Category Archives: veze

Hlađenje

Уобичајен

Tebi treba vremena
da ohladiš glavu
a moja baš tada
postane vruća.

Tebi treba vremena
da naučiš
da drugi te voli,
a meni treba vremena
da naučim
da druge
volim nesebično.

Ti mi uvek tražiš
da batalim,
Ja ti uvek tražim
da govoriš.

Mi se uvek mimoilazimo.

A pomisli na trenutak samo
šta bi bilo
kada mogli bismo
malo jedno od drugog da učimo,
malo jedno od drugog da uzimamo.
Jebote,
čoveče,
pa nama nigde ne bi bilo kraja!

Al’ jebiga.
Ne znamo.

Dijana Knežević

Image

Niko to ne zna kao ti

Уобичајен

Niko to ne ume kao ti.
Tako me neočekivano gurnuti
onda kada očekujem zagrljaj.
Tako grandiozno
od svih trenutaka koji trebalo bi
da najdivniji su
napraviti karneval očaja.
Niko to ne ume kao ti.
Sa izvini se razbacivati
onda kada ne treba
i tako ga prokleto štedeti
kada je najpotrebnije.
Niko to ne ume kao ti.
Tako me dobro znati
i tako odlično ponašati se
k’o da me ne poznaje
onda kada ispred krvarim.
Niko, niko to ne ume kao ti.
Pusti ti me, svu malo I musavu,
da skičim za zagrljaj,
za jedno
“nisam baš sve to tako mislio”
ili “žao mi je”
ili – zagrljaj.
Bez reči.
Niko, niko to tako dobro ne zna.
Ubosti u moje slabosti,
sve kao nenamerno,
a posle bežati,
otrčati sa mesta zločina,
i još pustiti da urlam,
da dozivam
ionako ranjena.
Niko to ne zna,
tako,
s toliko drame
spustiti slušalicu
pljunuti
vikati
ignorisati.
Niko to ne zna.
Tako.
Voleti
grliti
čuvati.

Dijana Knežević

Image

Perfekcionizam

Уобичајен

Do perfekcionizma je.
Ja bih da sve bude lepo.
Do poslednje mrve.
Da ništa ne nedostaje.
Da nema rupe
kroz koju može da se vidi
jedan ružan
svet.

Al’ tu je rupa.
Vidiš.
Evo ga svet.
Ružan.

Meni ta rupa ne smeta
da lepo bih gledala.
Ja je nogom načepim.
Onda nemam kroz šta
da škiljim.
Samo u tebe tada gledam.
Budeš mi lep
i pored rupe.
Sve mi bude lepo.

Kad ostanem sama
rupu malo otkrijem.
Tu mogu da pljunem,
da bacim suzu,
slinu,
parče mesa.
Kako kad.
I onda opet – cipela.
I onda opet – lepo.

Ja nemam problem
sa tom računicom.
Uvek je lepše sa tobom
nego bez tebe.
I kad ružan svet
celu me boli.

Dijana Knežević

Image

Litica

Уобичајен

Koga ćemo okriviti sa padanje
kad skliznemo sa ove litice
na koju smo svojevoljno
došli da plešemo?
Kome ćemo, od blata prljavi,
a još uvek gordi,
staviti lance na ruke
pa okovati nemirom večnim?
Kome ćemo,
kad završimo s igrom,
reći;
Volim
Želim
Gorim
Molim
Izvini
Nikad
Zauvek?
Kome ćemo pljunuti u lice
a da to još uvek znači ljubav?
S kim ćemo, ruku pod ruku,
koračati u ništa
a smejati se blesavo I srećno
k’o da je do kraja sveta?
Za koga ćemo, pitam,
nacrtati mašnu na sujeti
pa dati kao poklon
sa uputstvom:
“Ne otvaraj nikad,
pa ni tada.”
S kim ćemo se, mokri I goli,
buditi u, od čiste strasti,
prljavim krevetima?
I u kojim sobama?
S kim ćemo, kad igra svrši,
deliti
pogled
suzu
ručak
ležaj
cigaretu posle seksa
bol?
Kome ćemo,
kad sve prođe,
Prećutati
sve što je ovde bilo?
Od koga ćemo kriti
da bilo je najveće?
I ko će nas to ispod oka gledati
Kad jedno drugom
Izgovorimo ime?
Za šta ćemo tada reći
da prodali smo se?
Zašto smo sa litice pali
i zašto na liticu došli?
Reci kad pitam.

Dijana Knežević

Image

Leđa

Уобичајен

Leđa.
Okreni mi leđa.
Tako.
Tako bolje plačem.
Kad mi okreneš leđa.
Onda ne spuštam glavu.
Podignem je
da se suze
ne bi slivale
u uši.
Volim da padaju
na sise.
Onda vidim
da i srce kuca,
jer pomeraju se.
To bude malo lepo.

