Category Archives: umetnost

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Advertisements

Sunčan dan s ove i one strane prozora

Уобичајен

Danas sam slobodna.
Danas ne radim.
Možda bih mogla da napišem pesmu.
Dok nisam radila
nisam ni mogla.
Šta znam,
gomilali su se
računi
dosada
dugovi
suze
očaj
i još štošta.
Sada je sve isto.
Ali je manje dugova
i skoro pa nimalo
dosade.
Ne stižem do nje.

Danas sam slobodna.
Sigurno da bih mogla da napišem pesmu.
Odrastao život je dosadan.
Posebno u danima kao ovi što su
kada pada kiša
i hladno je.
Vratila bih se tada
u krevet
kadu
mamin stomak.
To bih uradila
kada je ovakav dan
a moram na posao.
Danas, eto, ne moram.
Zato i pišem pesmu.
I kafa koju pijem je topla.
Pas mi spava na nogama
pa mi je i nogama toplo.
Spustila sam roletne.
Ne znam kakvo je napolju,
ali zvukovi liče na kišu,
pa pojačavam muziku.

Danas ne radim
i mogla bih da napišem pesmu.
Život onih koji rade je glup i dosadan.
Ne znam gde još dete
u sve to stane.
U stvari,
život,
ceo život,
ima tendenciju
da bude dosadan.
To je bezveze.
A kada to shvatiš,
duplo je glupo
jer onda moraš
taj isti život
da provodiš tražeći načina
da ubiješ dosadu.
Ja ih imam tako mnogo
samo moram malo biti strpljiva.
Mama je rekla da mi strpljenja manjka.
To je istina,
ali strpljenje i nije stvar odluke,
jer nestrpljenje živi u stomaku
i golica,
dosadno.

Danas ne radim
i ne znam kakvo je vreme napolju.
Ali zato pišem pesmu
o tome kako mi je svejedno za vreme.
Ne bih još da odrastem.
Upisala sam master
i pišem evo ovu
strašno neurednu pesmu
u kojoj nije ni jasno o čemu baš pišem.
To je zato što moram i sa pesmom
da se igram
pre nego što bude kasno,
pre nego što i ovo pisanje
počnem samo da radim, radim, radim.
Šta ti pesnici koji na svojim pesmama
zrađuju
učine s poezijom?
Strah me je da pomislim.
Pa opet,
Bukovski je bio dobar
do samog kraja.
Kako god.

Danas sam slobodna
i pišem pesmu o slobodi.
Kapor kaže
da je svako onoliko uzima
koliki mu je kapacitet pluća.
Pa, jebote,
gde je moj deo?
U pluća mi stane bar još pet puta ovoliko!

Mama mi je rekla
da je život malo lep
i malo više sranje.

Ovo je pesma
o pesmi
mami
i slobodi.

A dan je, iza roletna,
sigurno sunčan,
dok ne radim.

Dijana Knežević

Image

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.

Planovi

Уобичајен

Sve sam isplanirala.
Ceo jedan divan, sjajan i razuman
život za sebe.
Isplanirala da imam
tu dugu, divlju kosu godinama
i da najednom popizdim
i samo je odsečem,
pa da posle svima pričam
kako sam kul i slobodna
bez tog tereta na leđima.

Sve sam smislila.
Da budem novinar sam smislila
još pre zabavišta,
dok sam iza cveća, u dnevnoj,
vodila TV emisije;
da budem pisac –
još kod prve prave ljubavi,
u zabavištu, normalno.

Smislila sam, onda,
da kad porastem i završim taj faks,
da posle njega godinu dana kuliram,
a u međuvremenu se, obavezno, zaljubim,
plus – da tada vec budem toliko sjebana
da se komotno mogu zvati zrelom.
Smislila sam da srce mi je kao kuća,
a da kuću ni nemam.

Smislila da tada negde
odem i kod psihiloga
i ubijem anksioznost,
strah od mraka,
smrti
i svog mozga.
Ova poslednja dva
nisam uspela.

Odlučila da tada nekada 
i moja poezija i ja – progovorimo.
(I zaboravila
da u sebi ionako stalno ćutimo.)

Isplanirala da kupim mačku ili psa,
ne budem li imala ljubav,
pa kupila i mačku i psa
i još i ljubav našla,
gratis.

Smislila te osnovne tinejdžerske stvari:
ovde ću tetovažu,
ovde život,
ovakvu venčanicu,
onakvo dete.
(Na dete i venčanicu sam u međuvremenu,
naravno, zaboravila.)

Smislila sam i da nađem strast
od koje ću se razboleti,
sjebanost koju ću jedva preživeti
i ljubav koju verovatno uopšte neću.

Odlučila:
Sa 24 – postdiolomske,
sa 25 – knjiga,
sa 27 – inostranstvo,
sa 28 – ozbiljna veza,
sa 30 – zajednički život,
sa 33 – dete
i onda – klimaks
kad mi dete bude u pubertetu.
i onda jebiga,
dokle stignemo.

Sve sam baš dobro smislila.
Nisam samo isplanirala
kada će ta sreća već jednom, čoveče!

Dijana Knežević

Image

Izmišljanje stvarnosti

Уобичајен

Imam jednu praznu sobu.
Goli, golcati zidovi.
Ništa od nameštaja,
ništa od zavesa,
ništa od tapeta.
Samo prozor jedan veliki
i svetlost jedna prirodna.
Tu ću te dovesti.
Da igramo se izmišljanja.
Da izmislimo sve što poželimo.
Da kažeš:
Napolju je proleće.
I da proleća bude.
Crtaćemo cvetove po staklu,
obući ga u žuto i šareno,
izmisliti sunce,
sve izmisliti.

