispljunem 650 dinara (3 kutije cigara + „NIN“ + „Mars“) i uputim se ka stanu. (Ja bih vam sad ovde radije pričala o tome kako sam se divno izležavala u kadi, sve čitajuci „NIN“, sve pijući kafu, sve pušeći cigare, i sve u mirišljavoj peni i soli, ali nažalost, po moj hedonizam, važniji je jedan drugi deo priče.) Na putu do stana sam, dakle, razmišljala o tome kako sam svinjožderačica cigara kada ne mogu od jedne kutije nedeljno da se uzdržim i za te pare kupim „NIN“ (150 dinara koliko i moj „Monus“ slims, voljeni).

I to je bio prvi krik svesti!

Ja, inače, do tog trenutka (ne znam da li to zvuči logicno, ali vrlo jeste istinito) nikada nisam imala te misli u fazonu Šta – bih – sve – mogla – kada – ne – bih – pušila. Ali ovo me je baš smorilo. A nisam čak ni imala misli u fazonu Kako – bi – bilo – kada – tebe – cigareto – moja – ne – bi – bilo. Volela sam da ih bude, kao što još uvek volim, i, pored moje mame, jedini sam čovek – pušač kog poznajem koji apsolutno nikad nije ostao bez cigareta. Prosto se nije dešavalo i prosto se ne dešava. Svet može da stane, ‘leba može da se nema, ali mene uvek čeka još jedna kutija.

Image

Tih dana se, tih dana kad su se čemerne misli u mojoj glavi javile, dešavao se, inače, i Sajam knjiga, i Darkvudi su sa Biserom nastupali u NS-u, a Block out bio u Bg-u i onda sam ja kao htela da odem na bar nešto od svega toga, pa se upustila u proračun u kakav stvarno nikad, baš nikad nisam sebi priuštila. Onda sam došla do tog jednog strašnog saznanja o parama koje puknem na cigare. Da se razumemo, bilo je meni i do tog trenutka jasno da su to ogromne sume, ali imam problem sa brojevima i ne volim da se s njima tako oči u oči gledam, i sve mi je nešto bilo preteško u grudima (a nije od duvanskog dima) dok sam ih gledala.

Elem, od novaca koje ja kao mesečno gajim, kad oduzmem pare potrošene na cigare, za život (u šta, u ovom proračunu, nisu upadali kirija i računi) meni ostane čak oko pet hiljada dinara. Tih pet hiljada dinara bi trebalo da pokriju moje razvozanje na liniji Apatin – Novi Sad – Beograd, hranu za psa, povremeno – hranu za mene, ali i da pokriju moju zavisnost o slatkom, podjednako snažnu kao i ovu nikotinsku.

I tako, to je bio taj srceparajući trenutak, jedan od najtragičnijih u mom životu, oh!

Image

Onda sam kao kupila duvan, da ga kao fino motam, i zapravo je bio gadan, iako lepšeg ukusa od cigara koje inače pušim (od njega mi se vrtelo u glavi, kao kod onih prvih cigareta). I, eto, moj prijatelj „Monus“ i ja smo ipak ostali zajedno, na tih 450 dinara dnevno, koliko je koštala naša skupa ljubav.

Kako bilo, počela sam čitati tu knjigu „Lak način da ostavite pušenje“. Čitam je i znam da će to biti to, kraj mog druženja sa cigarama. Opraštam se sa njima ko sa ljubavnikom. Sve kradem usputne trenutke, svesna da ih neće biti još mnogo. Ćao, cigaro, nedostajaćeš mi – govorim joj dok je gasim.

Image

Postoji ta jedna posebna veza između mene i cigara, ta divna, duboka, nežna, strastvena, predana i dugogodišnja ljubav. Moguće da one mene ne vole koliko ja njih, ali moja ljubav je uglavnom bezuslovna (one su te koje se kurvaju, ne mogu ih toliko isplatiti, ne mogu, ni zdravljem ni novčanikom, a sad već ugrožavaju i jedno i drugo).

