Category Archives: sreća

Sunčan dan s ove i one strane prozora

Уобичајен

Danas sam slobodna.
Danas ne radim.
Možda bih mogla da napišem pesmu.
Dok nisam radila
nisam ni mogla.
Šta znam,
gomilali su se
računi
dosada
dugovi
suze
očaj
i još štošta.
Sada je sve isto.
Ali je manje dugova
i skoro pa nimalo
dosade.
Ne stižem do nje.

Danas sam slobodna.
Sigurno da bih mogla da napišem pesmu.
Odrastao život je dosadan.
Posebno u danima kao ovi što su
kada pada kiša
i hladno je.
Vratila bih se tada
u krevet
kadu
mamin stomak.
To bih uradila
kada je ovakav dan
a moram na posao.
Danas, eto, ne moram.
Zato i pišem pesmu.
I kafa koju pijem je topla.
Pas mi spava na nogama
pa mi je i nogama toplo.
Spustila sam roletne.
Ne znam kakvo je napolju,
ali zvukovi liče na kišu,
pa pojačavam muziku.

Danas ne radim
i mogla bih da napišem pesmu.
Život onih koji rade je glup i dosadan.
Ne znam gde još dete
u sve to stane.
U stvari,
život,
ceo život,
ima tendenciju
da bude dosadan.
To je bezveze.
A kada to shvatiš,
duplo je glupo
jer onda moraš
taj isti život
da provodiš tražeći načina
da ubiješ dosadu.
Ja ih imam tako mnogo
samo moram malo biti strpljiva.
Mama je rekla da mi strpljenja manjka.
To je istina,
ali strpljenje i nije stvar odluke,
jer nestrpljenje živi u stomaku
i golica,
dosadno.

Danas ne radim
i ne znam kakvo je vreme napolju.
Ali zato pišem pesmu
o tome kako mi je svejedno za vreme.
Ne bih još da odrastem.
Upisala sam master
i pišem evo ovu
strašno neurednu pesmu
u kojoj nije ni jasno o čemu baš pišem.
To je zato što moram i sa pesmom
da se igram
pre nego što bude kasno,
pre nego što i ovo pisanje
počnem samo da radim, radim, radim.
Šta ti pesnici koji na svojim pesmama
zrađuju
učine s poezijom?
Strah me je da pomislim.
Pa opet,
Bukovski je bio dobar
do samog kraja.
Kako god.

Danas sam slobodna
i pišem pesmu o slobodi.
Kapor kaže
da je svako onoliko uzima
koliki mu je kapacitet pluća.
Pa, jebote,
gde je moj deo?
U pluća mi stane bar još pet puta ovoliko!

Mama mi je rekla
da je život malo lep
i malo više sranje.

Ovo je pesma
o pesmi
mami
i slobodi.

A dan je, iza roletna,
sigurno sunčan,
dok ne radim.

Dijana Knežević

Image

Advertisements

O mamama

Уобичајен

Zašto je jednog dana
mama obukla pantalone
i postala tata?
Sećam se, baš su joj lepo
stajale one haljine,
oni nakiti,
ono sve što je do tada nosila.

Zašto je jednog dana
mama vikala na tatu
i rekla mu da
treba da bude muško?
Zašto je mama tog jednog dana
tati, uopšte,
rekla da on treba da je muško,
kada očigledno jeste?

Zašto je jednog dana
mama bila budna
sa mnom i sestrom celu noć
pa ujutro otišla na posao
pa onda kuvala ručak,
pa onda prala suđe
i spremala kuću,
pa onda pomagala tati nešto,
napolju, u radionici,
pa se onda igrala sa mnom i Vanjom,
pa tek onda zaspala?
I zašto je tata tog istog dana
samo spavao,
jeo mamin rucak,
i bio u radionici
i onda ponovo spavao?

Zašto je jednog dana
mama rekla meni i Vanji
da budemo pametne,
da se ne zalećemo,
da mislimo prvo I najviše
– na sebe,
da imamo svoj novac,
da budemo samo svoje,
da je to najvažnije?

Zašto je jednog dana,
kad smo mi već porasle,
mama ponovo obukla pantalone
i postala tata,
i otišla negde Preko?

Zašto je mama, jednog dana,
dok je bila Preko,
zvala i rekla kako je strašno,
kako su bezumno patrijarhalni,
kako, prve bračne noći,
baba sedi pored njih,
da mlada ne bi zajebala mladoženju,
pa kako onda,
lepo i uredno,
igraju na svadbi sa mladinim
krvavim čaršavom,
i skupo je prodaju, naravno?
Zašto je mama,
tada kad je to rekla,
rekla da voli moje i Vanjine
pametne glave
i nenevine pičke,
više od svega nevinog i glupog?

