Category Archives: žene

Vlažna pesma

Уобичајен

(Od tebe su mi se, vlažna pesmo,
skvasili svi snovi.
Ti si mi, vlažna pesmo,
do stida namočila odavno prljave nade.)

Dok ljudi jutrom žure na posao,
ja žurim da se razgorim.
Dok muškarci u malim kupatilima
od svojih žena kriju da masturbiraju,
a žene kriju da to znaju,
ja stiskam gladne butine
zagledana u sutra.

Mnogo se ložim na tebe živote.
Sav si mi vreo, velik i photan.
Mnogo se ložim na te velike ruke, živote,
kojima voliš da ščepaš moj mali beli vrat.

Siluj mi očekivanja, živote!

Dok umorne gospođe u svojim korpama
nose vruć hleb iz pekare.
Budi vruć u meni, živote.
Leći ću na sto,
slobodna,
da uz kafu,
gladni i morki,
o tom sutra porazgovaramo.

Samo da pljuvačku
krajem rukava obrišem.
Tako.
Sada mi reci,
koje budućnosti
si ovog jutra gladan?

26960_1396549069275_6985446_n

Advertisements

Žena je super ako je čovek

Уобичајен

Ja kao žena
mislim da su žene krive, znate.
Ja kao žena
mislim da nam se sviđa
što nas gledaju kao meso.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da tražimo od svojih šefova
da se prema nama ponašaju muški
a da onda dolazimo na razgovore
za jos neugovorene poslove
izbacujući grudi
i zanosno trepćući
kao naivnim ženskim okicama.
Ja kao žena
mislim da je glupo
da pričamo
samo o svojim mudima
jer imamo i više od toga.
Ja kao žena
mislim da nismo zaslužile
batine
silovanje
verbalno lincovanje,
ali,
hej,
ja kao žena
mislim da ne treba
neki tamo Muškarac,
nas Veliki Zaštitnik,
da ustane i kaže:
“Nemojte njih, one su žene.”
Ja kao žena
mislim da same treba
da smo svoji Veliki Zaštitnici
i da kažemo:“Jebite se!”
i “dosta je bilo!”
i “neću da se računa
da sam uspešna
jer imam i decu i posao.”
Ja kao žena
hoću da se podrazumeva
da imam oboje.
Jer nisam predodređena
samo da budem
mašina za rađanje.
Ja kao žena
žalim vas ucveljene,
vas što svoje himene
lepite u herbarijume,
vas što spustate glave,
vas što mu brisete dupe
dok on sa vama briše pod.
Ja kao žena
odbijam
da pričam tiho
i nosim svog Muškarca sa sobom,
a da spolja gledano
liči
da on mene nosi.
Ja kao žena
odbijam da budem
taman dovoljno slaba
da on bi pored mene
mogao biti jak.
Ali,
ja kao žena,
zbog sestara pesnikinja,
moram da kažem i ovo:
Imam samo i jedino
žensko pismo.
Ja kao žena,
ovde kad već ženski vrištim,
moram da kažem
da mi je muka od toga
da ženi objasnjavam
kako i ona ima
samo i jedino to.
Ja kao žena,
sestirce i pesnikinjice,
volim da kažem
da uvek i sve
govorim
samo kao žena.
Jer i ja sam čovek.

Niko to ne zna kao ti

Уобичајен

Niko to ne ume kao ti.
Tako me neočekivano gurnuti
onda kada očekujem zagrljaj.
Tako grandiozno
od svih trenutaka koji trebalo bi
da najdivniji su
napraviti karneval očaja.
Niko to ne ume kao ti.
Sa izvini se razbacivati
onda kada ne treba
i tako ga prokleto štedeti
kada je najpotrebnije.
Niko to ne ume kao ti.
Tako me dobro znati
i tako odlično ponašati se
k’o da me ne poznaje
onda kada ispred krvarim.
Niko, niko to ne ume kao ti.
Pusti ti me, svu malo I musavu,
da skičim za zagrljaj,
za jedno
“nisam baš sve to tako mislio”
ili “žao mi je”
ili – zagrljaj.
Bez reči.
Niko, niko to tako dobro ne zna.
Ubosti u moje slabosti,
sve kao nenamerno,
a posle bežati,
otrčati sa mesta zločina,
i još pustiti da urlam,
da dozivam
ionako ranjena.
Niko to ne zna,
tako,
s toliko drame
spustiti slušalicu
pljunuti
vikati
ignorisati.
Niko to ne zna.
Tako.
Voleti
grliti
čuvati.

Dijana Knežević

Image

O mamama

Уобичајен

Zašto je jednog dana
mama obukla pantalone
i postala tata?
Sećam se, baš su joj lepo
stajale one haljine,
oni nakiti,
ono sve što je do tada nosila.

Zašto je jednog dana
mama vikala na tatu
i rekla mu da
treba da bude muško?
Zašto je mama tog jednog dana
tati, uopšte,
rekla da on treba da je muško,
kada očigledno jeste?

Zašto je jednog dana
mama bila budna
sa mnom i sestrom celu noć
pa ujutro otišla na posao
pa onda kuvala ručak,
pa onda prala suđe
i spremala kuću,
pa onda pomagala tati nešto,
napolju, u radionici,
pa se onda igrala sa mnom i Vanjom,
pa tek onda zaspala?
I zašto je tata tog istog dana
samo spavao,
jeo mamin rucak,
i bio u radionici
i onda ponovo spavao?