Volim, jebeno jako volim taj pepeo i dim svuda oko sebe i po sebi. Volim miris cigare kad je napolju zima. Volim kako se pretvara u krv dok je pušim pijući votku usput. Volim kako joj namignem pre spavanja i kako znam da će me tu čekati I sutra. Volim je posle seksa kad mi ne da da dođem do daha. Volim je pre seksa kad je ugasim na pola, ili ostavim da dogori, jer seks ne može da čeka, cigare uvek čekaju. Volim je u kadi, kad otresem pepeo u vodu I čujem onaj zvuk veseli. Cigara mi pravi društvo dok čekam, ne može bilo ko da ti pravi društvo, a da budeš jednako divno sam. Koliko je samo sreća u mojim plućima dočekala i koliko mi je puta svejedno dala da udahnem vazduh široko. Koliko sam samo hipohondričnih pomisli ubila paleći je I oduvavajući ih, zajedno sa kolutovima dima. Koliko mi je puta samo bila alibi, kad negde u gužvi slučajno uhvatim nečiji pogled, neželjen, pa mi se učini da neko hoće da priđe, kaže nešto, pa se sva kao uposlim tražeći je i paleći je. Koliko mi je samo čarapa, divnih čarapa spalila i koliko je samo nisam krivila. I kako me je elegantno čekala u pepeljari, strpljiva i profinjena, dok lakiram nokte. I kako smo se lepo volele, ona, tastatura i ja, dok pišem, pa u naletu reči ne stižem da otresem pepeo, pa sve pada po dirkama, pa mi golica prste, pa mi je gadno, opsesivno kompulsivnoj, jer su sad prljavi, a lepo, jer golica fino. U očaju da vam ne pričam kako je dobra bila, kako blaga u svojoj jačini. Kako pomagala je da pluća se popune, pa da liči da u utrobi nije praznina, da nema mesta očaju.

Image

Mogla bih da kažem i kako je, osim što je divan prijatelj, cigara I divan neprijatelj, ali neću. Jebe mi se. Kada se od njih oprostim, onda će biti prostora i za to.

Ovih dana fino maštam o šta – će – biti – kad – ih – sa – mnom – ne – bude – bilo.

Kao malu, mama mi je uvek kad fino, uredno, idem kod doktora i budem hrabra kupovala neke baš lepe poklone i kontam da je kod mene to oduvek šljakalo baš jako, taj sistem nagrađivanja. Zato ovih dana, u mislima, parim oči svim onim što ću moći da imam. Jadno je malo. To je jedino jadno, eto, priznajem. To odricanje koje mi pušači ne nazivamo odricanjem, jer zamišljamo da smo utvrdili prioritete, pa da je cigara prioritet nad prioritetima kao što ne bi trebalo da bude. U mom slučaju stvarno jeste. Gotovo da ih jedem. I nakostrešim se, ko mačka, kad mi neko kaže nešto o pušenju I zdravlju, o pušenju I parama, o pušenju i svetu, o pušenju i ovome i onome. Ti što mi to sve kažu, moći će, uskoro, na temu pušenja, tek da prihvate da mi popuše kurac, što bi Šešelj rekao. <3

Trenutno, naravno, kao i svi pušači, odlažem trenutak pozdravljanja sa predragom mi navikom. Zamišljam da mi treba još jedno napijanje, još toliko i toliko seksova, još toliko i toliko kafa, da treba da krenem u teretanu, ozbiljno se posvetim diplomskom, i sve to što bi mi već pomoglo da ne sedim i ne mislim kako mi nedostaje. Osim odlaganja, lepše se volim sa njom svakog dana. Lepo je i tužno.

Image

Nedostajaće mi lepa, crvena tabakera, nedostajaće mi kako mi ide uz one lepe, elegantne rukavice, a posebno uz onu jednu haljinu, nedostajaće mi kako se lepo smesti između crveno nakarminisanih usana. Ali jebeš ga, imaću „NIN“ svake nedelje, i majicu, i dve, i deset, i maskaru od dve hiljade (ne kalorija nego dinara), i knjige koje želim, i odsustvo strepnje kada vidim da para više nema. I onda, možda nekad ponovo, srešćemo se. Na nekom kraju Mediterana, na primer. Tako sam to zamislila. Dok nosim ogromni šešir, lepršavu haljinu, pijuckam votkuu, a sunce mi prži belu ruku u kojoj je ponovo mazim.

