Category Archives: raskidi

O raskidima kojekakvim

Уобичајен
– Divan je, sjajan, presjajan i… i, kao, eto… morace da se zavrsi sve to, jebi ga…

(Dijalog, koji je vise monolog, oktobar 2010. Novi Sad)

Ja se kao oduvek gnusam tih nekih krajeve nekih veza i vezica.
Kada sam bila dovoljno mala da mi ti kiksevi budu oprosteni – zavrsavala sam stvari putem veselih SMS-ova, koji su bile zapravo sasvim bezobrazna stvar, ali koji su, isto tako, bili, kao, sasvim divno sklopljeni, toliko divno da se cak cini i da se raspadam od bola onda kada mi je potpuno svejedno. Kapiram da je to ok kada imas nekih cetrnaest i petnaest godina i kada se sa ljudima tako nevino i naivno ljubis (i eventualno pomalo povatas) i kada ti sve to postane dosadno, prosto zato sto si mali i zato sto ti nesto drugo treba. Kasnije, kao, mozes da predjes na visi stepenik i raskide obavljas razgovarajuci preko telefona. I takodje ti moze biti oprosteno jer si dovoljno mali da bi bio idiot i besmislene stvari jos besmislenije zavrsavao.
A nekada se, eto, desava da nijedan nacin da se rec “kraj” saopsti nije dovoljno adekvatan…

U svakom slucaju, ja sam, definitivno i apsolutno, uvek imala problem sa zavrsavanjem stvari. Iz raznih razloga. Nekada zbog preterane obazrivosti. Nekada zbog toga sto me mrzi da ista zavrsavam. Nekada zbog toga sto kao volim pa se sva kao nesto raspadam i to.

Kako god.
Desava se, eto, da ti raskidas ili da on raskida. I koji god da je slucaj – sve to nije posebno sjajno. Nikada. Desava se, istina, i da oboje raskidate i to je mozda i najkriticniji (a poenkad i najsjajniji) oblik kraja.
Ovde bih, pak, govorila o onim krajevima koji su mi se desavali, na ovaj ili onaj nacin, a ciji sam ja inicijator bivala. S toga ovo, dakle, nije stivo koje ce dati odgovor na pitanje “Kako svog voljenog koji me je ostavio da prebolim?”
Verovatno nikako ako to pitanje tako pateticno konstruisano u glavi imas.

(Kategorizaciju, kao sto vec jednom rekoh, pomalo volim jer mi ona daje sansu da zamislim da sam se za korak vise popela u procesu racionalizacije, iako je to uglavnom sve samo ne istina.
I… evo ponekih od veselih krajeva koji mi upravo padaju na pamet…)


Ja – Te – Vise – Ne – Volim kraj
(Ako je voljenje uopste i postojalo)

Ako je voljenje uopste i postojalo, dakle, to bas i nije jednostavan kraj. Treba da mislis na necija osecanja, treba da mislis na ono sto je bilo, trebas da kroz um provuces “Zasto se ovo desilo?” pitanje i svasta tako treba… I uglavnom ti treba vremena da dodjes do tacke u kojoj shvatas da definitivno zelis kraj, a dok do te tacke ne stignes – prokotrljacete se zajedno kroz razne neadekvatne dane.
I, kao, rekla si stvari, izbacila si ih, poslozila pred nekog, i neko je naravno sjeban jer te neko, eto, jos uvek voli i, kao, sasvim nije ocekivao sve ovo (Kako je to moguce? – pitas se).
Za Nekog – ne znam koji lek postoji.
Za tebe… pa… ti si lek vec manje – vise nasla, cim si do ovog koraka stigla.
Nije svako obazriv (na svoju srecu) u onoj meri u kojoj ja jesam, ali pri ovim ovakvim krajevima volim da neko vreme tako budem fina i suptilna i da me taj Neko (jos uvek potencijalno slomljen) ne srece sa nekim drugim ljudima sa kojima se, bozemoj, ljubim, ceznjivo gledam i sta sve ne.
Oh, da! Ako si dovoljno pametna, ipak postoji jedan lek za tebe: Ne upadaj u novu vezu. Dovoljno dugo. Nemoj. Nemoj. Nemoj.
Tek, ‘ajde, zamislimo da si ljudsko bice koje egzistira sa vrlo postojanim komadom emocija u sebi i da ti taj kraj, bez obzira sto si ga inicirala, nije lako pao. Treba ti oporavak. Evidentno. Od kojekakvih voljenja. Od kojekakvih krajeva. Od kojekakvih sranja izmedju. Ne upadaj u novu vezu. Jok.

