Category Archives: seks

Ugao i ništa

Уобичајен

Ima taj jedan ugao, znaš, na kom sam te čekala te jedne noći koja je možda mogla biti naša prva, a bila je samo naša stota.
Nisi bio ništa lepši od svih drugih, ali imao si usebi tako mnogo vatre. Ili možda i nije bilo tako mnogo, možda je samo bila neka od koje su moji prsti najlepše goreli?
Ni taj ugao nije bio ništa posebno. Ni pekare u kojoj bih mogla da se, za promenu, nahranim mrvicama hleba umesto mrvicama nade, ni kafića, malog smrdljivog, da u njemu skrijemo se, ni trafike u kojoj bih mogla u pola noći da kupim cigare, kad zafali pepela, kad vatra već sve spali.
Ništa.
Ni po čemu posebni ni ti ni taj ugao.
Ali, dođavola, od čitavog raskošnog i upišanog Novog Sada najbolje sam vas upamtila.

tumblr_lny1u2lBDF1qimoqwo1_500

Advertisements

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Hlađenje

Уобичајен

Tebi treba vremena
da ohladiš glavu
a moja baš tada
postane vruća.

Tebi treba vremena
da naučiš
da drugi te voli,
a meni treba vremena
da naučim
da druge
volim nesebično.

Ti mi uvek tražiš
da batalim,
Ja ti uvek tražim
da govoriš.

Mi se uvek mimoilazimo.

A pomisli na trenutak samo
šta bi bilo
kada mogli bismo
malo jedno od drugog da učimo,
malo jedno od drugog da uzimamo.
Jebote,
čoveče,
pa nama nigde ne bi bilo kraja!

Al’ jebiga.
Ne znamo.

Dijana Knežević

Image

Planovi

Уобичајен

Sve sam isplanirala.
Ceo jedan divan, sjajan i razuman
život za sebe.
Isplanirala da imam
tu dugu, divlju kosu godinama
i da najednom popizdim
i samo je odsečem,
pa da posle svima pričam
kako sam kul i slobodna
bez tog tereta na leđima.

Sve sam smislila.
Da budem novinar sam smislila
još pre zabavišta,
dok sam iza cveća, u dnevnoj,
vodila TV emisije;
da budem pisac –
još kod prve prave ljubavi,
u zabavištu, normalno.

Smislila sam, onda,
da kad porastem i završim taj faks,
da posle njega godinu dana kuliram,
a u međuvremenu se, obavezno, zaljubim,
plus – da tada vec budem toliko sjebana
da se komotno mogu zvati zrelom.
Smislila sam da srce mi je kao kuća,
a da kuću ni nemam.

Smislila da tada negde
odem i kod psihiloga
i ubijem anksioznost,
strah od mraka,
smrti
i svog mozga.
Ova poslednja dva
nisam uspela.

Odlučila da tada nekada 
i moja poezija i ja – progovorimo.
(I zaboravila
da u sebi ionako stalno ćutimo.)

Isplanirala da kupim mačku ili psa,
ne budem li imala ljubav,
pa kupila i mačku i psa
i još i ljubav našla,
gratis.

Smislila te osnovne tinejdžerske stvari:
ovde ću tetovažu,
ovde život,
ovakvu venčanicu,
onakvo dete.
(Na dete i venčanicu sam u međuvremenu,
naravno, zaboravila.)

Smislila sam i da nađem strast
od koje ću se razboleti,
sjebanost koju ću jedva preživeti
i ljubav koju verovatno uopšte neću.

Odlučila:
Sa 24 – postdiolomske,
sa 25 – knjiga,
sa 27 – inostranstvo,
sa 28 – ozbiljna veza,
sa 30 – zajednički život,
sa 33 – dete
i onda – klimaks
kad mi dete bude u pubertetu.
i onda jebiga,
dokle stignemo.

Sve sam baš dobro smislila.
Nisam samo isplanirala
kada će ta sreća već jednom, čoveče!

Dijana Knežević

Image

Filozof bluda: Marquis de Sade

Уобичајен

Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.

Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.

Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.

Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.

Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.

Dijana Knežević

Iz dnevnika

Уобичајен

Tvoja snaga me preplavljuje.

Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem postelju ratniku. Ja sam mu odmor. I šapućem ljubav onda kada vrati se u dom. Moja utroba je tvoj dom. Moje celo biće je tvoj dom. Ti ga preplavljuješ, a ono ni tada ne biva tobom sputano, već k’o voda zemlji dolaziš mi i samo se sve potpunije svoja iz tebe rađam.

Tako je lepo biti te pun onda kada svojom snagom moju snagu ne sputavaš, kada moja snaga pored tvoje može nesputano da se raspline, a da i dalje osećam da si jači. Meni trebaš jači. Kad moram da budem jača, ja svoju snagu u sebe zaključavam i onda me iznutra degradira. To je ružno i ne volim kada se desi.

A sa tobom rastem. Svaki put kada te tu ima – sve moje se uz sve tvoje uvećava. To je skoro pa neverovatno i pravi dar prirode i života. K’o da mogu da vidim, k’o da nekom drugom dešava se, taj veličanstveni trenutak u kom moje ja i tvoje ja tako skladno jedno uz drugo postoje.

Ti si voda ovoj zemlji koja jesam.

A ja te volim. I to je stvarno.

Dijana Knežević

Novogodišnja lista želja

Уобичајен

Ako nešto ‘oćeš da mi pokloniš – slobodno, poklon uvek može!

Ja stvarno nisam luda  za tradicijom, za žurkama, za ovim i onim, ali ti kao veliki datumi i ti veliki i mali pokloni u njima… ne znam, ja njih stvarno volim. I nije da sam sebična. Volim i ja da poklanjam. Samo, ovoga puta mi se nešto hoće da sam razmažena i mala i da posle toliko – i – toliko vremena jednu lepu listu želja sastavim.

To – do liste ne volim. Jok. Ali želja uvek imam.

Evo, za ovu Novu godinu bih htela bar polugodišnju pretplatu na NIN. Treba mi i stvarno nemam tih 1oo+ dinara nedeljno, iako je to jedna  i po kutija mojih cigara manje. Ne mogu da se odričem. Bilo čega. Neću.

Htela bih i jedan zagrljaj. To je mala želja. Ali ja bih htela jedan stvarno veliki i jak zagrljaj. Ono, da mi se skoro polomi telo. Eto tako jak. I da dugo traje.

Cigare uvek mogu. Šteka. Kutija. Jedna cigara, lepo, mašnicom uvezana. Kako god.

Važno mi je, stvarno, ako ćeš mi već poklanjati nešto opipljivo, da bude upakovano. Ne kao govno na astalu. Ali govno na astalu sa mašnicom već može. To liči na poklonjeno s pažnjom. To volim.

Može za Novu godinu i jedan osmeh. Onaj, uz pogled ispod obrva. Tako neki. Šmekerski. O Džejmsdinovskom ili Marlonbrandovskom da ne pričam.

Može i neka lepa pesma. Malo setna, šta znam, ja to tako volim. Da ima neku laganu melodiju. I lep glas da je peva. Ženski, recimo. Ili može i muski. Hrapav. Samo bez Koena. Dosta je bilo Koena i plavih raincoat-ova i knjige čežnje i svega.

Kad smo kod muzike, sve džez – lepo može. U stvari, sve džez je uvek bar malo lepo. Kad je džez – tužno meni to bude još više lepo. Zato može neka Četbejkerovska. Ono, da rasplače.

I seks jedan može. Ili više njih. Bolje više njih. Ne lep i ne setan i ne lagan. Jedan stvarno dobar seks može. Onako, da me sve boli. Da bude ružnih a lepih reči i tih stvari. To može. To u stvari mora. Neću da slavim Novu godinu bez toga. Ni da želim. Bilo šta da želim.

Može pismo. Pravo. Sa markicom, rukom napisano. Ne mora u njemu da piše ništa posebno. Posebno ne ljubavno. Može da piše samo “Ćao. Budi dobro. Ja sam pijan.” Ja ću biti srećna. I pijana. To može. To je novogodišnje.

Bilo šta sa mirisom vanile dolazi u obzir. Kupke, parfemi, šunka. Sve.