Image

Ajlavju, cigaro, ljubavniče. Imamo fore za ljubav tek do Nove godine. :*

Dijana Knežević

– Da li si ti normalna?! – Ne baš. Što?

Уобичајен

Čitala sam, nedavno, jednu knjigu u kojoj, u jednom delu, glavni junak iste “razlaže” svoju unutrašnjost na delove, opisujući svaki, sve sa imenima, oblicima, ukusima, zudnjama i strahovima svakog dela ponaosob. Bilo je oko pet delova. Pomislih da je to sjajno! I pomislih i da bih u svojoj unutrašnjosti verovatno našla više besmislenih delova (od kojih su, dakako, poneki mali i gotovo sasvim zanemarljivi, čak jedva upotrebljivi).


Davno, negde na samom početku puberteta, imala sam ogroman haos sa sobom samom, jer sam bivala nezdravo svesna svih suprotnosti, krajnosti po kojima trčkaram, a nisam sebi uspevala da ih objasnim. Zamišljala sam da je milion mene u meni i da uvek kada se probudim – neka druga Ja me može dočekati, i da će sve to biti užasavajuće konfuzno do zauvek. Onda se zauvek skratilo. I konfuzija umanjila. Pa sam, kao, podelila svoju unutrašnjost na dva dela. Još uvek sam bila svesna onih stinih Ja koji postoje i bude se, ali sam bila svesna (kao što još uvek jesam) da su ta dva dela upravo ona suštinska i najizraženija – iako bi se, u osnovi, mogli nazvati posve različitima. Možda i jesu. Verovatno jesu… 