Sjebali – Smo – Se – I – To -Je – To kraj
(Ako je voljenje uopste i postojalo)

Ako je voljene uopste i postojalo, zavisno od njegovog intenziteta i duzine trajanja citave veze – ni ovaj raskid nije u kategoriji divih i jednostavnih. (Koji, kao, jeste?)
Moze se desiti da ste se “razvlacili” milionima godina i da ste zajedno prosli kroz razne divne i nedivne periode i da ste sada vec pomalo (i ne bas pomalo) siti jedno drugog. Moze se desiti (sto biva posebno kriticno) i da se i na kraju volite (malo drugacije, kao ratni drugovi, recimo, jer to i jeste) i onda sve to biva jos za par nijansi teze…
Tek, u jednom trenutku oboje zakljucite da sve to vise nema smisla i da ste previse unistavali jedno drugo i da je vreme da se sada malo volite, i smejete, i placete sa nekim drugima. I, iako citav taj plan za buducnost zvuci kul i prekul – sadasnji trenutak nije tako jednostavno prevazici pa je vrlo verovatno da ce posledice ovog kraja biti osetne u narednih milion godina. I posledice citave veze, dakako.
Lek… ne znam… lek (za oboje, ovoga puta) bi verovatno bio: Bivajte sa sto vise ljudi.
Ne, ne zato da bi vam se neko divan i predivan desio, vec zato sto vam je ta stvar, pretpostavimo, ipak pomalo nedostajala kroz sve dane voljenja i mucenja. I zato sto trebate da se setite sta je ono sto ste voleli u bivanju sa sobom samima i sa nekim drugima…
Probavajte, dakle, tela i ljude kao ljuske i, ako se sa nekima osetite sasvim lepo i ucini vam se da su stvari potencijalno divne, nisam sigurna, ali… mozda bi trebali i da ostanete. Neko ce se uvek naci da previje ranu koju je neko drugi ostavio. Neko mozda bas i trazi samo te takve, toboze ranjene, jer se tako, moshmisliti, oseca vrednim i korisnim. Ne znam. Neko voli razne oblike mazohizma.
U slucaju da voljenja nisu bila posebno duga i intenzivna i u slucaju da na samom kraju vise ni Lj od neke kao velike ljubavi nije ostalo – stvar je znantno jednostavnije, mada ne i sasvim jednostavna.
Fino cete to zavrsiti, mozda cak sasvim ortacki.
(Zapravo mi se pre oko pola godine desio jedan ovakav raskid i bio je, apsolutno sam sigurna, sjajniji od svih raskida koje sam mogla sanjati i sumnjam da cu ikada uspeti da tako divno zavrsim stvari sa nekim. I… i nista… oboje smo se posle toga osecali divno i predivno. I oboje smo se vrlo lako okrenuli nekim drugima.
Neka specificna unutrasnja ostecenja mogu potencijalno postojati, ali ona su vrlo zanemarljiva kada pogledamo coveka pored sebe i shvatimo da se on zbog izvesnog kraja oseca divno koliko i mi sami. Osecaj je spasonosan. Rasterecujuc. Ali citava stvar je tesko moguca, verujem.)