Kad padne noć,
upalićemo sve upaljače
i izmisliti raskošni kamin.
Na podu,
pored golih zidova,
ispred kamina,
na nepostojećem ćebetu,
nežno ćeš me uzeti i čekati
da bliska vatra
ovu našu
pretvori u bezumnu.
Malo ću ti gristi ramena
dok mi malo čupaš kosu.
I malo više.
I malo više će vatre biti.
Da zagrejemo prostor.
Iznutra smo vreli.
Zidovi još uvek nisu.
Proleće sa prozora
golicaće nam bedra.
Reći ću:
Pokloni se cveću,
pokloni se vatri,
pokloni se bogu strasti i lepote.
I lomićemo prste o grebene tela.

Kad poželimo,
zalićemo prostor kofom vode,
ugasiti vatru iz izmišljenog kamina
i imati svoj okean.
Reći ćeš mi kako je bas lepo,
ovde, na plaži.
Nacrtaćemo sunce, iznad nas,
na plafonu
i biti, zvanično,
prvi ljudi sveta
koje su dva sunca ogrejala.
Ja ću imati i treće,
to niko neće znati;
tebe.
Nije mi hladno, reći ću,
nikad kad te ima.
I ti ćeš po podu
prosuti svoj kaput,
kao latice ruža,
pa ćemo malo biti mali
i gaziti po toj vlažnoj travi
i po tom vlažnom cveću,
ionako celi,
do grla,
mokri.

Pred spavanje,
ja ću ti pričati tu jednu bajku
o tom jednom čoveku
koji je sreo tu jednu ženu,
oteo je od pustinje
i odveo u divljinu,
gde je od pruća i lišća
izgradio zamak za nju.
U toj bajci, njoj je uvek bilo toplo,
u trošnom zamku,
među šupljim zidovima.
U toj bajci, to neću reći,
biću sva najlepša
i bićeš sav najlepši.
I biće, k’o i sada,
izmišljeno sve ono što ne postoji.
I imaće srećan kraj.
Al’ to je tajna, dodaću.
Moraju se otaljati još desetine života,
sve krvavih i znojavih,
da bi se i četvrto, pravo, sunce zbilo.

Pred jutro
(pričanje bajke do jutra mora trajati,
jer vreme uvek leti kada se u njemu izmišlja),
ti ćeš ispružiti svoje telo
da bude moj dušek,
a, osim njega,
od mojih haljina zakačenih po plafonu,
izmislićemo i te baldahine,
pa u pravom, pravcatom raskošu disati.

Kad usnimo,
samo ćemo nastaviti da stvarnost izmišljamo.

Ujutro,
ješćemo jedno drugm iz očiju
ostatke od snova.
K’o u onoj bajci,
bićeš mi nikad lepši
i biću ti nikad lepša.
A to jutro,
dok sa prozora sija proleće
(napolju je možda i zima,
to ne znamo),
trajaće sve dok ne shvatimo,
duboko i potpuno,
da najviše imamo
onda kad ništa, do svog sveta,
od stvarnosti i ne tražimo.
i kad celu smo kadri da je izmaštamo,
ogrejani samo mrvom mašte
i, od nelepote, zaklonjeni
pravom, pravcatom planinom ljubavi.

Okean će se zadovoljno smešiti.
I, k’o na pozornici:
spuštena zavesa i –
ljubav i krila i radost iza.
Iza sveta.
Iza svega.

Kraj.

Dijana Knežević

Image

Naježena pesma

Уобичајен

Radosna mi pesma.
Vidi, nisam takvu napisala
pola života.
Osmotri njena slova.
Nijedno ne grize.
Svaka reč miluje kožu.
Vanja kaže,
to se one bobice
po koži stvore.
Ježi se, dakle.
Ježi.
Radosna mi pesma.
Nema gorčine.
Nisam besna,
ni tužna,
ni razočarana.
Nikakve tužne muzike,
nikakvi pusti sati.
S pesmom se mazim.
Ona meni kožu nadraži,
ja tebi, sa njom, um.
Golicaju te vlasi moje kose
što kroz prozor ti ih bacam,
k’o Zlatokosa,
da do mene uspneš se.
Radosna mi pesma, vidi!
Možda će,
kad odeš,
malo na smrt da krvari(m).
Sad se smeje(m).
Vidi oči mojoj pesmi!

Dijana Knežević

 

Image

Razmrdavanje srca

Уобичајен

Tik-Tak

– Šta je to mama?

– Moje srce.

– A što tako sporo kuca?

– Malo je umorno.

– A kako se to srce umori kada mora da radi?

– Malo samo uspori, kao kad trčiš pa se zadišeš. Bude nešto mirnije par trenutaka, pa onda može da nastavi dalje.

– A ‘oće onda kucati brzo za pet minuta?

– Neće. Možda sutra.

– Što tek sutra?

– Treba neđto da ga oživi.

– Kako da ga oživi ako se samo umorilo, a radi?

– Da ga razmrda, u stvari.

– A jel’ može da se razdrma ako trčimo po kući?

– Ne znam. Možemo da probamo.

Trče.

–  Stani sad da čujem!

Sluša.

Tik-tak, tik-tak, tik-tak.

– Vidi, ponovo jako radi!

– Kad porasteš, treba da budeš Devojčica Koja Popravlja Srca. Svakom jedna takva treba.

Image