Danas, kada kroz ta dva dela i sve ostale mogu da obuhvatim, odlučujem da se predstavim, onako kako se normalni ljudi obično ne predstavljaju, sa svim svojim segmentima, suludim. 
Ja sam Dijana. 
Vesela, nemirna, tvrdoglava, razmažena, navikla na udobnost, na to da sve imam, na to da sve mogu, na to da mi je sve dozvoljeno. Radoznala sam, često intuitivna, gotovo uvek impulsivna. I nesposobna za kompromis. Volim da se igram – i sa onim što nije za igru, da lepršam kroz sate, da upadam u razne vrste zanosa. Suštinski, ne volim nikakve ograde i ograničenja (pa čak i ove ovakve zagrade upotrebljavam samo kad moram). Volim da sanjam. Previše, verovatno. S druge strane, volim i da racionalizujem, da žvaćem iluzije, da nadama otkidam glave, da znam sa čim imam dodira, da se ne sjebem onda kada je prekasno, da sam spremna na sve.
Postojim već više od dvadeset i jedne godine i „baza“ sam za sve ostale delove koji u meni postoje. Poneki delovi za mene su se kačili odrastanjem, poneki su, verovatno, već postojali kao klica, a poneke sam sama morala da stvorim, da bih mogla da budem ono što danas jesam.
I… evo nas…
Ja sam Racionalista. Jedna od dve suštinske Dijanine strane.
Muškarac sam. Sjajan jedan! Imam i neko ime koje je Dijana trebala da nosi da se rodila kao dečak.
Volim da igram po jasno utvrđenim pravilima, da samo po pravim linijama hodam (ili da, ako su krive, imam kavu mapu, šemu… kao ovu gore, bar). Pre nego što koraknem, volim da sve saberem i oduzmem, da duboko promislim. Samouveren sam. Izuzetno. S razlogom, razume se. Razoružavajuće sam razuman i stabilan. Volim da se popišam na besmislene ideale, da pljunem na idealizaciju samu, da pokažem pravo lice stvari, da se bistro prepirem – uvek izlažući sve argument, fantastično uspešno. Najdominantniji sam bio u pubertetu. Tada sam bio užasno snažan, a zapravo bi bez mene, možda, bilo jednostavnije. Dijani je padalo na pamet da me ubije. Često. Još uvek joj to pada na pamet, zapravo. Kaže da sam dosadan. Da joj činim nemogućim uživanje u trenutku, “hvatanje” istog. Kaže da sve kvarim svojom prokletom logikom. Da unosim strah i nesklad, da od mene nema nikakve koristi. Ali uvek mi se vrati, kada završi sa svojim dosadnim zanosima, svesna da bez mene i ne bi mogla da postoji. Ali, s obizrom da ponekad uspeva da me uspava, događa se da prvo mora da me budi neko vreme. Onda mi traži da racionalizujem, onako sjajno, kako i inace to činim. I onda mi je zahvalna. I onda misli da je čarobno to što postojim. A meni je tada uglavnom dosadno i tražim neku novu stvar za koju bih mogao zakačiti svoje misli i – racionalizovati, jer sam taj proces za mene apsolutno jeste izvor zadovoljstva.
Oh, i mizantrop sam, ako ne rekoh?
Ja sam Idealista. Racionalista i ja predstavljamo suštinu onoga sto Dijana jeste. Od mene i Racionaliste se granaju ostali delovi. On je dečak, a ja sam devojčica. I vrlo jesam devojčica.
Volim da sanjam. Da zamišljam da je svaka od otpočetih priča idealna, da verujem u happy end-ove, da verujem ljudima i onda kada je jasno da verovati ne bi trebalo. Dijana smatra da joj stvaram probleme i da sam izvor njenog ludila, ali me zapravo voli mnogo više nego Racionalistu. Kaže da sam ja njen izvor života, da bi bez mene bila samo suva vreća informacija, optočena razlozima i pomislima, zaštićena kožom i kostima, i da sam ovakva – izvorište Duše. Ona zapravo najviše voli moju želju da sve na sebi osetim i da od ljudi i stvari uvek kupim samo najbolje. Za razliku od Racionaliste – filantrop sam i duboko verujem u to da u svakom čoveku postoji skriveno blago koje će baš meni da se ukaže. Zato i ulazim u odnose sa ljudima sa kojima niko normalan ništa ne bi činio. Zato se u svim odnosima i dajem maksimalno. Zato i volim da sve na sebi osetim, pa i onda kada peče… A volim i da peče i boli, zapravo. I tada se živom osećam.