Ona – Ili – On – Zavrsavaju – Stvar – Da – Ne – Bi – Voleli – Jer – Im – To – Sada – Eto – Ne – Treba kraj
…jer im to sada ne treba, iz ovog ili onog razloga…

Uzmimo da razlog lezi u cinjenici da su oboje nedavno zavrsili dugu vezu i, kao, neko od njih dvoje uspeva da zakljuci kako ovo nije pravi trenutak za graditi nesto sa nekim, jer je covek, prosto, jos uvek emocionalno nedostupan.
Ovo nije toliko mucno ako su stvari dovoljno kratko trajale. Ako su se oduzile i ako je druga strana, ili ako su obe strane pocele potencijalno da osecaju nesto – sve je za nijansu mucnije, ali i dalje nije ravno torturi razigranoj.
Tek, nije to lek, to je unutrasnje upozorenje koje covek sebi samom posle ovoga treba poslati: Ne upadaj u novu vezu.
(Pada mi na pamet kako sam ovu stvar, ovaj tip raskida, na samom pocetku svog puberteta, vrlo rado cinila i kako je razlog bio upravo moj strah od bliskosti. Kao, ucini mi se da je covek sjajan i presjajan i ucini mi se da imam neke leptirice u stomaku svaki put kada sa njim trebam da se vidim, i, kao, ucini mi se da to bas nije dobro, da to nikako nije dobro, da mogu biti povredjena, bozemoj, da sve to treba zavrsiti, brzo i sto brze. I onda sam to i cinila. Vrlo rado, cak sasvim veselo. Svojim glupavim porukama, naravno, u kojima sam objasnjavala uvek istu stvar: kako ja, eto, sada bas nisam za sve to.
Ukoliko je razlog ove ili slicne prirode – budite spremni na to da cete za doticnim covekom jos dovoljno dugo ceznuti.
Kao… bar se desavalo, pri mojim tinejdzerskim razigranostima. I bilo je lepo, zapravo. S ove distance – sasvim, sasvim decije lepo.)

Postoji – Neko – Drugi kraj
Sjajan kraj za onoga ko raskida!

On, dakle, odmah ima nacin da nadomesti kojekakve praznine i cak i ako je osobu sa kojom je bio potencijalno voleo – sve ce mu to mnogo lakse pasti jer pored sebe ima nekog za kog, eto, cak i nesto kao oseca. To je lepo. To je fino. To je jednostavno.
Lose je za drugu stranu, istina. I lose je i za objasniti joj.
Ne znam da li ovde treba biti iskren.
Licno sam rada da stvari upakujem u kojekakve folije da bih ljudima olaksala ono sto ce im samo po sebi biti tesko. Sujetna sam i ne znam da li bih volela da mi neko kaze da voli nekog drugog dok ja zamisljam da mi taj neko treba jako i najjace. Generalno, ja sam i za lazi, razne bas. Ovde posebno.
Lek: Ako raskidas – ti ga vec imas. Sjajno! Raduj se. Raduj se novom coveku. I, kao, pokusaj biti obazriva (ovde je to bas potrebno) pa gledaj da te ovaj prvi sa njim bas i ne gleda.

Seks – Je – Los kraj
Sto se mene tice, ovo je jedan vrlo validan razlog za raskid.
Imam veliku srecu da je ovo stvar o kojoj sam te razmisljala i koja mi se nije dogodila. Ali potpuna dilema je: Sta bi se dogodilo kada bi covek bio najsajnije sjajajn, a kada bi seks bio najuzasnije uzasan? Trenutno pomalo sumnjam da je to moguce. (Kada sumnjam da je to moguce, onda, dakle, ne uzmam u obzir velicinu spolovila kao potencijalno neadekvatnu stvar vec sam kvalitet seksa.) Kao, ako je covek najsjajnije sjajajn (i ako sve to nije samo iluzija) tesko da nece imati potrebu za stvarima koje su i meni samoj potrebne i tesko da, uopste, covek koji mi se istinski dopada moze biti odvec pasivan na tom polju, nedovoljno zainteresovan za istrazivanje oblasti svoje i moje seksualnosti i svega tome slicnoga.
U svakom slucaju, ukoliko je situacija ovakva – prilicno sam sigurna da je potrebo raskinuti jer ce se seskualna frustriranost ubrzo preneti na druge segmente veze i od sjajnosti i presjajnosti nece ostati ni S ni P.
Lek: Sresti se sa covekom sa kojim je seks bio provereno sjajajn.
(Racunam na to da svaka zena iole svesna vaznosti ove oblasti, ima jednog takvog.)

