Category Archives: žene

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.

Niko to ne zna kao ti

Уобичајен

Niko to ne ume kao ti.
Tako me neočekivano gurnuti
onda kada očekujem zagrljaj.
Tako grandiozno
od svih trenutaka koji trebalo bi
da najdivniji su
napraviti karneval očaja.
Niko to ne ume kao ti.
Sa izvini se razbacivati
onda kada ne treba
i tako ga prokleto štedeti
kada je najpotrebnije.
Niko to ne ume kao ti.
Tako me dobro znati
i tako odlično ponašati se
k’o da me ne poznaje
onda kada ispred krvarim.
Niko, niko to ne ume kao ti.
Pusti ti me, svu malo I musavu,
da skičim za zagrljaj,
za jedno
“nisam baš sve to tako mislio”
ili “žao mi je”
ili – zagrljaj.
Bez reči.
Niko, niko to tako dobro ne zna.
Ubosti u moje slabosti,
sve kao nenamerno,
a posle bežati,
otrčati sa mesta zločina,
i još pustiti da urlam,
da dozivam
ionako ranjena.
Niko to ne zna,
tako,
s toliko drame
spustiti slušalicu
pljunuti
vikati
ignorisati.
Niko to ne zna.
Tako.
Voleti
grliti
čuvati.

Dijana Knežević

Image

O mamama

Уобичајен

Zašto je jednog dana
mama obukla pantalone
i postala tata?
Sećam se, baš su joj lepo
stajale one haljine,
oni nakiti,
ono sve što je do tada nosila.

Zašto je jednog dana
mama vikala na tatu
i rekla mu da
treba da bude muško?
Zašto je mama tog jednog dana
tati, uopšte,
rekla da on treba da je muško,
kada očigledno jeste?

Zašto je jednog dana
mama bila budna
sa mnom i sestrom celu noć
pa ujutro otišla na posao
pa onda kuvala ručak,
pa onda prala suđe
i spremala kuću,
pa onda pomagala tati nešto,
napolju, u radionici,
pa se onda igrala sa mnom i Vanjom,
pa tek onda zaspala?
I zašto je tata tog istog dana
samo spavao,
jeo mamin rucak,
i bio u radionici
i onda ponovo spavao?

Zašto je jednog dana
mama rekla meni i Vanji
da budemo pametne,
da se ne zalećemo,
da mislimo prvo I najviše
– na sebe,
da imamo svoj novac,
da budemo samo svoje,
da je to najvažnije?

Zašto je jednog dana,
kad smo mi već porasle,
mama ponovo obukla pantalone
i postala tata,
i otišla negde Preko?

Zašto je mama, jednog dana,
dok je bila Preko,
zvala i rekla kako je strašno,
kako su bezumno patrijarhalni,
kako, prve bračne noći,
baba sedi pored njih,
da mlada ne bi zajebala mladoženju,
pa kako onda,
lepo i uredno,
igraju na svadbi sa mladinim
krvavim čaršavom,
i skupo je prodaju, naravno?
Zašto je mama,
tada kad je to rekla,
rekla da voli moje i Vanjine
pametne glave
i nenevine pičke,
više od svega nevinog i glupog?

Zašto je mama, jednog dana,
kad se vratila
bila još više mama
i još više tata?
I zašto se tati to nije dopadalo?

Zašto je mama, jednog dana,
porasla toliko
da su ti trebale četri ruke
da je zagrliš,
a tata je ostao toliko mali
da ni sa jednom
nisi mogao to da uradiš lepo?

Zašto je mama, jednog dana,
sa mnom i Vanjom,
u nekom drugom stanu,
imala, odjednom, neki lepši pogled,
iako nije imala nikakav posao,
iako je imala neplacenu kiriju,
iako je imala ispretumban život?
Kaže, imala je puno srce
i vetar u leđa.

Zašto je mama i mama I tata
a tata nije ni tata?

Razmrdavanje srca

Уобичајен

Tik-Tak

– Šta je to mama?

– Moje srce.

– A što tako sporo kuca?

– Malo je umorno.

– A kako se to srce umori kada mora da radi?

– Malo samo uspori, kao kad trčiš pa se zadišeš. Bude nešto mirnije par trenutaka, pa onda može da nastavi dalje.

– A ‘oće onda kucati brzo za pet minuta?

– Neće. Možda sutra.

– Što tek sutra?

– Treba neđto da ga oživi.

– Kako da ga oživi ako se samo umorilo, a radi?

– Da ga razmrda, u stvari.

– A jel’ može da se razdrma ako trčimo po kući?

– Ne znam. Možemo da probamo.

Trče.

–  Stani sad da čujem!

Sluša.

Tik-tak, tik-tak, tik-tak.

– Vidi, ponovo jako radi!

– Kad porasteš, treba da budeš Devojčica Koja Popravlja Srca. Svakom jedna takva treba.

Image

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

Уобичајен

Svaka žena obožava fašistu,

čizma u lice zversko,

zversko srce zveri k’o ti.

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – kako na njoj iznutra, tako i na njenom pisanju.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Snažan erotizam koji karakteriše celo njeno stvaranje, bio je ujedno i način na koji je živela. U skladu sa strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica je i ogromnog erotskog naboja. U njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

Opet sam to izvela

Jednom u svakih deset leta

To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put

Sjajna kao nacistički abažur,

Moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju,

Moje lice bezlično, fino

Jevrejsko rublje.

Salvet u kut.

O, moj neprijatelju.

Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?

Neprijatni zadah

Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso

Što grobna ga raka pojede

Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.

Meni je tek trideseta

I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.

Koliko đubreta

Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

Umorna od prstenja

Umorna od glasova u glavi

Koji joj kažu – pišu, umri

Ona stavlja glavu u pećnicu

Dobro zagrejanu, netom opranu

Da napravi svoj poslednji ručak

Za muža kojeg nema

Za decu koju neće videti kako odrastaju,

Čak i za suseda u

Stanu iznad njenog stana,

Jedinstven, originalan ručak

Po njenom receptu,

Ne osobito sladak,

Ručak koji je već i pre spremala

Ali joj nikad nije uspeo,

Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Dijana Knežević

Iz dnevnika

Уобичајен

Tvoja snaga me preplavljuje.

Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem postelju ratniku. Ja sam mu odmor. I šapućem ljubav onda kada vrati se u dom. Moja utroba je tvoj dom. Moje celo biće je tvoj dom. Ti ga preplavljuješ, a ono ni tada ne biva tobom sputano, već k’o voda zemlji dolaziš mi i samo se sve potpunije svoja iz tebe rađam.

Tako je lepo biti te pun onda kada svojom snagom moju snagu ne sputavaš, kada moja snaga pored tvoje može nesputano da se raspline, a da i dalje osećam da si jači. Meni trebaš jači. Kad moram da budem jača, ja svoju snagu u sebe zaključavam i onda me iznutra degradira. To je ružno i ne volim kada se desi.

A sa tobom rastem. Svaki put kada te tu ima – sve moje se uz sve tvoje uvećava. To je skoro pa neverovatno i pravi dar prirode i života. K’o da mogu da vidim, k’o da nekom drugom dešava se, taj veličanstveni trenutak u kom moje ja i tvoje ja tako skladno jedno uz drugo postoje.

Ti si voda ovoj zemlji koja jesam.

A ja te volim. I to je stvarno.

Dijana Knežević

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Уобичајен

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?
Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.
Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?
Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred PitVikorija i Dejvid BekamEšton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.
Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.
Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.
Dijana Knežević