Category Archives: želje

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Advertisements

Hlađenje

Уобичајен

Tebi treba vremena
da ohladiš glavu
a moja baš tada
postane vruća.

Tebi treba vremena
da naučiš
da drugi te voli,
a meni treba vremena
da naučim
da druge
volim nesebično.

Ti mi uvek tražiš
da batalim,
Ja ti uvek tražim
da govoriš.

Mi se uvek mimoilazimo.

A pomisli na trenutak samo
šta bi bilo
kada mogli bismo
malo jedno od drugog da učimo,
malo jedno od drugog da uzimamo.
Jebote,
čoveče,
pa nama nigde ne bi bilo kraja!

Al’ jebiga.
Ne znamo.

Dijana Knežević

Image

Želje su must have!

Уобичајен

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

Planovi

Уобичајен

Sve sam isplanirala.
Ceo jedan divan, sjajan i razuman
život za sebe.
Isplanirala da imam
tu dugu, divlju kosu godinama
i da najednom popizdim
i samo je odsečem,
pa da posle svima pričam
kako sam kul i slobodna
bez tog tereta na leđima.

Sve sam smislila.
Da budem novinar sam smislila
još pre zabavišta,
dok sam iza cveća, u dnevnoj,
vodila TV emisije;
da budem pisac –
još kod prve prave ljubavi,
u zabavištu, normalno.

Smislila sam, onda,
da kad porastem i završim taj faks,
da posle njega godinu dana kuliram,
a u međuvremenu se, obavezno, zaljubim,
plus – da tada vec budem toliko sjebana
da se komotno mogu zvati zrelom.
Smislila sam da srce mi je kao kuća,
a da kuću ni nemam.

Smislila da tada negde
odem i kod psihiloga
i ubijem anksioznost,
strah od mraka,
smrti
i svog mozga.
Ova poslednja dva
nisam uspela.

Odlučila da tada nekada 
i moja poezija i ja – progovorimo.
(I zaboravila
da u sebi ionako stalno ćutimo.)

Isplanirala da kupim mačku ili psa,
ne budem li imala ljubav,
pa kupila i mačku i psa
i još i ljubav našla,
gratis.

Smislila te osnovne tinejdžerske stvari:
ovde ću tetovažu,
ovde život,
ovakvu venčanicu,
onakvo dete.
(Na dete i venčanicu sam u međuvremenu,
naravno, zaboravila.)

Smislila sam i da nađem strast
od koje ću se razboleti,
sjebanost koju ću jedva preživeti
i ljubav koju verovatno uopšte neću.

Odlučila:
Sa 24 – postdiolomske,
sa 25 – knjiga,
sa 27 – inostranstvo,
sa 28 – ozbiljna veza,
sa 30 – zajednički život,
sa 33 – dete
i onda – klimaks
kad mi dete bude u pubertetu.
i onda jebiga,
dokle stignemo.

Sve sam baš dobro smislila.
Nisam samo isplanirala
kada će ta sreća već jednom, čoveče!

Dijana Knežević

Image

Iz priče o J.

Уобичајен

– Ali nećemo o tome. Htela sam ti nešto drugo pokazati. Vidi!

Navikla na smešne i stvarne magije koje se u njenom svetu zbivaju, gledala sam je ispored sebe i ličila mi je na dete koje pokušava da provali mađioničarski trik, neuspešno, da ga otkrije i kaže, k’o kad igra žmurke, “pujpikenevaži”. Pustila sam je da učini to što je namerila. Sa J. se, uostalom, i nije moglo drugačije.

Ustala je sa kreveta, iz onog magičnog kofera izvukla neko platno, providno, otvorila prozor i njime prekrila žaluzine, pa ga onda ponovo zatvorila.

Umesto belog, ledenog prizora, kroz prozor se, kao, u celoj njenoj ulici, videlo jedno stvarno, najstvarnije proleće. Sve sa suncem! Ona je stajala pred prozorom, pred tim magičnim roletnama, i činilo se da će dečije da zapljeska rukama, kao u čudu, kao u radosti pred tim prizorom, kao da ga ni očekivala nije.

Napolju je bilo sunčano i toplo. Otvorila je prozor i kao da je dašak toplog, gotovo teškog majskog vazduha ispunio prostoriju.

– Nije mnogo, znaš, al’ obmanem hladnoću toplinom za trenutak.

Stajala je i gledala nepostojeće prolećno nebo. Pretpostavljam, nije ni čula kad sam otvorila vrata i otišla.

 

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.

Novogodišnja lista želja

Уобичајен

Ako nešto ‘oćeš da mi pokloniš – slobodno, poklon uvek može!

Ja stvarno nisam luda  za tradicijom, za žurkama, za ovim i onim, ali ti kao veliki datumi i ti veliki i mali pokloni u njima… ne znam, ja njih stvarno volim. I nije da sam sebična. Volim i ja da poklanjam. Samo, ovoga puta mi se nešto hoće da sam razmažena i mala i da posle toliko – i – toliko vremena jednu lepu listu želja sastavim.

To – do liste ne volim. Jok. Ali želja uvek imam.

Evo, za ovu Novu godinu bih htela bar polugodišnju pretplatu na NIN. Treba mi i stvarno nemam tih 1oo+ dinara nedeljno, iako je to jedna  i po kutija mojih cigara manje. Ne mogu da se odričem. Bilo čega. Neću.

Htela bih i jedan zagrljaj. To je mala želja. Ali ja bih htela jedan stvarno veliki i jak zagrljaj. Ono, da mi se skoro polomi telo. Eto tako jak. I da dugo traje.

Cigare uvek mogu. Šteka. Kutija. Jedna cigara, lepo, mašnicom uvezana. Kako god.