Ona – Ili – On – Zavrsavaju – Stvar – Da – Ne – Bi – Voleli – Jer – Je – Covek – Eto – Iz – Nekog -Vrlo – Oredjenog – Razloga – Nepodoban kraj
Recimo da je covek u vezi sa nekim, a vi ste tu pored, kao “druga violina” (klise, zaboga, kakav klise!). Ili, recimo da je covek los po vas, prosto, iz tog i tog razloga, nekog vrlo konkretnog, cak.
Ovde je kraj vrlo vazan i preporucljiv. I treba biti jasan, ostar, kao brz i kratak rez. Nema premisljanja. Nema tone nedoumica. Ako sada to ne uradis – ko zna kada ces, i mozda nikada neces, i ovo i ono.
Lek je samo: Potpuno se udaljiti od coveka. Na razne nacine.
I uopste nije vazno da li ces se za nekog narednog “zakaciti” ili ce se tela samo probavati kao ljuske. Vazno je da se ode i otrci. Ako je razlog dovoljno jak i smislen.
(Meni su se takvi, eto, desavali. Ali ja, eto, nisam odlazila. Jer pomalo volim kad boli. I jer volim do kraja da ostanem u igri i kada je vec gotovo sasvim nelepa i losa po mene. No mazohizam i nije za svakoga, jbg…)

Ona – Ili -On – Zavrsavaju – Stvar – Iako – Sasvim – Ne – Zele – Da -Je – Zavrse – A – Razlog – Za – Odlazak – Je – Velik – I -Najveci kraj
Nisam sigurna da potencijalne razloge za ovakve krajeve zelim da navodim. Moze biti da ste ovakav kraj povezali sa nekim krajem koji vam se desio ili koji treba da vam se desi.
I, vrlo razlozno sam ovu kategoriju ostavila kao poslednju upravo zbog cinjenice da ovde ne postoji neki lek koji je sasvim delotvoran osim leka koji ne volim takvim da zovem, a koji to ovde nuzno jeste. Vreme, dakle. Vreme je lek.
Spremite se, bas se spremite, na dane, na preduge protracene dane. Na neke duge, puste i dosadne sate. Na neke ceznjive poglede. Na neka ceznjiva posezanja za telefonom (posebno ona u pijanim stanjima, kakvih ovde nuzno ima). Na svasta na sta ne zelite da se spremite se spremite.
Kada je sve kao sjajno i presjajno i kada vas neko sasvim razme i kada nekoga sasvim razumete a kada ipak, eto, morate da odete – sve ono presjajno je upravo pretuzno i tesko da stvari mozete naciniti jednostavnijima. Lose je i tu je tacka. Raspadace te se i i tu je tacka.
Sansa sa potencijalna “vracanja na staro” sa covekom s kojim se stvar zavrsava je ovde velika i najveca.
A lek je ovde najmanji i najnedelotvorniji: prijatelji, alkohol, sati samoce, pateticna muzika, kojekakve knjige i filmovi, kojekakva tela, kojekakvi novi ljudi, i bla bla… Lista je podugacka, a sve je stvar afiniteta. Licno mislim da nista osim svega ovoga zajedno i vremena u ovom slucaju ne moze da pomogne.Izostavljeni tipovi krajeva su izostavljeni upravo zbog cinjenice da mi se nisu desili ili da se nisu desili nekom meni bliskom, ili da su se mozda cak i desili, ali da mi je bivalo gadno da o njima pisem.
Poneki su preskoceni i zbog toga sto su cesto besmisleni do samog ruba besmisla. To su oni u kojima neko pobegne bez reci. Ti ili on. Ko god. Kako god. Zbog cega god. Tu nema sta da se kaze. To je vec samo po sebi preludo.