Zašto je mama, jednog dana,
kad se vratila
bila još više mama
i još više tata?
I zašto se tati to nije dopadalo?

Zašto je mama, jednog dana,
porasla toliko
da su ti trebale četri ruke
da je zagrliš,
a tata je ostao toliko mali
da ni sa jednom
nisi mogao to da uradiš lepo?

Zašto je mama, jednog dana,
sa mnom i Vanjom,
u nekom drugom stanu,
imala, odjednom, neki lepši pogled,
iako nije imala nikakav posao,
iako je imala neplacenu kiriju,
iako je imala ispretumban život?
Kaže, imala je puno srce
i vetar u leđa.

Zašto je mama i mama I tata
a tata nije ni tata?

Planovi

Уобичајен

Sve sam isplanirala.
Ceo jedan divan, sjajan i razuman
život za sebe.
Isplanirala da imam
tu dugu, divlju kosu godinama
i da najednom popizdim
i samo je odsečem,
pa da posle svima pričam
kako sam kul i slobodna
bez tog tereta na leđima.

Sve sam smislila.
Da budem novinar sam smislila
još pre zabavišta,
dok sam iza cveća, u dnevnoj,
vodila TV emisije;
da budem pisac –
još kod prve prave ljubavi,
u zabavištu, normalno.

Smislila sam, onda,
da kad porastem i završim taj faks,
da posle njega godinu dana kuliram,
a u međuvremenu se, obavezno, zaljubim,
plus – da tada vec budem toliko sjebana
da se komotno mogu zvati zrelom.
Smislila sam da srce mi je kao kuća,
a da kuću ni nemam.

Smislila da tada negde
odem i kod psihiloga
i ubijem anksioznost,
strah od mraka,
smrti
i svog mozga.
Ova poslednja dva
nisam uspela.

Odlučila da tada nekada 
i moja poezija i ja – progovorimo.
(I zaboravila
da u sebi ionako stalno ćutimo.)

Isplanirala da kupim mačku ili psa,
ne budem li imala ljubav,
pa kupila i mačku i psa
i još i ljubav našla,
gratis.

Smislila te osnovne tinejdžerske stvari:
ovde ću tetovažu,
ovde život,
ovakvu venčanicu,
onakvo dete.
(Na dete i venčanicu sam u međuvremenu,
naravno, zaboravila.)

Smislila sam i da nađem strast
od koje ću se razboleti,
sjebanost koju ću jedva preživeti
i ljubav koju verovatno uopšte neću.

Odlučila:
Sa 24 – postdiolomske,
sa 25 – knjiga,
sa 27 – inostranstvo,
sa 28 – ozbiljna veza,
sa 30 – zajednički život,
sa 33 – dete
i onda – klimaks
kad mi dete bude u pubertetu.
i onda jebiga,
dokle stignemo.

Sve sam baš dobro smislila.
Nisam samo isplanirala
kada će ta sreća već jednom, čoveče!

Dijana Knežević

Image

Izmišljanje stvarnosti

Уобичајен

Imam jednu praznu sobu.
Goli, golcati zidovi.
Ništa od nameštaja,
ništa od zavesa,
ništa od tapeta.
Samo prozor jedan veliki
i svetlost jedna prirodna.
Tu ću te dovesti.
Da igramo se izmišljanja.
Da izmislimo sve što poželimo.
Da kažeš:
Napolju je proleće.
I da proleća bude.
Crtaćemo cvetove po staklu,
obući ga u žuto i šareno,
izmisliti sunce,
sve izmisliti.

Kad padne noć,
upalićemo sve upaljače
i izmisliti raskošni kamin.
Na podu,
pored golih zidova,
ispred kamina,
na nepostojećem ćebetu,
nežno ćeš me uzeti i čekati
da bliska vatra
ovu našu
pretvori u bezumnu.
Malo ću ti gristi ramena
dok mi malo čupaš kosu.
I malo više.
I malo više će vatre biti.
Da zagrejemo prostor.
Iznutra smo vreli.
Zidovi još uvek nisu.
Proleće sa prozora
golicaće nam bedra.
Reći ću:
Pokloni se cveću,
pokloni se vatri,
pokloni se bogu strasti i lepote.
I lomićemo prste o grebene tela.