Ponekad Racionalista i ja sarađujemo. To su oni retki trenuci potpunog sklada. Tada činimo androgeno biće. I to se obično dešava onda kada potencijalni zanosi pređu u neke, recimo, ljubavi, ili kada zanosi tek prestanu, ili kada je jasno da izlaz ne postoji i kada su sve mogućnosti ispucane.
Ja sam, kao, Don Kihot, iako to nije moje pravo ime. Čak sam i žensko! Dijana mi je to ime sarkastično nadenula, bivajući besna zbog mojih konstantnih letova na vetrenjače. 
Istina, odajem se iluzijama prelako i obožavam njihov omamljujući ukus. Za svaku od iluzija – duboko sam sigurna da to nije, a kada se ispostavi da ipak jeste… ništa: nađem novu. Ne odustajem. Definitivno ne odustajem. Ponekad se slamam i krvarim, i sve to tako… kako uglavnom i biva kada se čovek bori sa onim što ne može da pobedi.
Dijana voli moju sposobnost da se do kraja dam onome u šta verujem. Kasnije, kada sam slomim, pljuje po meni, rezignirana.
Inače zahvaljujući meni piše. Ne samo zbog mene, naravno, ali ja joj otvaram vrata kroz koja se dolazi do svega onoga o čemu ostali samo sanjaju, čak sumnjajući u postojanje raja koji je iza znaka “zatvoreno”. Ja znam da je moguće… svašta. Nisam vernik, osim ako se od vere u reči može stvoriti religija. U njih i iluzije (koje su za mene jedina stvarnost) apsolutno verujem. Uvek. I dajem im se. Do kraja.
Zbog mene ona Žena, do koje ćemo kasnije doći, često duva u prste, spaljene vatrom.
Ja sam Leptir. Baš, baš leptir. Čak i živim dvadeset i četri sata. (Ali rađam se svakoga dana, naravno. Najčešće sa izbrisanim sećanjem.)
Nemirna sam, neuhvatljiva i svojom lepršavošću i bojama upravo i osvajam. Iz mene se izrodila i Vendi koja tako lepršavo veruje u bajke i u onu zemlju u kojoj može da se leti. Meni ne treba zemlja za letenje, jer to sasvim mogu i ovde. 
Ne volim da me ograničvaju; volim da mi se dive iz daleka. Dijana kaže da je, dobrim delom, upravo ja uvodim u njene platonske zanose. Ne znam da li je to istina, ali ti takvi odnosi su često jedini u kojima se osećam sigurnom – svesna da neko neće pokušati (i uspeti) da me sputa i onemogući moj let.
Ja sam Vuk. Poput Heseovog Stepskog vuka, recimo. 
Opasan sam, snažan i vođen isključivo nagonom. Moje potrebe su možda skromne, ali ne podnosim ograničavanja bilo koje vrste, kao ni približavanje. Ne volim da ljudi pipaju moje krzno, da mu se dive, da pokušavaju da me pripitome. Nepripitomljiv sam. Povremeno mi treba neko, isključivo za parenje. Povremeno mi treba i hrana u kojoj ne uživam, već koju prosto nagonski proždirem. Ponekad mi treba i mesec da na njega zavijam, jer mi vukovi to radimo. Ponekad mi treba životinja sa kojom ću se boriti.
Dijana priznaje moje postojanje tek od nedavno. I ne dozvoljava mi da sasvim zagospodarim njome, onako kako bih ja, naravno, hteo. Zna da sam opasan i da čovekom ne treba da vlada životinja. Ipak, čuva me u sebi. Zbog snage. I zbog toga što jedva da ume da me kroti, i dok sam u njoj.
Ja sam Vendi. Verujem u Bajke, zaljubljena sam u Nedođiju i sanjam da ću sresti Petra Pana – dečaka koji nikada neće uspeti da odraste i koji leti zbog same činjenice da postoji.
Dijana ne uspeva (verovatno i ne sme) da me stavi na pijadestal svega svog, i zbog toga (i svih nas koji u njoj postojimo) mi često moramo da ljubimo neke koji nisu Petar Pan. Ona se raduje kada nekome u očima pronađe komad Nedođije. Ja bih mogla pronaći Petra Pana vrlo lako, ali do toga još uvek ne dolazi, upravo zbog toga što u njoj postojim više kao impuls života, nego kao ono što ona jeste.
Nemirna sam i snove ne nazivam snovima, niti Bajke nazivam Bajkama, već su oni za mene jedina realnost. Ne plašim se. Ja samo verujem. Sneno i dečije. Bez “zašto” i “zato”. “Zašto” i “zato” ne postoje kada se radi o onome što mora da postoji. O Bajkama i Petru Panu.