Zašto je jednog dana
mama rekla meni i Vanji
da budemo pametne,
da se ne zalećemo,
da mislimo prvo I najviše
– na sebe,
da imamo svoj novac,
da budemo samo svoje,
da je to najvažnije?

Zašto je jednog dana,
kad smo mi već porasle,
mama ponovo obukla pantalone
i postala tata,
i otišla negde Preko?

Zašto je mama, jednog dana,
dok je bila Preko,
zvala i rekla kako je strašno,
kako su bezumno patrijarhalni,
kako, prve bračne noći,
baba sedi pored njih,
da mlada ne bi zajebala mladoženju,
pa kako onda,
lepo i uredno,
igraju na svadbi sa mladinim
krvavim čaršavom,
i skupo je prodaju, naravno?
Zašto je mama,
tada kad je to rekla,
rekla da voli moje i Vanjine
pametne glave
i nenevine pičke,
više od svega nevinog i glupog?

Zašto je mama, jednog dana,
kad se vratila
bila još više mama
i još više tata?
I zašto se tati to nije dopadalo?

Zašto je mama, jednog dana,
porasla toliko
da su ti trebale četri ruke
da je zagrliš,
a tata je ostao toliko mali
da ni sa jednom
nisi mogao to da uradiš lepo?

Zašto je mama, jednog dana,
sa mnom i Vanjom,
u nekom drugom stanu,
imala, odjednom, neki lepši pogled,
iako nije imala nikakav posao,
iako je imala neplacenu kiriju,
iako je imala ispretumban život?
Kaže, imala je puno srce
i vetar u leđa.

Zašto je mama i mama I tata
a tata nije ni tata?

Razmrdavanje srca

Уобичајен

Tik-Tak

– Šta je to mama?

– Moje srce.

– A što tako sporo kuca?

– Malo je umorno.

– A kako se to srce umori kada mora da radi?

– Malo samo uspori, kao kad trčiš pa se zadišeš. Bude nešto mirnije par trenutaka, pa onda može da nastavi dalje.

– A ‘oće onda kucati brzo za pet minuta?

– Neće. Možda sutra.

– Što tek sutra?

– Treba neđto da ga oživi.

– Kako da ga oživi ako se samo umorilo, a radi?

– Da ga razmrda, u stvari.

– A jel’ može da se razdrma ako trčimo po kući?

– Ne znam. Možemo da probamo.

Trče.

–  Stani sad da čujem!

Sluša.

Tik-tak, tik-tak, tik-tak.

– Vidi, ponovo jako radi!

– Kad porasteš, treba da budeš Devojčica Koja Popravlja Srca. Svakom jedna takva treba.

Image

Life’s pleasures 2.

Уобичајен

Kad padneš/zapneš i shvatiš da te niko nije video


Ljudi koji se smešno smeju
http://www.youtube.com/watch?v=lYnhckZcllU


Osmeh nepoznatog čoveka/žene na ulici/u autobusu


Brzi download

Leonard Cohen


Mašta 


Hladna strana jastuka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dramatični filmski poljupci
http://29.media.tumblr.com/tumblr_lrjbv8NeX91qhjvaoo1_500.gif


Ljubazni prodavci/šalter radnici (retka kategorija)


Uspešno davanje smernica nekome u gradu


Sveže obrijane noge


Mirišljavi štapići 


Zveckavi zvuk mindjusa


Miris ulice posle kiše


Kad piškiš nakon što si trpeo satima


Pas koji maše repom kada te vidi


Supa sa knedlama


Kad uspeš da dohvatiš nešto pre nego što padne

Hrana koju si voleo kad si bio mali


Šljokice


Ljubazni konobari


Lignje


Šetnje noću


Duga


Kad nađeš novac koji nisi znao da si izgubio


Prvi topao dan u godini 

Kad vidis tuđe novogodišnje jelke kroz prozor


Trenutak pre prvog poljupca sa nekim
http://www.youtube.com/watch?v=u2nuFRmtBIo


Pražnjenje “recycle bin”-a na kompjuteru


Mame <3


to be continued… :)

Life’s pleasures 1.

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

Уобичајен

Svaka žena obožava fašistu,

čizma u lice zversko,

zversko srce zveri k’o ti.

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – kako na njoj iznutra, tako i na njenom pisanju.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Snažan erotizam koji karakteriše celo njeno stvaranje, bio je ujedno i način na koji je živela. U skladu sa strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica je i ogromnog erotskog naboja. U njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

Opet sam to izvela

Jednom u svakih deset leta

To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put

Sjajna kao nacistički abažur,

Moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju,

Moje lice bezlično, fino

Jevrejsko rublje.

Salvet u kut.

O, moj neprijatelju.

Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?

Neprijatni zadah

Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso

Što grobna ga raka pojede

Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.

Meni je tek trideseta

I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.

Koliko đubreta

Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

Umorna od prstenja

Umorna od glasova u glavi

Koji joj kažu – pišu, umri

Ona stavlja glavu u pećnicu

Dobro zagrejanu, netom opranu

Da napravi svoj poslednji ručak

Za muža kojeg nema

Za decu koju neće videti kako odrastaju,

Čak i za suseda u

Stanu iznad njenog stana,

Jedinstven, originalan ručak

Po njenom receptu,

Ne osobito sladak,

Ručak koji je već i pre spremala

Ali joj nikad nije uspeo,

Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Dijana Knežević