Leđa.
Okreni mi ih.
Tako.
Znaš ti.
Niko to bolje ne odradi.
Još su i lepa.
Sa tragovima.
Mojih noktiju tragovima.
Mislim da ih ima i ispod.
Ispod kože – ispod.
Ja bih htela…
znaš ti…
da ljubim da prođe.
Ali ne mogu
kad su tu leđa.
Kad mi okreneš leđa,
onda ništa ne mogu.
Samo suze.
Samo sise.
Samo tišina.

Možeš sad da spustiš
desno rame.
Tako.
Da vidim deo lica.
Lepo je.
Najlepše.
I lepše nego leđa.

Voli me tim očima.
Nemoj leđima.

Dijana Knežević

Image

Čovek

Уобичајен

Ima jedan čovek
sa jednim lepim očima.
Čovek je lep
i oči su mu lepe.

Ima jedan čovek
sa pet drukčijih svetova
u jednim istim očima.

Ima jedan čovek…
Ja volim tog jednog čoveka.

Ima jedan čovek
što ima tu jednu dušu,
stvarno lepu dušu
što moju baš greje.

Da je mene neko pitao,
pre nego što sam tog
čoveka
sa očima
sa dušom
sa svim
upoznala,
kakav hoću
moj čovek da mi bude,
ja bih rekla:
Baš ovakav.

Odsanjala sam.
Prvo.
Zato sad,
posle,
mogu
i da
volim
ga.

I ja volim.
Eto.

Dijana Knežević

Čoveku sa imenom hijene

Уобичајен

Mi smo se samo… vijali. Mi smo se tako dugo, tako jebeno dugo tražili da smo se na kraju, kada smo se i našli, potpuno izgubili.
U ponekim noćima ispisivala sam ti reči koje su ličile na najčarobnije, pominjala neke dane, kao stvorene za tebe… Onda, u nekim drugim noćima, govorila sam ti kako te se gnušam, kako te već duboko, najdublje mrzim i kako zaista želim da nestaneš iz mojih dana.
Postojale su, naravno, i one noći u kojima smo se sasvim imali i baš tada, kada sam takve noći živela, u njima nisam nalazila ništa čarobno već sam prosto želela da brzo, što pre odeš, nestaneš, napustiš moje prostorije i pustiš me da slušam moju muziku; ne našu…
Bilo je magije u toj epizodi ludila.
Volela sam način na koji se tražimo, umeće da jedno drugom izmaknemo uvek kada smo sasvim tu. Sigurna sam, ujedno, da nikada i nisam srela čoveka koji je tako dobro umeo poznavati moj način igre. Moguće da su mi baš zbog toga svi naši trenuci bili neobjašnjivo dragi, draži no oni sa nekim drugima, verovatno i čarobnijima…
Svejedno.
Ja sam nalazila lepotu, ogromnu, nepojmljivu lepotu u načinu na koji jedno drugom izmičemo. Koraci koje smo činili, uvek u strahu od samih sebe, ostavili su dubok trag na mojoj duši i mislim da sam ti nekako zahvalna, makar zbog toga što si uspevao da otrpiš sve one loše dane koje sam imala, a bilo ih je…
I oni trenuci u kojima su neki drugi bili tu… Hvala ti što ih nikada nisi pominjao. Nekada sam dolazila u iskušenje da ti o tome govorim, da ti i to pokušam objasniti, ali danas sam ti duboko zahvalna što si se ponašao kao da ne postoje. Možda i nisu… Možda sam ih ja, uvek sasvim stopljena sa fikcijom, tek izmislila, da bi mi se dani čarobnijima činili. Ne, nije to važno…
Postovao si prostor u koji staje moja sloboda i dozvoljavao mi da je imam kao da tebe nemam, a imala sam oboje… Uvek sebična, uvek gladna, uvek željna promene, prostora, svega čega čovek željan može biti…Mislim da me nikada i nisi razumeo. Samo si se trudio da oćutiš nerazumevanje. Smešno. Ja bih govorila i kada mi ne bi bile jasne neke tvoje najbesmislenije radnje. Kao… kao način na koji gasiš cigaretu. Objasnio si kasnije. Pa sam je i ja tako gasila. I nastavila i sada kada sam pobegla.
Ti si, vidiš, umeo ostavljati neke lepe tragove, neke lepe smernice, pa makar i besmislne… Ja besmisao nikada nisam ostavljala, mada bi, verovatno, tebi bilo lakše da jesam. Ja sam ti, tek, volela ostavljati samo korpe svojih lutanja, samo svoja velika ludila, velike bolove, velike radosti, velike ogavnosti, velike nedoumice… A htela sam, zapravo, da ti ostavim malo one čistote dušine što ponekad sam je ipak nalazila.