Kad poželimo,
zalićemo prostor kofom vode,
ugasiti vatru iz izmišljenog kamina
i imati svoj okean.
Reći ćeš mi kako je bas lepo,
ovde, na plaži.
Nacrtaćemo sunce, iznad nas,
na plafonu
i biti, zvanično,
prvi ljudi sveta
koje su dva sunca ogrejala.
Ja ću imati i treće,
to niko neće znati;
tebe.
Nije mi hladno, reći ću,
nikad kad te ima.
I ti ćeš po podu
prosuti svoj kaput,
kao latice ruža,
pa ćemo malo biti mali
i gaziti po toj vlažnoj travi
i po tom vlažnom cveću,
ionako celi,
do grla,
mokri.

Pred spavanje,
ja ću ti pričati tu jednu bajku
o tom jednom čoveku
koji je sreo tu jednu ženu,
oteo je od pustinje
i odveo u divljinu,
gde je od pruća i lišća
izgradio zamak za nju.
U toj bajci, njoj je uvek bilo toplo,
u trošnom zamku,
među šupljim zidovima.
U toj bajci, to neću reći,
biću sva najlepša
i bićeš sav najlepši.
I biće, k’o i sada,
izmišljeno sve ono što ne postoji.
I imaće srećan kraj.
Al’ to je tajna, dodaću.
Moraju se otaljati još desetine života,
sve krvavih i znojavih,
da bi se i četvrto, pravo, sunce zbilo.

Pred jutro
(pričanje bajke do jutra mora trajati,
jer vreme uvek leti kada se u njemu izmišlja),
ti ćeš ispružiti svoje telo
da bude moj dušek,
a, osim njega,
od mojih haljina zakačenih po plafonu,
izmislićemo i te baldahine,
pa u pravom, pravcatom raskošu disati.

Kad usnimo,
samo ćemo nastaviti da stvarnost izmišljamo.

Ujutro,
ješćemo jedno drugm iz očiju
ostatke od snova.
K’o u onoj bajci,
bićeš mi nikad lepši
i biću ti nikad lepša.
A to jutro,
dok sa prozora sija proleće
(napolju je možda i zima,
to ne znamo),
trajaće sve dok ne shvatimo,
duboko i potpuno,
da najviše imamo
onda kad ništa, do svog sveta,
od stvarnosti i ne tražimo.
i kad celu smo kadri da je izmaštamo,
ogrejani samo mrvom mašte
i, od nelepote, zaklonjeni
pravom, pravcatom planinom ljubavi.

Okean će se zadovoljno smešiti.
I, k’o na pozornici:
spuštena zavesa i –
ljubav i krila i radost iza.
Iza sveta.
Iza svega.

Kraj.

Dijana Knežević

Image

Naježena pesma

Уобичајен

Radosna mi pesma.
Vidi, nisam takvu napisala
pola života.
Osmotri njena slova.
Nijedno ne grize.
Svaka reč miluje kožu.
Vanja kaže,
to se one bobice
po koži stvore.
Ježi se, dakle.
Ježi.
Radosna mi pesma.
Nema gorčine.
Nisam besna,
ni tužna,
ni razočarana.
Nikakve tužne muzike,
nikakvi pusti sati.
S pesmom se mazim.
Ona meni kožu nadraži,
ja tebi, sa njom, um.
Golicaju te vlasi moje kose
što kroz prozor ti ih bacam,
k’o Zlatokosa,
da do mene uspneš se.
Radosna mi pesma, vidi!
Možda će,
kad odeš,
malo na smrt da krvari(m).
Sad se smeje(m).
Vidi oči mojoj pesmi!

Dijana Knežević

 

Image

Razmrdavanje srca

Уобичајен

Tik-Tak

– Šta je to mama?

– Moje srce.

– A što tako sporo kuca?

– Malo je umorno.

– A kako se to srce umori kada mora da radi?

– Malo samo uspori, kao kad trčiš pa se zadišeš. Bude nešto mirnije par trenutaka, pa onda može da nastavi dalje.

– A ‘oće onda kucati brzo za pet minuta?

– Neće. Možda sutra.

– Što tek sutra?

– Treba neđto da ga oživi.

– Kako da ga oživi ako se samo umorilo, a radi?

– Da ga razmrda, u stvari.

– A jel’ može da se razdrma ako trčimo po kući?

– Ne znam. Možemo da probamo.

Trče.

–  Stani sad da čujem!

Sluša.

Tik-tak, tik-tak, tik-tak.

– Vidi, ponovo jako radi!

– Kad porasteš, treba da budeš Devojčica Koja Popravlja Srca. Svakom jedna takva treba.

Image

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.