Na kraju razigrane kategorizacije, uspevam, ipak, da se setim jedne lepe stvari koja je u vezi sa svim raskidima, ma kakvi oni bili:
Ovaraju se nova vrata. Gomile novih vrata.
Mozda ne odmah, mozda ne istog trena, ali da… sve je tu i sve kao mozes i sve kao te ceka.
Naviknuta da grabim sve sto mi se nudi, a mirise na lepo – ja i na nekim krajevima disem u tvom ritmu. Mozda nije za svakog. Mozda zavisi od temperamenta. Mozda od mentalnog sklopa. Ne znam. Tek, opijajuci komad rasterecenja nuzno je utkan u svaki od krajeva, i to je ono lepo u vezi sa njima.

„Samo zaželi – ostvariće se.“ Kako da ne!

Уобичајен
Pozelim, tako, da ne mislim. Da malo stvarno ne mislim. Ne ono kao: briga me, necu da analiziram i rasclanjujem dolazeci do besmisleno besmislenih finesa. Pozelim da ne stignem ni to “briga me” da domislim. Da bas se stvarno malo iskljucim, tako, lepo, da ne stigne ni utroba ni na sta da mi odreaguje.
Pozelim da zaboravih neke brojeve telefona. Da ih ne pamtim, kao, pet godina, ili sedam, sada, kada se koriste neki drugi brojevi, na koje te neke stare ljude ne bih mogla dobiti, i to ne zbog toga sto su mi novi brojevi nepoznati, vec zbog toga sto starog coveka nema, sto je i on sasvim nov i drugaciji, i sto mi takav ne treba.
Pozelim, tako, da neke slike iz glave sasvim uklonim. Kao, neke lepe oci, neke preduge trepavice, neke bozemesacuvaj divne osmehe, neka siroka ramena, predvine udove, i to… Stvarno pozelim da to izbrisem iz secanja. Najskrozije. Da ih tako ne uporedjujem sa nekim drugim licima, da se ne secam kako ovaj lici na ovog, ovaj na ovog, i sve u kurac.
Pozelim da zaboravim da se nekada osecalo. To posebno cesto pozelim. Da mi se, eto, ne desava da trenutni intenzitet emocija uporedjujem sa nekim bivsim, pa da pretpostavljam da li sam bila srecnija tada ili sada, i da obavezno dodjem do zakljucka kako je nekada sve bilo intenzivnije, zaobravljajuci, uporno, da me je tada nekada dodirnuo samo jedan covek, prvi put, da sam tada prvi put volela, da tada bas nista nisam znala, da tada nisam imala neke druge, kao svemirske, stvari o kojima bi se trebalo misliti. I kazem ok, naravno da je tada bilo jace. A nije ok. Jer ne znam da li je to – naravno.
Pozelim, tako, da svacega eto nema. Da se dok se covek voli ne razmislja o nekim drugim covecima. Da se, dok je jedan ud u nama ne razmislja o nekim drugim udovima. Da ono sto se desava uvek bude najsjajnije. I da se razne stvari ne dovode u pitanje. Da se ne vaze tezina nekih odluka. Da se ljubav ne meri bivsim nekim ljubavima. Da se udovi ne mere nekim bivsim udovima. Da se ludilo ne meri normalnoscu. Da se ne misli na zablude koje su se desile, pa da se jos sa strahom pomislja da je i novi osecaj neka nova zabluda.
Pozelim, tako, i da ne mislim, sve sa prekorom, zasto sam neke ljude mislila da volim i trebam. Kao, da ne razmisljam o tome sta mi se kod njih cinilo sjajnim, vec da lepo prihvatim iluziju i kazem: Jebi ga, Dijana, bilo se slepo, sta ima veze. Tako bih da mislim. Da ne rovam. Da ne budem besna na sebe. Da mi ne pada na pamet da to sto sam jednom mislila da volim coveka koji je sve ono sto mi ne treba… da sve to obavezno znaci da ce mi se takvo sta jos jednom desiti, i da ce to sve tada biti jos malo gore, jer necu biti tako besmisleno mala, i mozda ce se desiti jos neke velike stvari, kao, pa ce zabluda biti veca od moguceg…