Hvala ti. Još jednom ti hvala što si umeo da ploviš kroz moje dane i moje igre onako kako mi je trebalo.
I oprosti zbog svega… I ja sam samo čovek, čak i kada čovečnost u sebi ne umem probuditi…

Ti si moja muzika

Уобичајен

M. mi je bio prijatelj. Nekada davno, nesto smo se kao muvali, ljubili se, jednom imali i neki neuspešan pokušaj seksa, no sve u svemu – najveći deo vremena smo se toliko (zapravo sasvim prijateljski) obožavali da uporno smo tražili način da jedno u drugo što silnije upijemo. Kada smo ispucali sve te pokušaje i shvatili da od toga nema ništa, on je našao neku devojku, ja nekog dečka i stvarno smo kao shvatili šta smo od početka i trebali da budemo. Tu je kao počeo i najlepši deo našeg druženja. Nikada mi nije bilo dosta njegove muzike, a njemu mojih knjiga i najfinije smo uspevali da se razumemo i kroz ćutanje.

Jednom sam mu, sećam se, bivajući sva nešto tugaljava, rekla da je on moja muzika, lepa i skladna, koja me nađe i kad najdalje sam.
Kasnije mi je rekao da je tada prvi put pomislio kako bi bilo strašno da me neko kao, eto, otme, da negde nestanem i sve to tako. Objasnila sam mu, naravno, kako će me evenutalno uspeti oteti samo onaj koji na njegov način bude razumeo moju tišinu. I smejali smo se. Lepo i dugo. Onda smo se malo napili i više se ne sećam šta se desilo, ali znam da se nismo ljubili. Nikada posle onog poslednjeg puta, što se desio davno još.Juče me je nazvao, ne zvučeći baš nešto ludo srećan.
– Pije mi se sa tobom, znaš.
– Ne pije ti se sa mnom. Budem dosadna kada nasamo pijem sa čovekom i previše pričam. Idi u grad. Ili se napij sam.
– Ne seri. Hajde. Idemo na plazu. Toplo je, a nema ljudi.
– Kupićeš me sa prirodom i odsustvom ljudi.
– Znam te.
– Hajde, jebiga. Za dva sata.
– Vidimo se.

Kad sam ga videla, za trenutak sam se setila kako je izgledao tog leta kad smo se kao ljubili i to… Imao je tu lepu, dugu i sjajnu kosu i te vesele, kao večito žive, oči i neke krpe, skoro pa sasvim nemarno nabacene na sebe, a meni se, sećam se, to baš činio lepim, nekako udobnim, šta znam…
Smestili smo se kod nekog drveta, kod kog smo još nekada davno sedeli, kada smo kao oboje bili u nekim ludim ljubavima, sve srećni i najsrećniji, i jedno drugom pričali kako lepo je ovo i kako lepo je ono, ne stižući čak ni da se zapitamo da li gušimo jedno drugo svim tim pričama. Bilo je udobno. Tako, kao tada i sada ta njegova pomalo odrpana odeća.
I onda mi je rekao, sasvim ozbiljnim tonom:
– Pazi ovo: zauvek pamtimo samo ono što se nije dogodilo.
Ćutala sam par trenutaka i sastavljala tu misao u sebi.
I onda je pričao… O nekoj ženi sa lepim, veselim i uvek kao pomalo tužnim očima (tako mi je, eto, rekao).
Priča je bila… ljudska, mislim. Nekako sasvim ljudska. Više dečija, možda, no dobro sad… Imala je te neke ozbiljne elemente u sebi, ta neka bežanja, ta neka skrivanja, i sve te stvari kojima ljudi pribegavaju onda kada zapravo strašno uplašeni su.
Kao: Žena je bila tu, sasvim tu i lepo tu, i on je bio tu, i niko nije pričao o bežanju, valjda ni mislio, mada mu se, kaže, ponekad činilo da u očima joj vidi neko nemirno iščekivanje i šta sve ne, i onda jednog dana (vrlo brzo, kaže, brže nego iko, čak!) samo je prosula neke besmislene reči, nešto o premalo vremena, o premalo ovoga i previše onoga, i nestala, tek tako – nestala.
Kasnije se, kaže mi, setio kako mu je pričala da uvek je tako i odlazila kada čini joj se da previše je svega, da lepo je, da nestvarno je lepo i da završiće, da jednom će morati da završi, i da boleće, najviše na svetu, eto, jer ne može drugačije ni da boli kada toliko divno je.
Slušala sam, pažljivo, pažljivije nego ikada, valjda, i činilo mi se lovim zamućen smisao. Kao: Potreba da uništimo čaroliju koju smo zgrabili jer ne možemo da poverujemo da je stvarna, pa ćemo je testirati: ako se uništi – stvarna je, ako ostane nepomična – istina, sve je bio samo san.
– I onda, vidiš… Tih milion zašto i zato. I tih, još više, šta – bi – bilo – da – je – bilo. Pateticno sranje, ali… Kad dodirneš taj trenutak, znaš da ćeš se sećati svega sto se nije dogodilo. Nelepo secati. Sranje je, da.