Meni je tek nedavno nadenuto ime. Dosadno i glupavo jedno. Hejter. 
Deo sam, naravno, Racionaliste i moje hejtovanje gotovo nikada nije neosnovano, mada se često budi kao takvo, i onda ga ja u sebi silujem i zlostavljam, sve dok ne nađem odgovore i razloge. Ne volim ljudske oduševljenosti ni sa čim, ne volim razne razigranosti, ženske krike radosti i veselja, ne volim slavlja, Nove godine, neke, kao, velike datume. Uopšte, ne volim svu tu euforiju ni oko čega. Često bih hteo da me svi ostave na miru. Da me samo puste da sedim u prikrajku, da posmatram šta se dešava i – hejtujem. Meni je tada i tako dobro. Ali zaista dobro. Ti trenuci su čak jedini koje ne uspevam da ishejtujem.
Ja sam… Žena. Samo – Žena. Nekada sasvim krhka i nežna, a nekada, pak, fatalna, koketna i razuzdana. Ne postojim oduvek, naravno, jer je trebalo vremena da se stvorim i izordim.
Volim muškarce. Njihovu kožu, miris, udove, pregibe na telu, snažne i izražene čeljusti, jake, bele zube, opasne poglede, ozbiljne obrve, snažne i velike šake, takva i ramena, ogrubele glasove, dodire koji liče na stisak i od kojih se sva stresem, poljupce koji, i onda kada su nežni, liče na silovanje i koji uništavaju svaki komd razuma. Onda, kada sam najpostojanija – razum se nimalo ne koristi.
Umem da pijem život, silovito. Umem da dobijem ono što želim. Umem da se borim, ženski – a zapravo fanatično, do kraja, bez ostatka, bez straha od mogućeg poraza. Znam da dobijam. Da uvek dobijam, ako snažno poželim.
Dijana me često prezire zbog toga što, ponekad, kada se svi zanosi kojima se odajem završe – ostaje joj na usnama gorak ukus razočarenja i nesnošljiva količina slabosti. Protiv toga ne mogu da se borim; od toga ne može da se pobegne. Ja pratim impuls života, često suvi nagon, i u svojoj nepromišljenosti umem da nas uvalim u nevolju. I igram se sa vatrom, konstantno, ali od vatre sam i stvorena.
Kada bi me uništila, Dijana zna da ne bi bila cela. Verovatno bi bez nekih od nas mogla, ali bez mene – nikako. Tada bi izgubila sponu sa samom sobom. Bar onu koja joj trenutno treba i onu koja će joj u buducnosti posebno trebati.
Ostali delovi su uglavnom statični u svojoj egzistenciji. Ja se razvijam. Konstantno. Sada sam već sasvim putena, povremeno i ozbiljna, i stvari doživljavam na vrlo određen način, odbijajući da, recimo, glumim orgazam jer mi moj nagon ne dozvoljava odricanje od zadovoljstva.
Nekada sam bila minijaturna, gotovo curica, maskirana nekim dečačkim delovima. Dijana sada često izgleda kao ja. Onda kada je, najlepša, naravno.
O, rekoh li da sam, više od svakog komada muške kože, zaljubljena u sebe samu?!
Ja sam Neurotičar. Dvopolan sam. Glupav. Kompletno glupav. Ne znam ni zašto postojim. 
Ne znam, zapravo, ni gde se tačno nalazim, ali vidim da sam negde, u nekome ko mi govori da sam ja izvor svih njegovih neuroza, anksioznosti i hipohondrije. Ja, naravno, ne znam šta sve te reči znače, i ne želim da saznam, jer sam najčešće samo uplašen. Toliko uplašen, čak, da mi uvek bude čudno kada vidim da sam još uvek živ.
Čujem i da nemam veze sa ludilom neke Dijane. Ili da, i ako imam veze, ja sam ružna strana tog ludila. Pominju mi nekog Racionalistu i Iracionalistu kao izvor moje dvopolnosti.
Ja sam Emo. Emo dečak naravno. Patetičan jedan. 
Glupav sam koliko i Neurotičar, i čak jos malo gluplji jer se ja, kao, i istinski udubljujem u sve stvari o kojima Neurotičar i ne misli previše. Jasno, izvor sam Dijanine samodestruktivnosti. Izvor sam i ponekih priča i pesama, čak. Ona misli da sam ponekad maštovit u svojoj tromosti i depresivnosti. Ja mislim da je sve to sranje i da me treba ubiti.