Važno mi je, stvarno, ako ćeš mi već poklanjati nešto opipljivo, da bude upakovano. Ne kao govno na astalu. Ali govno na astalu sa mašnicom već može. To liči na poklonjeno s pažnjom. To volim.

Može za Novu godinu i jedan osmeh. Onaj, uz pogled ispod obrva. Tako neki. Šmekerski. O Džejmsdinovskom ili Marlonbrandovskom da ne pričam.

Može i neka lepa pesma. Malo setna, šta znam, ja to tako volim. Da ima neku laganu melodiju. I lep glas da je peva. Ženski, recimo. Ili može i muski. Hrapav. Samo bez Koena. Dosta je bilo Koena i plavih raincoat-ova i knjige čežnje i svega.

Kad smo kod muzike, sve džez – lepo može. U stvari, sve džez je uvek bar malo lepo. Kad je džez – tužno meni to bude još više lepo. Zato može neka Četbejkerovska. Ono, da rasplače.

I seks jedan može. Ili više njih. Bolje više njih. Ne lep i ne setan i ne lagan. Jedan stvarno dobar seks može. Onako, da me sve boli. Da bude ružnih a lepih reči i tih stvari. To može. To u stvari mora. Neću da slavim Novu godinu bez toga. Ni da želim. Bilo šta da želim.

Može pismo. Pravo. Sa markicom, rukom napisano. Ne mora u njemu da piše ništa posebno. Posebno ne ljubavno. Može da piše samo “Ćao. Budi dobro. Ja sam pijan.” Ja ću biti srećna. I pijana. To može. To je novogodišnje.

Bilo šta sa mirisom vanile dolazi u obzir. Kupke, parfemi, šunka. Sve.

Minđuše – baš razne mogu i trebaju. Uopšte, sve neke ručno rađene stvari mogu. Baš sve. I ako ima jedna kutija, ručno spravljena, a u njoj – ništa, meni će ona biti baš draga.

Ali nije da bih se bunila i kod nekog skupog poklona. Štikli ima lepih, ali ih ja baš i ne volim. Čizme već mogu. Obavezno kožne. Lakovi za nokte – svih boja. Karmini mi ne trebaju. Donji veš, podvezice, samodržeće čarape, svilenkaste spavaćice, topli džemperi – sve to može, sve to hoću.

Meni je lako pokloniti. I kad je skupo i kad je jefitino. Ja sve pomalo volim. I ono što mi ne treba mogu da volim, jebiga. Zato, kažem, mogu i štikle. I karmini. Da crtam po ogledalima. Ja ne znam da crtam, ali volim. I satovi mi ne trebaju (njih u stvari ne volim), ali mogu. Ukrašavaću ih glinom i vaditi im baterije. Ili može sat bez baterije. Bez kazaljki ne može. Njih ima lepih, onih finih, divne izrade.

Može neki dobar fotoaparat. Ili kamera. (samobahato, samobahato)

Može i rušenje i dizanje sistema. Kompjuter će da mi umre pre nego što stignem da izmontiram sve što želim da izmontiram. Ako mi to neko ne pokloni – to ću morati da smestim na to – do listu, a ja ne volim to – do liste.

Može, evo, pranje suđa. Još bolje – usisavanje. Usisavanje kompltnog stana bi bio baš jedan lep poklon. Ubijanje paukova i skidanje paučine isto. Treba mi i novi sunđer. I litre tečnosti za suđe. Sunđer mi se gadi i onda stavim previše te tečnosti i onda ona brzo nestane. Htela bih da neko na to misli.

Knjige nisam pomenula, ali knjige uvek mogu. Od Kundere bilo šta. Od Bukovskog – pesme. One mi fale u kolekciji. Bilo šta iz Erotikon kolekcije. (One su jeftine, ima ih po uličnim rasprodajama često. Ali ja ovde ne vidim dosta uličnih rasprodaja.) Dnevnik Anais Nin isto može. Čitala sam ga, ali ga nemam, a ‘oću da ga imam.

Tabakera bi isto bila kul. Neka fina, ženska, za slims cigare, jebiga.

Kućicu za brarbkike ‘oću od kad sam bila mala. Videla sam jednom jednu jako lepu u Mađarskoj. Divno veliku! Za sve barbike koje sam tada imala (42 prave i 30 plastičnih). Samo da znaš, to je jedina roza stvar koja može.

I ne znam, jebiga. Može još svasta. Novi escajg, nekoliko rokovnika, lepih hemijskih olovki što tanko pišu, sveska – sa čim god – tvojom rukom ispunjena, pepeljara (velika i duboka), mnogo kafe, hrana za psa i igračke za psa, i dopuna (mogu da je potrošim baš na tebe i šaljem ti neke lepe poruke, kakve god hoćeš, o proleću il’ zimi), može i samo jedan baš topao pogled (takve stvari uvek budu dosta).  Može i da se nekada praviš da me razumeš dok pričam o nečemu, a ti nemaš pojma o čemu pričam. Možeš (to bi bilo stvarno plemenito) da spališ sve stvari koje sam pisala u periodu od 25. 01. 2009 – 18. 08. 2011. Nije da tu nije bilo i finih stvari, ali i te fine imaju u sebi toliko gnusnog da je bolje da se to ne čuva. Umesto toga, možeš da budeš nekada bezrazložno toliko divan da ja sednem i napišem sve neke nove i lepe stvari, tobom ispunjene. Eto, to može. Mogu i da ti ih poklonim posle.

Imam ja još želja. Ako ovo bude malo – ti pitaj. Želja je i da me neko pita šta hoću za Novu godinu, jebiga.

– Šta hoćeš da ti poklonim za Novu godinu?

– Brate, bolje me pitaj šta neću.

– Šta nećeš?

– Sneg ne bih.

Dijana Knežević