Popili smo tu votku do kraja, mislim. Možda smo nešto usput i prosuli, ne sećam se.
Kada je već svanulo, ulovila sam neki taksi, sela u njega i stigla do stana, pa sam onda još neko vreme (prilično zamućene svesti, zapravo) mislila na njegove reči i na to kako se sećam jednog Staklenog Čoveka sa kojim ništa, baš ništa se nije dogodilo, i kako pamtim ga bolje nego sve one sa kojima mnogo i najviše toga bilo je.
Kasnije sam doradila onu misao koju nekad mu rekoh…
– Ti nisi samo moja muzika. Ti si moja unutrašnja muzika, znaš…
Smejao se. Lepo. Onako, kao kada se čovek stvarno smeje. Eto tako.

U sedlu

Уобичајен

Ležala je u kadi uredno brijući duge, vitke noge. Iz leve noge, tu kod zgloba, blizu stopala, krv je za trenutak potekla, pa ju je ona brzo potopila, posmatrajući kako se crvena boja meša sa vodom. Očaravajuće!
Zapalila je cigaretu, blago se gušeći u dimu.
Mama joj je fino govorila:
– Ne valjda pušiti u kupatilu, posebno dok se kupaš… dok je voda vrela, a pore raširene.
Šta ona zna? Valja pušiti svuda. Svuda!
Još par trenutaka je sedela, čekajući da krv prestane da teče, i potom napustila zadimljenu i zagušljivu prostoriju. Mrzela je stan u kom je živela. Da je bar mogla da bude normalan primerak ženskog roda i da želi da nađe nekog čoveka iz kog će podlo izvući i pare i dušu, da je bar mogla bilo šta poput toga…
– Dolaziš?
Oh, On…!
Obitavao je u njenom stanu. Četvrti dan zaredom. Već joj je pomalo bilo muka i od njega i od njegovog mirisa, i ukusa, od svega njegovog. Svoje ljude nije videla decenijama. Ili uopšte i nije imala svoje ljude?
– Da, evo me…
Gnušala se njegove potrebe da u svakom trenutku bude sa njom. Donosio je tu lepu muziku i, povremeno, lepotu svoga uda. Povoremeno – govorila je upravo zbog toga što je retko uspevao da je uzme onako kako je želela. Evidentno, u njemu je bilo nedovoljno vatre. No neke zime su kucale na vrata i njoj se nije mislilo. Bilo je jednostavnije nasloniti glavu na nečije rame, pa i ako nije tako totalno lepo, pa i ako samo blagi mir donosi… Neka…

U dnevnoj sobi, diskretno mu okrećući leđa, puderom je temeljno prekrila nekoliko modrica, onih besmislenih tinejdžerskih šljivica, koje je jedan fantastičan čovek pre par večeri ostavio na njenom vratu i ramenima.
Okrenula se ka njemu. Pogledala ga najenvinijim pogledom.
– Dođi. – pozvao ju je.
Došla je. Zajašila. Ovoga puta, sedlo je bilo sjajno.

Svemirske pomisli

Уобичајен

Drugačije je.
Svemirski su orgazmi koji se dešavaju. Način na koji se koža s drugom kožom dotiče. Način na koji drhtite oboje kada prodiranja neka se dešavaju. Svemirske su i emocije koje rasplamsavaju se posve neočekivano. Dok gleda ti lice – ti ježiš se. Dok gleda ti lice – ti osećaš da vidi svaki ćoška tvoje duše, sve tako sirovo, razrovano, nezaštićeno. Dok prstima te dotiče – tebi se čini da ti dodiri negde ispod kože dosežu, da miluje ti arterije, da krv ti pod nokte skuplja. Kada pričate – osećaš kako reči u prostoru između vas u čvor se upliću, kako nekako užasno žive i žilave su, kako nikada življe nisu bile. I kada mu govoriš – tačno možeš da osetiš iz kog dela tebe se reč otkinula i kako otišla je, kako slobodno si je pustila, bez da i na trenutak si pomislila da treba da je sačuvaš, da trebalo je da mu je ne daš, jer kad iz sebe ispustiš je – gotovo je, s njegovom rečju je srasla. Tako bude.