Ja zam Zabavljač. Dvopolan, poput Neurotičara, s tim da se ja smejem na sve neuroze i sva loša ludila koja on pobuđuje. Meni je dobro. Meni je uvek dobro.
Sjajan sam. Maskota, budala, kreten… svašta sam. Veseo sam i razudan u svojoj razigranosti. Volim da istupam pred ljude. Volim da pričam. Baš! Volim i da pričam sranja. Da slušam kako mi se ljudi smeju. Da mi kažu da sam zabavan. Uopšte, volim ljude, volim da ih upoznajem, da sa njima izlazim, da se opijam, da radim nepromišljene stvari. Istina, ne razmišljam mnogo, ali za svoje impulsivne postupke često bivam nagrađen gromoglasnim aplauzima, pa ni ne želim da se povlačim sa scene.
Dijana često kaže da sam ja maska. Mislim da je to smešno i da tako nipodaštava moje evidentno savršeno postojanje.
Ja sam Dete. Razmaženo i dosadno dete. Ne onakvo kakvo Vendi jeste. 
Umem samo da skičim, vrištim, plačem, smejem se, dižem se padam, tražim i dobijam, ili ne dobijam – pa urlam na sav glas. Dijana kaže da ja postojim samo zbog toga što nije dobijala batine u detinjstvu. Kaže da bi, da se to dešavalo, moje postojanje bilo praktično nemoguće, jer tada ni ona sama ne bi bila toliko odana svojoj nestrpljivosti, živeći u uverenju da uvek treba da dobije sve – odmah. U suštini sam mali i najmanji deo nje, ali tokom PMS-a sarađujem sa ženom i onda smo fantastično pogubna kombinacija i za Racionalistu i za Idealistu, a za Dijanu posebno.
Pa sta?! Moze mi se!
Ja sam Plašljivko. 
Nemam nikakve veze sa Idealistom, jer je Idealista siguran u svoje snove, a ovaj Racionalista sa kojim imam veze, je ponekad, eto, uspevao da posumnja u tačnost svojih sudova pa me je iz sebe izbacio.
Suštinski, moj uticaj se nikada ne odražava na Racionalistu. Pravim haos po raznim drugim delovima.
Bežim kada je najlepše. To je moje glavna karakteristika. Plašim se da baš tada, kada je lepo, nešto će, eto, ružno da se desi, i onda sve to neće valjati, i ona nikome neće biti dobro, i onda bacam svoje besmislene razloge (jer njih uvek imam) pred, pre svega, Idealistu koji ih ignoriše, ali ih Racionalista uvek uspeva nanjušiti, pa onda Idealisti potura sve to pod nos, vukući ga za rukav i primoravajući ga da beži.
Dosadan sam, zapravo. Nezanimljiv. Svima nejasan. I sebi samom. U vezi sam, jasno, i sa dosadnim Neurotičarem i par puta sam sebe samog pokušao da ubijem, ali se dešava da bivam previše nemiran onda kada zamislim da opasnost postoji – pa uvek iznenada oživljavam i kvarim stvar. Dijana kaže da kvarim. Ja mislim da je uvek dobro pobeći. Posebno kada se zaljubljuje. Jer ne treba da se voli. To i Hejter misli, nije mi jasno zašto se sada čudite?
Gadno me gledate… Smeškate se podlo…
Nestajem…
Ostali delovi:
Ima nas još nekoliko.
Postojimo u Dijani ili kao klica, ili kao sasvim mali i nedodovoljno pobuđeni. Na poneke od nas nailazi neočekivano i onda vrlo burno reaguje, ali verujem da smo joj i mi – nedovoljno ispoljeni – na poseban način dragi, jer ostavljamo prostora Nemiru od kog živi: pojavimo se, tako, iznenada i onda uspeva da shvati da je i za samu sebe večito iznenađenje kakvo život jeste. Nekada su gotovo svi navedeni delovi nje bili mali, ovako, kao mi.
Svaki od postojećih delova je, naravno, posledica određenih događaja ili pak odsustva događaja. I mi ćemo jednom, kada porastemo, biti oni o kojima se govori. Mada to možda neće biti tako dobro, jer nas ima stvarno mnogo i poneki od nas bi mogli biti izvor straha i nemira – onakvog kakav se ne voli.
Iako ovako, kao nabacano, svi možemo delovati strašno neskladno – često se desava i da se razumemo i međusobno podrzavamo. Ipak, ti takvi trenuci nisu neki posebno dragoceni, jer se oni izuzetno radosni dešavaju samo onda kada se neko od nas otrgne kontroli.
Mi smo vesela kombinacija, zapravo. I pogubna, možda.
Ali smo, u svom neskldu, jedna savršeno skladna celina.