Minđuše – baš razne mogu i trebaju. Uopšte, sve neke ručno rađene stvari mogu. Baš sve. I ako ima jedna kutija, ručno spravljena, a u njoj – ništa, meni će ona biti baš draga.

Ali nije da bih se bunila i kod nekog skupog poklona. Štikli ima lepih, ali ih ja baš i ne volim. Čizme već mogu. Obavezno kožne. Lakovi za nokte – svih boja. Karmini mi ne trebaju. Donji veš, podvezice, samodržeće čarape, svilenkaste spavaćice, topli džemperi – sve to može, sve to hoću.

Meni je lako pokloniti. I kad je skupo i kad je jefitino. Ja sve pomalo volim. I ono što mi ne treba mogu da volim, jebiga. Zato, kažem, mogu i štikle. I karmini. Da crtam po ogledalima. Ja ne znam da crtam, ali volim. I satovi mi ne trebaju (njih u stvari ne volim), ali mogu. Ukrašavaću ih glinom i vaditi im baterije. Ili može sat bez baterije. Bez kazaljki ne može. Njih ima lepih, onih finih, divne izrade.

Može neki dobar fotoaparat. Ili kamera. (samobahato, samobahato)

Može i rušenje i dizanje sistema. Kompjuter će da mi umre pre nego što stignem da izmontiram sve što želim da izmontiram. Ako mi to neko ne pokloni – to ću morati da smestim na to – do listu, a ja ne volim to – do liste.

Može, evo, pranje suđa. Još bolje – usisavanje. Usisavanje kompltnog stana bi bio baš jedan lep poklon. Ubijanje paukova i skidanje paučine isto. Treba mi i novi sunđer. I litre tečnosti za suđe. Sunđer mi se gadi i onda stavim previše te tečnosti i onda ona brzo nestane. Htela bih da neko na to misli.

Knjige nisam pomenula, ali knjige uvek mogu. Od Kundere bilo šta. Od Bukovskog – pesme. One mi fale u kolekciji. Bilo šta iz Erotikon kolekcije. (One su jeftine, ima ih po uličnim rasprodajama često. Ali ja ovde ne vidim dosta uličnih rasprodaja.) Dnevnik Anais Nin isto može. Čitala sam ga, ali ga nemam, a ‘oću da ga imam.

Tabakera bi isto bila kul. Neka fina, ženska, za slims cigare, jebiga.

Kućicu za brarbkike ‘oću od kad sam bila mala. Videla sam jednom jednu jako lepu u Mađarskoj. Divno veliku! Za sve barbike koje sam tada imala (42 prave i 30 plastičnih). Samo da znaš, to je jedina roza stvar koja može.

I ne znam, jebiga. Može još svasta. Novi escajg, nekoliko rokovnika, lepih hemijskih olovki što tanko pišu, sveska – sa čim god – tvojom rukom ispunjena, pepeljara (velika i duboka), mnogo kafe, hrana za psa i igračke za psa, i dopuna (mogu da je potrošim baš na tebe i šaljem ti neke lepe poruke, kakve god hoćeš, o proleću il’ zimi), može i samo jedan baš topao pogled (takve stvari uvek budu dosta).  Može i da se nekada praviš da me razumeš dok pričam o nečemu, a ti nemaš pojma o čemu pričam. Možeš (to bi bilo stvarno plemenito) da spališ sve stvari koje sam pisala u periodu od 25. 01. 2009 – 18. 08. 2011. Nije da tu nije bilo i finih stvari, ali i te fine imaju u sebi toliko gnusnog da je bolje da se to ne čuva. Umesto toga, možeš da budeš nekada bezrazložno toliko divan da ja sednem i napišem sve neke nove i lepe stvari, tobom ispunjene. Eto, to može. Mogu i da ti ih poklonim posle.

Imam ja još želja. Ako ovo bude malo – ti pitaj. Želja je i da me neko pita šta hoću za Novu godinu, jebiga.

– Šta hoćeš da ti poklonim za Novu godinu?

– Brate, bolje me pitaj šta neću.

– Šta nećeš?

– Sneg ne bih.

Dijana Knežević