Pozelim, stvarno, da je kafa uvek istog ukusa. Da se ne desavaju dani u kojima se jos pre prve cigarete pomisli na deset losih stvari. I da se deseta cigareta ne pali petnaest minuta posle prve, zbog besa, ludila i nemira, kao. Pozelim da malo odmorim pluca, stvarno, od ubrzanog disanja, od previse nikotina, od anksioznosti. Pozelim da malo mirno disem, jebiga. Da ne budem tako nezdravo frustrirana zivim i nezivim. Da se malo sacuvam za posle. Da ne ispalim sve sto u sebi imam za trenutak i dva. Da malo naucim da se stedim, posebno kada se sama trosim.
Pozelim, bas cesto, da telefoni ne postoje. Da se ne ocekuje njihova zvonjava. Pozelim, zapravo, i da kuce ne postoje. Kreveti, pre svega. Da niko nigde ne moze da dodje, da niko neke prostorije ne moze da uprlja svojim prisustvom. Pozelim da zaboravim na sve one koji su ovde krocili, da prestanem da perem pokrivace pedeset puta nedeljno, zamisljajuci da tako sve ono je tek od nedavno proslo vreme uspesno smestam u – davno proslo.
Pozelim, uopste, da sam malo normalnija. Ne racionalnija. Samo – normalnija. Da mogu da zelim neke obicne ljubavi, neke obicne seksove, neke obicne dane, pre svega.
Pozelim da malo zaboravim na vrednost stvari. Da ih sve bacam u isti kos. Da mogu da prodam sve na svetu za dinar ili dva, recimo. Da mi neki kao divni ljudi nisu bas jako vredni. Da samoj sebi nisam toliko vredna, pa da mogu da se ne plasim za to da gubim sebe cim mi je neko na udaljenosti manjoj od dvadeset kilometara.
Pozelim ja tu jednostavnost cesto, iako to bas tako i ne izgleda… Pozelim da kada pomnozim jedan i jedan – da uvek jedan dobijem, da logika uvek bude logicna, da nema odstupanja. Da kad volim kazem – ljubav i da ljubav bude, da ne moram bas sve da pakujem ovako i onako, da sabiram i oduzimam po million puta, svesna da mi te matematicke operacije nikada i nisu isle od ruke.
Pozelim, ustvari, i da prestanem da kenjam. Ovako, kao sada. Da mogu malo da se smirim i sredim. Da maksimum mog trabunjanja i ludila budu oni trenuci u kojima pricam sa samom sobom i da sve na tome ostane. Da ne moram ovako nadugacko i nasiroko da vrsim veliku nuzdu, jos pablisujuci sve to, zamisljajuci da to nekoga treba da znaima, jer, kao, mozda postoji jos neko dovoljno lud, pa ce se pronaci, i to… Pozelim, stvarno, da sve sto u meni postoji bude ogoljeno. Da ne moram nikome da se razlazem na sastojke. Da se sve lepo, fino vidi odmah. I velicina moga ludila, i medjunozja, i crvena boja ociju kada sam izbezumljena od besa. Stvarno to sve pozelim. I stvarno su mi vec dosadne sve te igre: vidi, ovako ovde izgledam; vidi, ovde sam se tada posekla; vidi, ovo je bio taj covek; vidi, ovakva sam kada sam nervozna; vidi, ovakva sam kad se kao stidim; vidi, ovakva sam kada bih te zubima udavila; vidi, ovako volim, ovako mrzim, bla bla…
Pozelim da se ovaj krov raspadne i da shvatim da postoji jos nesto sto mogu izgubiti, ako se upustim u ono u sta se upustam… da nije da imam bas nista… ili da i nista ima svoju tezinu i vrednost.